Intervju

Na kapijama Tvrđave Evropa




Seržo Trefo (Sergio Trefaut) je savremeni evropski intelektualac starinskog, renesansno-enciklopedijskog kova. U današnjem pragmatično-uskostručnom svetu, čovek tako širokog znanja, interesovanja i opsega delovanja je retka vrsta. Trefo tečno govori pet jezika (portugalski, francuski, španski, italijanski i engleski) i služi se sa još tri (ruski, arapski, nemački). Po formalnom obrazovanju je filozof (magistrirao je na Sorboni), na javnu scenu stupio je kao novinar, ali će na kraju kao svoj trajni profesionalni poziv izabrati film – najpre kao asistent režije, kasnije kao producent i autor.

Trefoovi filmovi su svojevrsna poetsko-filozofska traganja i preispitivanja u vizuelnoj formi, s tim da u njegovom slučaju poetičnost i filozofičnost nisu vanvremenski i vanprostorni. Naprotiv, kontinuirano se bavi nekim od najosetljivijih i najaktuelnijih tema današnjice, kao što su (pre svega) imigracija i (lični) identitet u izmešanom i zamršenom svetu 20. i na početku 21. veka. Ipak, ono što njegova filmska dela čini osobenim jesu iznijansiranost “autorskog metoda” i empatija koja se iskazuje prema nevidljivima – onima sa dna društvene piramide na čiji glas danas malo ko obraća pažnju.

Trefoovi najpoznatiji i najvažniji naslovi su: Druga zemlja (Outro Pais, 1999; o (post) revolucionarnom vremenu u Portugalu 1974), Fleurette (2002; o istoriji sopstvene porodice razbacane u više zemalja i na više kontinenata), Lisabonci (Lisboetas, 2005; o izazovima imigrantskog života u Lisabonu i Portugalu), Grad mrtvih (The City of the Dead, 2009; o živima koji žive među mrtvima na groblju El Arafu u Kairu). Prikazivani su u više od 30 zemalja, dobijali su nagrade na festivalima, a u Portugalu su više puta inspirisali i rasplamsavali javne i parlamentarne debate.

Druženje i razgovor koje smo započeli 2006, u mojoj radio-emisiji Brazilska čorba i produžili u Srpskoj kafani, nastavili smo u bašti bioskopa Odeon u Rio de Žaneiru, u toku velikog međunarodnog filmskog festivala na kojem je prikazan Trefoov prvi igrani film ”Put u Portugal” (Viagem a Portugal), u kojem glavne uloge igraju čuvene portugalske glumice Maria de Medeiros i Isabel Rut, kao i afrički glumac Makena Diop.

”Put u Portugal” je i tematski i vizuelno provokativan film o sudaru istina hlade i racionalne administracije i nekih malih ljudi koji su sumnjivi samom činjenicom što dolaze iz određenih zemalja ili, pak, imaju određenu boju kože. To je svedena, ali minuciozno sprovedena studija jednog konkretnog slučaja aerodromskog isleđivanja i proterivanja. Priča da obrazovana Ukrajinka čarter-letom dolazi u Lisabon, da bi Novu godinu provela sa svojim mužem, afričkim doktorom koji u Portugalu radi kao građevinski radnik, imigracionim službenicima zvuči suviše neverovatno da bi je pustili da uđe u zemlju, uprkos tome što ima i novac i sve potrebne papire. Scene, karakteri i dijalozi u filmu su toliko minimalistički (a elokventni) da njihova upečatljivost ima gotovo mitsku snagu.

Svoju motivaciju da se opet bavi imigrantskom tematikom, Trefo obrazlaže unutrašnjom potrebom da na videlo iznese jednu potpuno skrajnutu stvarnost. “U Portugalu i čitavoj Evropskoj Uniji veliki broj ljudi se proteruje odmah po dolasku, već sa samog aerodoroma. To nisu ni kriminalci, ni trafikanti, već ljudi sa plaćenim kartama, od kojih većina ima uredno izdate pasoše i vize. Slike afričkih leševa u moru oko Tvđave Evropa postale su, valjda, toliko uobičajne da se na hiljade priča o isleđivanjima i proterivanjima maltene ne obraća pažnja, kaže Trefo. Kao potka za scenario poslužila mu je stvarna životna priča – Ukrajinke, njegove profesorke ruskog.

Iako je imigracija velika evropska tema, tvoj pristup i posvećenost temi i ljudima veoma je neuobičajan. Otkud ta osetljivost i dugotrajna zainteresovanost za imigrantstu tematiku?
Verovatno da je to najviše povezano sa mojim ličnim osećajem egzila. Imam tri pasoša, ali se osećam kao Brazilac koji je u nekoj vrsti egzila od svoje jedanaeste godine. Detinjstvo provedeno u Brazilu oblikovalo je moj duh i moje emocije. U filmovima (u kojima se bavim imigracijom) prevashodno sam fokusiran na ljude koji su sa raznih strana sveta došli u Portugal. Kada je ta promena počela da se događa u njoj sam video nešto što će doneti više energije, lepote i života jednoj prilično tužnoj i sivoj zemlji u kojoj sam proživeo veći deo svog života.

Osećaš se kao Brazilac u egzilu…ali kako te obično vide – u Portugalu, Brazilu, Francuskoj? Gde si stranac, a gde si domaći?
U Lisabonu kad uđem u taksi pitaju me da li sam iz Sao Paula ili iz Rija. Za Portugalce moj akcenat je potpuno brazilski. Međutim, ni Brazilcima nisam jasan – imam paulistanski akcenat, a u strukturi rečenica se osećaju primese portugalskog i francuskog. Uz to, pričam brže nego što obično pričaju Brazilci, što je, takođe, karakteristično u Portugalu… Međutim, nemam problem sa prilagođavanjem različitim sredinama…  Gradovi koje najbolje poznajem i u kojima sam nekako najviše odomaćen su Lisabon, Pariz i Madrid. U Brazilu obožavam Rio, dok sa Sao Paulom, u kom sam rođen, imam problem… Toliko je vozila i saobraćaja da mi grad ponekad izgleda kao ogromna garaža.

U filmovima analiziraš i način na koji Portugalci dočekuju strance…
To je jedna veoma kontradiktorna priča. Portugalsku revoluciju iz 1974. godine pratio je veliki proces dekolonizacije. Oko milion ljudi iz bivših kolonija, iz Angole, Mozambika i dr, došlo je u Lisabon i Portugal. Bilo da su bili beli, crni ili nešto između, bili su integrisani u društvo, zaista integrisani. Taj impuls oseća se i sada, što čini Portugal različitim od mnogih drugih evropskih zemalja. Jer, već u Francuskoj stvarnost je sasvim drugačija. Tamo su ljudi koji su došli iz Alžira još uvek viđeni kao pied noirs (“crne noge” – pežorativan izraz za Francuze iz Alžira). Kad kao stranac živiš u Parizu, veoma teško ćeš se sprijateljiti i zbližiti sa ljudima. U Lisabonu te, s druge strane, pozivaju na zabave, u svoje stanove… Mnogo lakše se postaje deo društva. U Španiji imigranti su često ekploatisani na mnogo suroviji način nego u Portugalu, u Andaluziji još postoje primeri savremenog ropstva. Opet, imigranti iz Portugala odlaze, čak i tamo… Nadnice su manje nego u Španiji.

U više tvojih filmova glavni junaci (i glavni imigranti) su Ukrajinci. Zašto baš oni?
To je takođe jedan paradoks. Ukrajinci su u jednom trenutku bili najbrojnija imigrantska grupa u Portugalu. Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih bilo ih je oko 350-400 hiljada.  S jedne strane, to je bilo vreme kada se Portugal pripremao za Expo 1998, za Evropsko prvenstvo u fudbalu… Gradilo se mnogo auto-puteva, stadiona…i bilo je dosta posla, pogotovo za građevinare. Tada je rođen lažni mit o raju… S druge strane, ukrajinska mafija je taj mit pothranjivala obećavajući ljudima posao u Portugalu. Interesantno je bilo i to da su Ukrajinci bili posebno dobrodošli i zato što plavi, sa plavim očima… Vremenom su, ipak, počeli da odlaze jer su uvideli da raja nema. Danas je ubedljivo najviše Brazilaca. Najviše Brazilaca se i proteruje.

U Evropi se mnogo priča o “evropskom identitetu”. Kako ga ti vidiš? Da li misliš da je moguće očuvati stare nacionalne identitete ili možeš da zamisliš neki kvalitativno novi, kompleksni evropski identitet koji bi bio u stanju da apsorbuje došljake i imigrante?
Cenim vrednosti stare evropske urbane kulture – kult knjiga, čitanja, malih bioskopa – koje stoje u opoziciji sa američkim životnim stilom oličenim u velikim šoping-molovima, auto-putevima, potrošačkoj groznici. Međutim, ova pojednostavljena opozicija ignoriše jak uticaj kulturnih tradicija u Latinskoj Americi, Africi, Aziji itd. I na žalost svet se menja na gore. Kultura je pogrešno shvaćena reč, poput brenda ili tržišne vrednosti.  Što se budućnosti tiče, opšte ne sumnjam da će stari beli Evropljani predstavljati manjinu na evropskom kontinentu možda već u sledećem veku.

Kad je reč o “identitetu”, kakav si osećaj imao kada si posećivao   različite fragmente fragmentizovane Jugoslavije? Da li je bilo kao susret sa prošlošću ili sa budućnošću Evrope?
Ne bih se usudio se da pričam o regionu čiji su istorija i nedavni konflikti veoma kompleksni. Ipak sam tu dolazio samo na filmske festivale… Uz to, po pravilu sam se družio sa kultivisanim (i divnim) ex-Jugoslovenima, tako da dobijena predstava nije realna. Mogućnost takvog nasilja (koja je još uvek blizu) ostaje enigma za mene. Svojevremeno sam u Lisabonu organizovao retrospektivu novijih dokumentaraca sa Balkana koji su pokrivali sve zemlje bivše Jugoslavije. Bilo je dosta poetskih ili savremenih filmova, ali i nekih drugih, koji su se bavili izvorima i razlozima konflikata. Ni posle svega toga nisam u stanju da razumem. Mislim da bih morao da provedem tamo neko vreme, možda čak i nekoliko godina, da naučim neke od jezika, da bih stekao predstavu o tome kako zaista stoje stvari.


S obzirom da tvoji filmovi dokazuju da je i dublje (filozofske) ideje moguće transponovati u film moram na kraju da te pitam kako si uopšte stigao od filozofije do filma?
Gledao sam filmove… Moja ujna je bila veoma dobra spisateljica i stalno sam je zapitkivao: “A kako ja da naučim tako dobro da pišem?” Njen odgovor bi uvek bio isti: “Pa to je jako jednostavno – čitaj!” Kada je o filmovima reč, moja filozofija je slična: Ako hoćeš da praviš filmove, treba da ih gledaš. Ne mogu da podnesem ljude koji hoće da prave filmove, a ne znaju bar malo o istoriji filma. Moraš da gledaš filmove, da gledaš isti film više puta, da probaš da ga dekonstruišeš da vidiš kako je urađen, da probaš da ga uporediš sa drugima. To su osnovne stvari. A onda je neophodno da savladaš zanat. Taj tehnički deo posla učio sam tako što sam neko vreme radio kao asistent.

Koje si filmove ti gledao, dekonstruisao, analizirao…?
Na čudan način više sam povezan sa literaturom nego sa filmom. Zato volim autore koji, za mene, imaju jaku ideju/misao, kao što su Bunjuel, Pazolini, Glauber Roša, Murnau, Fric Lang, kao što su prvi poetski filmovi Žan-Lik Godarda (A bout de Souffle, Pierrot Le Fou, Le Mepris) ili kao što su neki izolovani filmovi kao Apokalipsa sada. Kad kreneš da nabrajaš i praviš liste, teško je zaustaviti se.
Predrag Dragosvac

Category: Intervju, Transkultura
Author: