Patrisio Guzman, čileanski dokumentarista: Sećam se, dakle, postojim
“Zemlja bez dokumentarnih filmova
je kao porodica bez foto-albuma”, često ponavlja Patrisio Guzman (Santjago,
Čile, 1941), dokumentarista koji je praktično čitav svoj opus posvetio upravo
“stvaranju čileanskog foto-albuma”. Njegovi filmovi – od trilogije “Bitka za
Čile” (1975 – 1979), preko “U ime boga” (1987) “Čile, tvrdoglavo pamćenje
(1997), “Slučaj Pinoče” 2001), “Salvador Aljende” (2004), pa do ove skorašnje
trilogije koju čine “Nostalgija za svetlošću” (2010), “Sedefno dugme” (2015) i
“Kordiljeri snova” (2019) – predstavljaju nezaobilazna svedočanstva o
ličnostima, događajima i fenomenima izbrisanim i proteranim iz čileanskog
“foto-albuma”, tj. iz zvanične istorije pisane po uspostavljanju Pinočeove
diktature.
Guzmanovi filmovi su, međutim, i svojevrsna filozofska traganja i promišljanja
o čoveku i društvu, sadašnjosti i istoriji, prolaznosti i trajanju, pamćenju i
zaboravljanju. Njegov temeljni “filozofski” i “autorski” stav jeste da
društveno pamćenje nije dato samo po sebi, već da se za njega treba (iz)boriti.
Smatra da bi ta borba trebalo da bude “zajednička” i “timska”, ali duboko
veruje u pojedinca i pojedinačni glas koji stvara razliku. Svestan je, takođe,
da se “društveno pamćenje” danas kreira u jednom kompleksnom procesu koji je na
mnogo načina paradoksalan.
“Dokumentarni filmovi o pustinji
Atakama, brazilskoj džungli, kolumbijskoj gerili, o flamenku, tangu i salsi, o
Nerudi, Boteru ili Borhesu uglavnom su nemački, švedski, belgijski… To je u
isto vreme i ohrabrujuće i dramatično. Čovek ne može da prestane da razmišlja:
“Šta će ostati od našeg istorijskog sećanja i našeg umetničkog sećanja? Koliko
još vremena mora da prođe pre nego što naš dokumentarni film bude oživeo i spasio
bar deo kulturnog nasleđa Latinske Amerike.”
Guzman na druge latinoameričke
autore “apeluje” prvenstveno svojim delom. Ni u osmoj deceniji života ne
posustaje. Kao i mnogi drugi čileanski intelektualci, posle Pinočeovog vojnog
puča izbegao je u Evropu. Zvanično prebivalište mu je u Francuskoj, ali neprestano
putuje. Predaje u više filmskih škola u Evropi i Latinskoj Americi; snimajući i
predstavljajući svoje filmove obilazi svet.
Sa Guzmanom sam se sreo i razgovarao u oktobru 2011. u Rio de Žaneiru, gde je,
u okviru velikog filmskog festivala, priređena retrospektiva njegovih dela.
Kada više godina kasnije razmišljam o tom susretu, rekao bih da mi je Guzman
bio “neobičan” zbog svoje potpune usaglašenosti sa filozofijom koju
“propoveda”.
Svojom smirenošću, jednostavnošću
i skromnošću prosto je odudarao od festivalske histerije, blještavila,
nadobudnosti. Delovalo mi je kao da je “srastao” sa svojim
apatridstvom – nije naravno bio srećan zbog “loma” koji ga je
zadesio, ali nije ni naricao nad svojom sudbinom. Razmišlja dok govori, ne
prosipa unapred smišljene i bezbroj puta ponovljene “žvake”. Pogled
mu seže daleko iznad nacionalnih i zemaljskih granica… Uprkos godinama, odavao
je utisak čoveka mladog i radoznalog duha.
Razgovarali smo na mešavini španskog, portugalskog i francuskog. Guzman ne
govori dobro engleski, ali bi se reklo da je nemarnost prema tom jeziku deo
njegovog “političkog” stava. Nije bežao od priznanja da savremeni Čile nije ni
nalik onome čemu su se on i njegova generacija nadali i za šta su se borili.
Osećala se zbog toga određena rezignacija u njegovom glasu, ali u isto vreme
osećala se i jaka vera da (i njegovo lično) “zaveštanje” ostavljeno potonjim
generacijama čuva plam vere u mogućnost “boljeg Čilea”, ali i “boljeg sveta”.
U vreme našeg susreta još je predstavljao film “Nostalgija za svetlošću”, koji
je “društveno angažovan” na veoma filozofski i metaforičan način.
U pustinji Atakama, na nadmorskoj
visini od tri hiljade metara, astronomi koriste prednost čistog neba za istraživanje
dalekih galaksija u potrazi za životom van okvira Zemlje; s druge strane, suva
zemlja idealna je za očuvanje ostataka živih bića – pa arheolozi tu proučavaju
mumije i razne druge “relikte”, dok nekoliko žena i dalje traga za telima
svojih bližnjih, koji su nestali u “čistkama” sedamdesetih i osamdesetih…
– Film se zove “Nostalgija za svetlošću”, jer kad pogledam u nebo, osetim
nostalgiju. Svetlost dolazi iz velike daljine. Zvezde koje vidimo su udaljene
od nas više miliona svetlosnih godina. Tako daleke stvaraju more prošlosti koje
daje nostalgiju. S druge strane, osećam nostalgiju prema Čileu kakav sam znao
kada sam bio mlad. Kada sam bio adolescent Čile je bio veoma liberalna
demokratska zemlja. Mogli smo da mislimo šta smo hteli, da činimo šta smo hteli
i ništa nam se zbog toga ne bi desilo. Kasnije, zemlja je prošla kroz strašnu
diktaturu koja ju je potpuno promenila. Danas je to druga zemlja. To je deo
nostalgije…
Traganje za nestalima je osetljiva tema… Ko se u
Čileu time bavi? Ima li, u stvari, bilo koga ko za to uopšte mari izuzev majki
i sestara žrtava, poput protagonistkinja Vašeg filma?
Malo je ljudi u Čileu koji se
brinu za mrtve. Ima dva-tri reditelja koji rade nešto slično, isto toliko pisaca.
S druge strane, postoji kolektivni
zaborav. Mrtvih se niko ne seća. Te žene (protagonistkinje filma “Nostalgija za
svetlošću”) su same. U tom svom poduhvatu traganja nemaju podršku ni jedne
jedine institucije. Ne podržava ih niko – ni jedan predstavnik parlamenta,
senator, poslanik… Apsolutno niko. Čile je zemlja koja pati od Alchajmerovog
sindroma. Ne, to nije čak ni amnezija. To je Alchajmer. Kao da je nešto iz
mozga isčupano. To je veoma ozbiljno stanje. Potreban je dugotrajan rad, godine
i godine da bi se stanje popravilo, a društvo oporavilo.
Situacija, reklo bi se, podseća na
Španiju, gde su masovne grobnice žrtava Frankovog režima i dalje tabu?
Da, postoji velika sličnost sa Španijom. U stvari, slučaj Španije je možda još i gori. I u Španiji postoji potpuni zaborav vezan za masovne grobnice, epizode rata su potpuno zaboravljene, ne pojavljuju se u knjigama. To je, po mom mišljenju, razlog zbog koga je Španija i dalje veoma ograničena zemlja, u okviru Evropske Unije ne igra značajnu ulogu. Duboko verujem da ukoliko jedna država ne (po)radi na sećanju – neminovno gubi energiju. S druge strane, kada država ima dobro sećanje, kada je načisto sa sobom, onda može bolje i da posluje, da stvara, razvija turizam…Sećanje nikako ne treba izdvajati kao isključivo intelektualno pitanje. Sećanje je kao atmosfera koju udišemo, kao ekologija… U Čileu, kao i u Španiji, postoji jedna velika praznina.
Postoji li neko latinoameričko društvo
za koje bi moglo da se kaže da se izborilo i suočilo sa svojom prošlošću?
Argentina. Naručito za vreme
Kiršnera i njegove naslednice… To su bile vlade koje su se zaista zalagale za
istorijsko sećanje. I “isterali su stvar do kraja” – krivci su u zatvoru. To je
jedan primer. To je jedina zemlja u Latinskoj Americi koja je tako nešto
uradila. Brazil je po tom pitanju malo uradio iako je i ovde diktatura trajala
25 godina.
Da li možete da zamislite kako bi
izgledao Vaš život da se nije dogodio 11. septembar 1973. godine (vojni puč u
Čileu kojim je otpočela dugogodišnja brutalna diktatura)?
Pre nego što je Aljende došao na vlast boravio sam u Madridu, na filmskim
studijama. Kada sam se vraćao u Čile, već je Aljende došao na vlast i mislio
sam da je to bilo moje poslednji dugo putovanje, duži boravak u inostranstvu.
Verovao sam da ću u Čileu živeti, bio sam ubeđen da će mi suveniri koje donosim
iz Evrope – knjige, karta za Luvr itd… biti uspomene (na Evropu) za ceo život.
Međutim, samo tri godine kasnije otišao sam iz Čilea. Od tada, više vremena sam
proveo van Čilea nego u Čileu. Nikad ne bih bio u stanju da zamislim tako ogromnu
promenu. Moj život bi definitivno bio sasvim drugačiji da do državnog udara
nije došlo. A državni udar je sve promenio. Ne samo moj život kao filmskog autora
i umetnika, već bukvalno sve. Zemlja se radikalno promenila. Iz liberalne,
veoma napredne demokratije prešli smo u vertikalni, militaristički, fašistički
sistem. I to – odjednom, preko noći. Užasno. To je kao kad bi sad ovde sutra
izbio državni udar… To je kao da si u filmu. Državni udar je bio apsolutno
disproporcionalan po količini sile koja je upotrebljena. S druge strane nije bilo
oružja. Niko nije imao oružje. Vojska se obrušila “ kao čekic” i uništila sve.
Cilj im je bio da unište komunizam, ali nisu uništili samo komunizam, već i
univerzitet, sindikate, parlament, sud… Sve. To je užasno… Teško mi je i da
zamislim koliko bi moj život bio drugačiji da se to nije desilo. Kada sam počinjao da snimam “Bitku za Čile”
nisam znao kakav će biti kraj. Aljende bi
verovatno ostao na vlasti još tri godine. Mislim da bi se onda povukao, pošto
ga nije interesovalo
da na vlasti ostane. Aljende je neizmerno poštovao demokratske norme… Posle
njega bi verovatno došla druga levičarska vlada, a posle njih bi se vratile
hrišćanske demokrate, centar. A Čile bi tada bio veoma napredna zemlja, zemlja
u kojoj je obrazovanje besplatno, gde katolička crkva ima jako mali uticaj, u
kojoj bi postojala interesantna demokratska koegzistencija. Kardinal katoličke crkve bio je Aljendeov prijatelj. Neverovatno, ali
bio je razuman čovek. Čile bi bio poput Švedske, Norveške ili Finske u
Latinskoj Americi. Bio bi jedna veoma interesantna država.
Kakav je bio osećaj kada ste se vratili
u Čile, kakav je Vaš doživljaj Čilea danas?
To je druga zemlja. Ja i dalje tamo imam prijatelje, grupu ljudi koja i dalje razmišlja manje-više kao i ranije, međutim to je sada neka druga realnost. Pre svega, na svakom koraku oseća se ogroman severno-američki uticaj. Može se reći da zemlja govori engleski, da razmišlja na engleskom. I neoliberalizam je učinio sve što je mogao da izbriše, da ukloni sve tekovine socijalne države. Obrazovanje je privatizovano, bolnice su privatizovane, policija, vozovi…sve je privatizovano. Čileanski “kolektivni život” potpuno je promenjen. Sada postoji veliki pokret protiv aktuelne vlasti. To je jedan moćan studenski pokret. I, rekao bih da po prvi put ne postoji strah. Jer, kada sam osamdesetih snimao “Čile – tvrdoglavo sećanje” u vazduhu se osećao strah. Devedesetih, kada sam snimao “Slučaj Pinoče” osećao se strah. Kada sam snimao “Nostalgiju za svetlošću” postojao je strah. Kada bih na severu Čilea upitao za masovne grobnice – niko nije smeo o tome da govori. Danas, i to sa desničarima na vlasti, kao da su se otvorila neka vrata i kao da su ljudi izgubili strah. Tu pre svega mislim na mlade ljude. I pokret je veoma zanimljiv jer njegovi lideri su mladić i devojka. Bili su u Parizu, Londonu, Rimu, Briselu… To je pokret koji traži internacionalnu podršku.
Vi ne odustajete od vere u bolji svet…
Verujem
da je moguće raditi u tom pravcu, za bolju Zemlju, za boji sunčev sistem…
Moramo da imamo svest da pripadamo Zemlji, a da Zemlja pripada Mlečnom putu. To
je naša kuća. Verujem da je velika eksplozija ekologije dobar signal da stičemo
svest gde se nalazimo. Verujem da će stvari poboljšavati sa jednom promenom
energije, promenom sredstava komunikacije. Moramo da mislimo o jednom
jednostavnijem svetu, o prirodnijem životu. U tom smislu, da, mislim da je
bolji svet moguć.
Koliki je domet dokumentarnog filma… Gde je sve prikazana “Nostalgija za
svetlošću”? Da li je podstakla diskusije?
Film “Nostalgija za svetlošću” prikazan je u 324 bioskopa u Francuskoj, 70 000 gledalaca videlo je film. Ja sam tamo pričao sa ljudima u 60 bioskopa. (U Francuskoj je, inače, i završio veliki broj ljudi koji su tokom sedamdesetih godina izbegli iz Čilea pred političkim progonom. Prim P.D.). U Americi i Kanadi film je prošao kroz 100 bioskopskih sala. Imamo kopije i u Švajcarskoj, Belgiji, Nemačkoj… To je moje “polje” akcije. Film je u Japanu osvojio važnu nagradu u Jamagati i odmah je otkupljen za japansko tržiste. Tako da postoji jedna zanimljiva cirkulacija, sa hiljadu bioskopa širom sveta. U Latinskoj Americi situacija je, međutim, prilično slaba. U Čileu smo imali 4000 gledalaca. Izašli smo sa 12 kopija, ali stigli smo samo do 4000 ljudi. Možda, kada bismo pokusali još četiri, pet puta uspemo da taj broj povećamo na 10 hiljada, ali to je i dalje malo.
Radite na sledećem filmu?
Radim, ali veoma polako. Ne radim film godišnje, zato što to ne volim. Više volim temeljno istraživanje, višegodišnju posvećenost jednoj temi. A novi dokumentarac će biti o ljudima koji žive na jugu Čilea, na mestu gde se Čile pretvara u ostrva. Zemlja se tu pretvara u more, more se pretvara u zemlju…a more čuva sećanje. Sećanje Zemlje pohranjeno je u moru, to mi je veoma izazovna i interesantna ideja. To je poetska ideja filma. More koje je došlo iz interplanetarnog prostora…
Predrag Dragosavac
*Prvobitna, kraća verzija ovog intervjua objavljena je krajem 2011. godine u magazinu “Akter”.
Category: Intervju, Naše priče