Norboten: Crni dani, bele noći
Mnogi Šveđani, pogotovo oni sa juga, nikad nisu bili na krajnjem severu svoje zemlje. Podalje je. Švedska je dugačka. Od Malmea, u južnoj provinciji Skone, do Pitija i Lulija u severnoj provinciji Norboten razdaljina je približno ista kao i od Malmea do Balkana. A to nije kraj. Od Pitija i Lulija do Kirune, najsevernijeg švedskog grada, treba bar još četiri, pet sati kolima…
S obzirom na hronični zimski deficit sunčeve svetlosti i topline, kad dođe sezona odmora Šveđani rađe i češće odlaze južnije, u toplije krajeve, nego tamo gde je još hladnije. Na sever Švedske kao turisti spuštaju se Norvežani. Njima je Norboten jug. Baltičko more im je toplo. Norbotenska obala im je rivijera.
Ne bi baš moglo da se kaže kako švedski južnjaci i severnjaci jedni drugima hrle u zagrljaj. Prvi na druge gledaju kao na drvoseče i bauštelce sa smešnim akcentima i nerazumljivim dijalektima. Slično kao što su Slovenci gledali na Bosance u doba stare Jugoslavije. S druge strane, kad (neki) severnjaci izgovaraju “Skone” (što je ime južne pokrajine) naprave gadljivu grimasu kao da su progutali nešto ljigavo i mekušasto.
Nomadski starosedeoci severa Švedske su Sami (Laponci). Iako su na toj teritoriji prisutni od starih vremena nikad nisu bili «sedeoci». Stalno su se pomerali – leti su ordinirali po unutrašnjosti, na visini, a zimi su se sa svojim stadima irvasa spuštali bliže Baltičkom moru, gde je toplije. Pošto se nisu uklapali u evropsko-nordijski filma, teritorija koju su Sami naseljavali u Srednjem veku biva proglašena za ničiju zemlju (terra nulius); od tada datiraju pokušaji da se ta «ničija zemlja» kolonizuje i kristijanizuje.
Pred kolonizatorima Sami su bili primorani da se povlače sve severnije. Istorija tog starosedelačkog naroda jedna je od onih priča koje su u nordijskim zemljama diskretno gurnute pod tepih. U Švedskoj su Sami najgore prolazili u prvoj polovini 20. veka, kada su politika rasne higijene i naučno merenje lobanja predstavljali poslednji krik civilizacijske (& civilizatorske) mode. Danas, kada je većina urbanizovana, asimilovana i otuđena od svoje kulture i tradicionalnog načina života, dobili su formalno pravo da pohađaju školu na svom jeziku, imaju televiziju i zakonom im je zagarantovan monopol na gajenje irvasa.
Kad na sever Švedske sletite kao «Мarsovac» iz velikog grada, odmah po iskrcavanju u «velikim» centrima – Pitiju (40.000 stanovnika) ili Luliju (75.000), zapitate se – a gde su ovde ljudi? Gustina naseljenosti Norbotena je dva i po čoveka na kvadratni kilometar. Pošto malo bolje upoznate kraj, shvatite da su ti razuđeni gradići Lulio i Pitio u stvari gusto naseljeni megalopolisi.
Kad krenete ka unutrašnjosti i liniji polarnog kruga naselja su sve ređa i svedenija, kao što je svedenija i vegetacija. Breze su svuda uz put, ali kako se penjete ka vrhu globusa njihove grane su sve zakržljalije. Na kraju se pretvaraju u «šiblje». Iznad linije polarnog kruga nema više drveća. Ni komaraca. Ispod te linije, komarci leti ubijaju.
Na severu Švedske shvatite i šta znači razmera auto-karata. Vidite veliki krug Jekvik (Jackvik), poslednji grad pre norveške granice – očekujete regionalni centar, tako na karti izgleda, a tamo – tri kuće i benzinska pumpa… Ali, jeste regionalni centar – ta benzinska pumpa je jedina samoposluga, apoteka, pošta, sistem-bulaget (specijalizovani državni lanac koji ima monopol na prodaju alhohola u Švedskoj) i sve ostalo u prečniku od nekoliko desetina kilometara.
Norboten nikad nije bio gušće naseljen nego poslednjih decenija. Populacija na početku trećeg milenijuma (oko 250 hiljada ljudi) je više nego duplo brojnija nego stotinak godina ranije. Napredak i izdizanje iz siromaštva stigli su sa industrijalizacijom zemlje. Norboten je u tom procesu igrao ključnu ulogu. Davao je pogonsko gorivo razvoja: drvo, gvožđe, hidro-energiju… Vratilo mu se. Uprkos ekstremnim prirodnim i klimatskim uslovima, komforan život je postao stvarnost.
Železnica je bila od krucijalne važnosti za taj razvoj. Sirovine sa izolovanog severa vozovima su stizale do južnijih krajeva zemlje. Zato je u Švedskoj, posebno na severu, železnica imala maltene mitski značaj. S obzirom na konfiguraciju zemlje, tvrdnja da bez nje švedska država blagostanja ne bi bila moguća uopšte ne zvuči preterano.
Pod udarom neoliberalnog kapitalizma železnica je privatizovana. I demitologizovana. Sa stanovišta profita kao vrhunskog dobra, putnički vozovi ka retko naseljenim predelima nisu baš neki biznis. Manje ih je i sve su štrokaviji. Ni operatorima mobilne telefonije sever se ne isplati – zašto razvijati mrežu, kad nema pretplatnika? Sever Švedske tako dođe kao neki vidikovac sa koga se jasno vidi konflikt: neoliberalni kapitalizam ili održiva zajednica/država.
Mada je Švedska do švedskog standarda stigla putem specifične socijaldemokratije, posle ubistva Ulofa Palmea sa tog puta počelo je da se skreće. U Norbotenu, međutim, socijaldemokratija nije u krizi. Ili, bolje reći, nije u takvoj krizi kao u drugim delovima Švedske i Evrope. Ljudi koji tamo žive taj sistem organizacije i raspodele očigledno i dalje smatraju najfunkcionalnijim za opstanak i prosperitet čitavog tog podneblja, gde bez (samo)discipline i solidarnosti bukvalno nema života.
Ako se unapred ne spremiš za polugodišnju zimu, obiće ti se o glavu ovako ili onako. Ako putevi, putići i puteljci ne budu očišćeni od snega, i život će momentalno ostati zavejan. Ako kontuzovan od alkohola na čas zadremaš napolju, sledećeg časa si santa leda. Uzročno-posledične veze uče se od malih nogu. Nema zezanja. Život nije bajka. Ni Kalifornija.
U nekim ranijim vremenima nordijsko «spartanstvo» širili su Lars Levi Lastadius (1800 – 1861) i njegovi sledbenici. Lastedius je bio pastor radikalnih shvatanja, čak i po asketskim luteranskim standardima. Njegovo učenje se prilično duboko zapatilo u radikalnom prirodno-klimatskom okruženju – po severu Švedske, Norveške i Finske. Alkohol, seks pre braka, šminka, ritmička muzika, tv…sve to i još mnogo toga je za lasterdijance bio i ostao greh.
Religija u Švedskoj već dosta dugo nije na top-listi popularnih institucija. Crkve su prazne ili praznjikave. Reč je o formalno najateističkijoj zemlji na planeti. Međutim, ono što je sociolog Maks Veber nazivao protestanstskom etikom duboko je interiorizovano u društveni moral. Osnovne društvene vrednosti – radežnost, skromnost, jednostavnost – prenose se preko porodice, škole, medija…
Kad je o alkoholu reč, ni crkvene, ni školske pouke nisu (bile) dovoljne. U Švedskoj se generalno mnogo pije, a na severu još više. Zbog toga taj kulturni krug koji se proteže uz liniju polarnog kruga kroz Norvešku, Švedsku, Finsku i Rusiju mnogi podsmešljivo nazivaju «pojas votke». Filozofija pijenja alkohola je sasvim drugačija nego na Mediteranu, na primer. Suština je kontuzovati se za što kraće vreme.
Jedan vic o Šveđaninu i Fincu sa severa dosta dobro sažima mentalitetske crte Sede Šveđanin i Finac satima za stolom i ćutke piju votku. Posle tri sata Šveđanin digne svoju čaši i kaže: “Skol” (živeli). Na to mu Finac ljutito odgovori: “Jesmo mi ovde došli da blebećemo ili da pijemo?“
Ljudi na severu Švedske definitivno nisu blebetala. Naprotiv. Reči koriste veoma ekonomično. Kao verbalne askete. Što nije nužno da se kaže, sačuvaće za sebe. A kad kao Marsovac sa druge planete prisustvujete dijalogu lokalaca ne možete a da se ponovo ne osetite izmeštenim iz svoje uobičajne realnosti.
Sustina je, u stvari, u tome sto su njihove teme i dileme malo ili malo više drugačije od «juga», «kontinenta», «Evrope», kako god da nazovemo parametar. Uslovljene su radikalnim prirodnim i klimatskim uslovima u kojima se živi – treba durati mesecima po debelom minusu i sa minumumom bela dana. Zimi su dani crni, leti su noći bele. Na to se treba priviknuti. Zimi pomaže kafa. Leti…spuštene roletne i povez preko očiju.
Sezona snega i leda traje (manje-više) od novembra do aprila. Pri vrhu Botničkog zaliva preko Baltičkog mora zimi može da se vozi auto. Led je debeo 30-40 santimetara. Skuteri su, ipak, praktičniji. Sneg je suv, lak i rastresit. Proleće se prepoznaje po više svetlosti, sunca, dužem danu… Tada je sneg vlažniji i teži. Leto proleti. Zelenjenje, pupljenje, cvetanje, precvetavanje…traje mnogo kraće nego drugde. I mnogo je intenzivnije.
Mada ljudi često imaju iluziju da mogu da savladaju prirodu, ipak je na kraju priroda ta koja nameće svoj ritam. U tom ritmu živi Norboten.
Predrag Dragosavac
Category: Na putu, Naše priče, Po nordijski, Transkultura