Naše priče

Iz arhive: 11/9/2001 – Direktan prenos istorije

I u normalnim vremenima “normalan” život u Americi vrti se oko televizije. Radi se mnogo, slobodnog vremena je malo i najčešće se provodi uz ekran. U poslednjih desetak dana još i više nego obično; statistike govore da gledanost tv-programa nikad nije bila veća,

Televizijski kritičari i vodeći političari (valjda po prvi put) složno hvale način na koji su vodeći televizijski kanali pratili razvoj dramatične situacije u Njujorku i Vašingtonu. Često se čuje konstatacija kako je televizija “odrasla izveštavajući o atentatu na Kenedija”, da bi ovim poslednjim događajima “stekla novu zrelost”.

Da li je i koliko to tačno? Neki delić istine sigurno postoji…

Sve tv-mreže angažovale su čitav svoj ljudski i tehnički potencijal, tako da su “sveže” informacije sa lica mesta – sa donjeg Menhetna, iz okoline Pentagona, iz vašingtonskih i njujorskih bolnica, iz Bele kuće ili sa Kapitola – neprestano pristizale pred milionski auditorijum.

Voditelji ili preciznije rečeno “moderatori” programa (na našim televizijama ne postoji institucija “anchor”, pa ni u srpskom nema pravog prevoda), satima su uživo “prenosili” dramatične događaje, moderirali diskusije, razgovarali sa političarima, hirurzima, običnim građanima…

Piter Dzenings sa Ej-Bi-Sija i En-Bi-Sijev Tom Broko fascinirali su koncentracijom i taktom. Iako su po desetak sati neprekidno bivali u programu, nijednog momenta nisu gubili kontrolu, uprkos tome što je situacija jedno vreme bila van kontrole.

Čak puna četiri dana ni na jednoj televiziji nije bilo reklama. Za američke prilike to je bilo čudo neviđeno. Mnogi komentatori čudom smatraju i dogovor o fer-pleju: umesto nemilosrdne trke za informacijama, među televizijama je uspostavljen dogovor o saradnji.

“Strani posmatrač” iz Srbije, koji se nagledao nekrofilskih izvestaja domaćih televizija, ne može da ne primeti kako za sve ovo vreme od 11. septembra ni na jednom američkom kanalu nije prikazan nijedan leš, nijedan ozbiljniji ranjenik… Na sekund je, doduše, prikazano kako jedan nesrećnik pada sa boga pitaj kog sprata Svetskog trgovinskog centra, ali s obzirom na horor koji se tamo dogodio i hiljade nastradalih, sve što je prikazano na televizijama veoma je benigno.

Da li je takav način izveštavanja dobar ili loš, da li je to posledica želje da se ne okrnji pobednički imidž ili nešto drugo, pitanja su za diskusiju. Međutim, činjenica je da je stanovništvo pošteđeno najgorih slika.

Pošteda šokiranog i deprimiranog stanovništva od daljih stresova i neprijatnosti ide dotle da su sa tv-programa skinuti ranije najavljeni akcioni blokbasteri kao što su “Mirotvorac”, “Dan nezavisnosti”, “Umri muski”, kao i policijske serije u kojima ima terorista. Sa programa su skinuti čak Skali i Molder jer su se i oni petljali gde ne treba.

Beskrajno ponavljanje snimaka rušenja zgrada Svetskog trgoviskog centra u početku nije smatrano “uznemiravajućim” jer je, kako to objašnjavaju neki tv-kritičari, bilo teško poverovati da su tako monstruozni zločini stvarni. Ipak, posle nedelju dana ponavljanja, vodeći ljudi vodećih televizija obećali su da će ubuduće snimke rušenja prikazivati znatno doziranije i sa više mere.

Posle pauze, prošle nedelje su se u program vratili i svi noćni tok-šou programi. Predsednik Buš i gradonačelnik Njujorka Rudolf Đulijani više puta su apelovali da se svi vrate svojim “biznisima”, pa su se na posao vratili i komičari, ali upadljivo ozbiljniji nego ranije.

I Džej Leno, i Kreg Kilborn, i Konan O Brajen, i Bil Maer imali su drugačije scenarije i ponašali su se uglađenije, ali prilično rasprostanjen je utisak da je jedino “kam-bek” Dejvida Letermana prevazišao okvire “šou-biza”.

Njegovo uvodno slovo – hvalospev Njujorku “najveličanstvenijem gradu na svetu”, zahvalnica vatrogascima, spasiocima i “gradonacelniku koji je personifikacija hrabrosti” – bilo je dirljivo. U atmosferi nesigurnosti, straha, neverice, Leterman je, kažu, zvučao ohrabrujuće, kao glas koji je nagoveštava povratak u normalu…

Letermanov povratnički šou ostaće zapamćen i po tome što se jedan od gostiju, legenda americke televizije i mreze Si-Bi-Es, Den Rader dva puta rasplakao pred kamerama. Ni sam Leterman nije bio daleko.

Naravno, nije trebalo da prođe mnogo vremena pa da većina kanala, prvenstveno onih najprofanijih poput Foksa i Si-En-Ena, ponovo počne da se takmiči ne samo u tome ko ima bolje vesti, nego i čije su vesti “patriotskije”. I ko ima veću zastavu na ekranu.

11. septembar i sve što je usledilo su “događanje istorije” pred našim očima. Televizija je to iz časa u čas beležila i program je bio neverovatno uzbudljiv. Sada se, ipak, polako vraća u stare šeme…

(Tekst napisan 24. septembra 2001. i objavljen u Glasu javnosti pod drugim naslovom.)

Category: Naše priče
Tags: , , , , , , , , ,
Author: