Piedad Kordoba – latinoamerička feministkinja i mirovni posrednik
U Kolumbiji su prošle godine započeli mirovni pregovori sa ciljem da se okončaju konflikti koji u toj zemlji traju duže od šest decenija. Švedski magazin “Svet” (Om Världen) je upoznao Piedad Kordobu (Piedad Cordoba) koja je uprkos pokušajima ubistva, kidnopovanjima i napadima od strane mačo političara uspostavila osnov za taj mirovni proces.
Piedad u svakoj ruci ima po jedan glatko dekorisani pametni telefon i plavim dugačkim noktima kucka dve poruke istovremeno pre nego što se utiša kako bi odgovorila na pitanje da li je iznenađena što nije ubijena. Još uvek.
– Nije da nisu imali želju da me ubiju. To što sam živa verovatno mogu da zahvalim pritisku određenih struktura civilnog društva i međunarodne zajednice. A da me ubiju danas, istraga bi vrlo verovatno vodila do državnog aparata. Takav skandal stvorio bi im veće probleme od interesa zbog kojih pokušavaju da me ućutkaju.
Piedad Cordoba je žena koja je postavila osnove za mirovne procese od kojih se očekuje da pomognu Americi da okonča svoj poslednji rat. Završila je na vrhu liste „Najvažniji latinoamerički intelektualci“ časopisa Foreign Policy.
– Ja sam vrlo kritički nastrojena feministkinja. Ako me to čini intelktualkom, na drugima je da odluče, ali odlikovanje je naravno bitno. Ne toliko za mene samu, koliko za mirovni proces. Za Kolumbiju. Pokušavam da analiziram svet i činim konkretna dela, ne samo da bi se svet popravio, već i zbog toga što je jedan takav svet moguć.
Sa naglaskom na „un mundo posible“ njen rad postaje optužba protiv pojedinih struktura zapadne Latinske Amerike u kojoj je ona izuzetno zapažena ličnost. Ko su „oni“ u citatu iznad (naoružani državni zemljoposednici koji su veoma zastupljeni u kolumbijskom kongresu) očigledno je svima koji znaju njenu priču. Njena kritika, međutim, ne zaobilazi ni mačo revolucionarne leve utopiste na kontinentu.
– U svim zemljama sveta feminizam igra ključnu ulogu u revolucionarnim društvima bez oružja. Tako je i ovde. Kolumbija je zemlja sa ekstremnim iskustvima kada je reč o nasilju i nejednakosti – i, u vezi sa ova dva problema, antipatrijarhalna perspektiva je važnija nego ikad.
Kada se vest o mirovnim pregovorima u Kolumbiji (o mogućem rešenju konflikta koji je trajao 65 godina) proširila po celom svetu, bilo je jasno kako su jedna žena, Piedad Kordoba, i jedan muškarac, Ugo Čavez (Hugo Chavez), doprineli da poslednje gerilske formacije polože oružje. Tokom i nakon svih godina kada je Kordoba delala kao socijalistički senator i predstavnik liberalne partije (zvuči paradoksalno, ali je potpuno moguće u Kolumbiji), Piedad je, jednako voljena od strane jednih i omražena od strane drugih, uspela da privoli jednog po jednog političara i mnoge druge nedužne ljude koje su gerilci masovno kidnapovali tokom poslednje decenije.
– Imala sam mnoge uspešne političke trenutke, ali najuspešniji je verovatno bio kad je gerila objavila svoju odluku da pristupa pregovorima i to tako što su organizovali seriju unilateralnih predaja, što je vodilio mirovnom procesu. To je bilo veoma značajno.
Ljudska patnja u mračnoj džungli ove zemlje bila je nezamisliva – sudbina sada veoma poznate političarke Ingrid Betancourts samo je jedna od na hiljade drugih. Počev od potpunog poštovanja gerilske analize društvenih korena kulumbijskog konflikta, do podjednako potpunog poštovanja prema ljudskim pravima koje su gerilci svakodnevno kršili, ona je svojom neobičnom mešavinom narodskog porekla, žestoke nadmenosti, telenta za strategiju i naročito neverovatnog razumevanja mirovnih procesa u Kolumbiji uspela da ubedi FARC da zaustavi praktikovanje kidnapovanja. U neprestanom dijalogu sa gerilcima, koji su odavno ostavili traga kako na SAD, tako i u EU, ona je malo po malo stavljala svoj život na kocku (2009. je nominovana za Nobelovu nagradu), ali je primorala naoružane lenjiniiste iz kišne prašume da uvide da je rat anahronizam, te da su različiti gerilci došli na vlast u pojedinim zemljama – samo zahvaljujući tome što su rekli zbogom oružju.
– Latinoamerički levi talas je odigrao veoma važnu ulogu u približavanju aktuelnih mirovnih procesa na dva načina. Ako se pogledaju jasni indikatori razvoja kao što su iskorenjivanje nepismenosti i raznih bolesti, kao i povećanje realnih plata za najugroženije, čak i najzagriženiji reakcionari uviđaju da napravde u Kolumbiji, koje su među najgorim u svetu, ne mogu da se nastave. U svakom slučaju, ne u skladu sa demokratskim talasom. Ali verujem da je na stav pojedinaca u FARC-u pre svega uticao razvoj u regionu, jer se pokazalo koliko je veće rezultate levica u Latinskoj Amrici postizala demokratskim putem. Danas imamo ex-gerilce u parlamentima svuda, ne samo u Urugvaju i Brazilu, gde imamo dva najuspešnija primera i gde su nekadašnji gerilci danas čak i predsednici.
Takve stvari dešavaju se čak i u Boliviji i Nikaragvi, ali i u drugim zemljama, kao što su regionalno dominantne ekonomije – Argentina, Venecuela i Peru. Ovde su socijalisti sa poreklom drugačijim od demokratskog došli na vlast. Cordoba je dirnuta kada se pominje nedavno preminuli Hugo Čavez, delimično zbog toga što joj je bio blizak prijatelj, a delimično zbog toga što smatra da je kolumbijski mirovni proces zavisio od njega.
– Njegova uloga u ovom pozitivnom razvoju događaja bila je odlučujuća. Prva približavanja između gerile i parlamenta desila su se zahvaljujući njemu. Uživao je ogromno poverenje u FARC-u i bez njega mnoge stvari koje se danas dešavaju ne bi bile moguće.
Ali u ovom novom dobu panike pred terorizmom koji je nastao posle 11. septembra 2001, svi oblici formiranja veza i poverenja između naoružanih grupa i ostatka sveta postali su veoma rizični. I Kordoba i Čavez su bili okrivljeni da su podržavali FARC kada su oni prema sopstvenim shvatanjima učinili sve što su mogli kako bi se putem dijaloga započelo građenje neophodnog poverenja i kod vlade i kod gerilaca koji su sada ubirali plodove svoga rada. Čavez je zahvaljujući svojoj moćnoj poziciji mogao da odbaci optužbe kao neosnovane, ali Kordoba je bila uvučena u iscrpljujuću pravnu i dugotrajnu bitku zbog optužbi o „savezništvu sa gerilom“, koja joj je sasekla krila u politici i koštala je senatorske stolice.
Za stolom u Havani, gde su se mirovni procesi održavali 2013., na opšte iznenađenje, za nju nije bilo mesta. Postoji puno spekulacija o tome zašto je to bilo tako – predsednik Santos nikada nije dao nikakvo objašnjenje, ali neke spekulacije se odnose na „načine“ njenog delovanja.
– Prezirem provokacije bez ikakvog povoda. Ali ovde postoji kanonizovana ideja o tome kako bi žene, a posebno crne žene, trebalo da se ponašaju i pošto potpadam pod tu kategoriju i mislim naglas, kritikujem otvoreno i zahtevam promene, mnogi se osećaju ugroženo. Dakle, više od toga ko sam i kako se ponašam, nego od sadržaja koje određeni događaji nose.
To je, kako ona kaže, klasična šema. Kao heteronormativnost. Kada su Kordoba i Čavez zajedno složili osetljivu političku slagalicu koja je vodila ka svim uspešnim oslobođenjima zatvorenika, razvilo se jako prijateljstvo i novinama u celoj Latinskoj Americi nije trebalo mnogo da počnu da objavljuju neprimerene insinuacije o seksualnom karakteru njihovog odnosa. Kada je Čavez ponovo završio na operacionom stolu, tema se aktuelizovala u velikom intervjuu Kordobe u kolumbijskom časopisu El Espectador.
– Sve to je tipično za mačo kulturu. Samo zato što sam žena, narod odmah zamišlja da odnos između muškarca i mene mora da bude ljubavna afera. Da su se ovakvi sastanci sa Čavezom dogodili između dva muškarca, mediji bi bez razmišljanja to predstavili kao sastanke dva lidera koji se bave politikom na visokom nivou i ništa drugo.
Zbog neprestanog kritikovanja državne saradnje sa privatnom vojskom zemljoposednika, Kordoba je bila kidnapovana, dva puta su pokušali da je ubiju i bila je primorana da živi kao izbeglica u Kanadi. Ali, iako njen život može lako da se okonča pucnjem u glavu, ponovni egzil nije opcija.
– Iz iskustva znam da čim se preselim u inostranstvo gubim svoju političkui dušu.
Poruka konfrerencije bila je – održivi mir u Kolumbiji. Takav mir neće biti izgrađen u Havani, već u Kolumbiji. I neće biti izgrađen na papiru, već u stvarnom svetu. Između ljudi. Previše Kolumbijaca je predugo tražilo rešenje prevelikog broja konflikata oružanim putem. Kada su se sindikati organizovali, vlasnici kompanija su platili profesionalne ubice da ubiju njihove predstavnike. Kada su seljaci poželeli da uzgajaju nešto drugo osim koke, gerilski pokret im je spalio domove. Kada su političari protestovali protiv korupcije, narko bosovi su im poubijali decu. Kada su obelodanjeni skandali kršenja ljudskih prava, tajna policija je mapirala one koji su to obelodanili i poslala vojsku da ih pobije. Cela politička partija je doslovno iskorenjena mitraljezima.
Ovaj konflikt nema jednog ili dvojicu nitkova, već veliki broj njih. I prva stvar koja se mora razumeti jeste da je kolumbijska država uvek bila alat državnih oligarha. Enormno jaka sfera moći je tokom dugog perioda bila protiv svih procesa koji bi vodili ka miru posto bi to vodilo gubitka privilegija. Pre svega, privilegije da se slobodno eksploatišu prirodni resursi i radna snaga i da vlada kongres koji ni na jedan način ne predstavlja narod, već vlasnike kompanija i milijardere. Zbog toga se, naravno, maksimalno koriste i najmanje mogućnosti da se poremete mirovne inicijative ili da se umanji njihov domet.
Svi raniji pokušaji mirovnih procesa su završeni suprotno ambicijama: konflikti su se zaoštravali više nego što su rešavani. Ali 2013. pojavio se optimizam, iz više razloga. Pre svega, nakon svesrdne podrške koju je kolumbijska vojska dobila od SAD, FARC više nije što je nekada bio. Pobunjenička vojska koja je nekada brojala 20 000 vojnika se prepolovila.
Vojska se lako krila u dubokoj džungli, ali zahvaljujući novim nadzornim tehnikama i džungla je postala transparentnija, što je pojednostavilo vlastima da šalju smrtonosne projektile na svaki novi logor. FARC je verovatno jedina gerila u Latinskoj Americi koja nije poražena i lako bi mogla da preživi još mnogo godina, ali sam cilj – da se oružjem osvoji vlast – je nestao. I nikada se neće ostvariti. To su uvideli i sami lideri i najmanje ponižavajuć završetak pedesetogodišnje borbe ovog pokreta je sada to istorijsko priznanje u obliku šačice reformi uz pomoć mirovnih pregovora.
– Čitava predstava o tome da se gerila sastoji od bande zaostalih seljaka koji nikada nisu pročitali nijednu knjigu o tome šta se dogodilo u svetu u prethodnih 50 godina je pogrešna. Postoji mnoštvo apdejtovanih ljudi u i oko FARC-a, a takođe i mnogo visoko obrazovanih ljudi, i ja verujem da se doprinos pokreta brojnim uspesima ove zemlje pre svega odnosi na pitanje bogatstava zemlje. I to je upravo tema koja se vraća, uz dodatke koja se tiču agrarnog biznisa i otkrića novih ruda, što zapravo ponovo oživljava kolumbijsku paravojsku. Tu leži veliki mirovni izazov.
Drugi razlog za nadu (iako Kordoba ne prestaje da dodaje kritički znak pitanja na sve teme) ima veze sa paradoksalnim razvojem upravo u vezi sa pitanjem zemljišta. Tokom najgore godine rata bilo je gotovo nemoguće ekonomski iskoristiti selo. Tada su transportna sredstva i gradovi Kolumbije bili pretvoreni u neku vrstu izolovanih, ali ekonomski živih ostrva u moru mrtvog tla. Industrija, servis, trgovina, bankarski sistem i druge moderne delatnosti rasle su veoma intenzivno i reakciona moć seoskih oligarha samim tim je klizila u ruke liberalnijih, urbanijih elita, što je, mnogi misle, izazvalo odlučujuće promene koje su išle u prilog miru.
Huan Manuel Santos (Juan Manuel Santos), i prethodnik i naslednik Alvaro Uribea, najvećeg kritičara mirovnog dijaloga, predstavnik je stare klase zemljoposednika, činjenica koja objašnjava raniji kurs koalicije partnera u mirovnom procesu. Urbani finansijski interes ne leži na, već u zemlji. Aktuelna ekonomska groznica u Kolumbiji ne odnosi se na kokain ili kafu, već na rudno bogatstvo – zlato, ugalj, koltan, naftu. Drugim rečima, moderna elita želi mir iz ekonomskih razloga i neizbežnu cenu mira – opreznu agrarnu reformu – neće platiti oni već – zemljoposednici.
Ali mršteči se, Kordoba dodaje:
– Ja mislim da se razlike između sela i grada preuveličavaju. Različiti ekonomski interesi na berzi su u Kolumbiji postojali odavno. I velika borba zemljoposednika da ne izgube posede tokom reformi sve je više u vezi sa novootkrivenim rudama i agrarnim biznisom velikih razmera sa kojim takozvani urbani interesi spekulišu. Zajedničko za obe grupe je da svoje borbe pokušavaju da vode oružjem i to je glavni problem zemlje.
Vreme teče – svi vuku Piedad za rukav – a ona polako popušta pred „pritiskom medija“, dok frustracija od bipolarne perspektive, gerila protiv vlade, postaje očigledna u njenom posmatranju sadašnjih mirovnih pregovora. Kolumbijsko civilno društvo nije imalo nikakav glas za stolom u Havani, i ta kompleksna obnova paravojnih snaga nije jedna od tema dijaloga. Od pozicije malih ambulantnih privatnih armija zemljoposednika, paravojne grupe su se konsolidovale u nacionalnu antisocijalističku terorističku vojsku koja za cilj ima najjači ekonomski servis. Sila koja se od samog početka delimično demobilisala, ali istovremeno i ponovo lansirala od strane svojih finansijera u obliku niza novih političkih partija, inovativnih preduzeća, alternativnih sindikata, kupljenih sudija. Sve to, kao i činjenica da veliki arsenal oružja nikada nije predat, čini značajan deo buduće ekonomske, političke i društveno vitalne Kolumbije.
– Za mene je važno, ne da paravojska sedi za pregovaračkim stolom, već da nestane. I to je odgovornost kolumbijske države. Ili tačnije, njihova obaveza. Vlada ima potrebne instrumente za demontiranje paravojnog kompleksa i potpuno im je jasno koje i kakve snage stoje iza takvog projekta.
Realnost paravojnih snaga se možda najbolje ilustruje skandalom koji je nastao oko kompanije Chiquita Brands, jednog od najvećih svetskih poljoprivrednih produzeća na berzi, koja je između 1997. i 2004. godine platila preko 1,7 miliona dolara kolumbijskom desničarskom terorističkom pokretu. Najveći deo novca otišao je takozvanim Konvivr grupama, koji predstavlja pravni okvir za pravo zemljoposednika da organizuju naoružane bezbednosne grupe koje su devedesetih godina bile čaure iz kojih su izmilele paravojne strukture koje su započele nasilnu epohu, krvoproliće u kojima je do sada najmanje 30.000 ljudi izgubilo život.
Inicijator ovih Konvivr grupa bio je Alvaro Uribe, kasnije predsednik (2002 – 2010), a danas osnivač nove desničarske partije koja je okupljena oko ideje da se mir u Kolumbiji ne može postići pregovorima već samo uz pomoć oružja. Kompanija Chiquita Brands je osuđena za saradnju sa terorističkom mrežom i morala je da plati kaznu od 25 miliona dolara SAD. U Kolumbiji, kompanija je nastavila svoje delatnosti bez ikakvog suđenja za bilo kakvo delo. A ta kompanija je jedna od na stotine drugih koje nikada nisu primećene. Milijarde koje su uplovile od strane stranih i domaćih finansijeera su poslužile kao osnov za ekspanziju kompanija zainteresovanih za zemljište koje su nasilno uništavale male seljake, domaće stanovništvo, sindikalne organizacije i ometale regulisanje obaveza prema životnoj sredini.
Budućnost u miru je moguća samo ukoliko se jedno budno oko postavi u retrovizor i ako se sve poražavajuće posledice paravojne epohe poprave i nadoknade, smatra Piedad Cordoba.
– Na kraju, samo država je ta koja može i mora sa tim da se izbori. Paravojska se neće zaustaviti samo zbog toga što će se neki njihov lider smestiti u zatvor ili isporučiti SAD, već kada doneti zakoni o istini, pravdi i obeštećenju za žrtve ozbiljno počnu da se primenjuju. Svi pravni instrumenti već postoje. Treba samo da se poštuju.
Magnus Linton
Prevod: Milica Nikolić, Skandinavski kutak
Category: Intervju