Iz arhive: 11/9/2001 – “Zašto nas toliko mrze?”
Vašington, petak popodne
Vratiti milo za drago – da, ali kome?
Posle serije ubistvenih terorističkih akcija, to je jedno od pitanja oko kojeg se ovih dana polarizuje američka javnost. Pitanja je, u stvari, puno, a pravih odgovora jako malo.
Ni nekoliko dana posle kataklizmičnog utorka, ne zna se ko stoji iza zastrašujuće dobro orgaznizovanog masovnog ubistva, nema ni naznaka koliki bi mogao da bude konačni broj žrtava, niti bilo ko moze da odgovori na ono što se Amerikanci non-stop pitaju – “kako je nešto tako strašno uopšte moglo da se dogodi, pored svih službi bezbednosti, najmoćnije vojske i svih tehnoloskih čuda?”.
Eksperti svih vrsta koji neprekidno paradiraju televizijama ponavljaju kako se tragedija ovakvih razmera nikada do sada nije desila na američkom tlu, i
na neki način polako pripremaju javnost da prihvati mogućnost da bi pakao Svetskog trgovinskog centra i Pentagona po konačnom ishodu mogao da bude mnogo, mnogo gori od Perl Harbora 41. kada je u japanskom napadu stradalo 2403 ljudi.
Neposredno posle tragedije mnogi su verovali u čudo, ali je svakim novim satom i danom bilo sve manje nade da će u ruševinama biti još preživelih, a sve više dešperatnosti zbog depresivne i strašne realnosti.
Osim u prvim trenucima posle avionskog udara na Pentagon, “simbol nacionalne bezbednosti”, u Vašingtonu nije bilo velike panike. Atmosfera koja od tada vlada gradom, totalno je nadrealna, bar za nekoga ko stvari posmatra iz perspektive stranca.
U utorak prepodne proglašeno je vanredno stanje, a samo nekoliko sati kasnije, tek što je tlo počelo da se smiruje posle zemljotresa, džogeri su vec trčkarali svojim stazama kao da se ništa nije desilo. Barovi su uglavnom radili i bili puni gostiju, a saobraćaj se, i pored brojnih patrola na “strateškim” mestima, odvijao manje-više nesmetano.
Sreda je bila pravi “dan posle”, dan konsolidacije posle nokdauna, a četvrtak i petak ličili su na regularne “mirnodobske” radne dane – radnje, restorani i državne institucije radili su normalno, gradski saobraćaj je funkcionisao (iako grad ima problema sa pacovima, vašingtonski metro je, za razliku od njujorškog, iznenađujuće čist i uredan), u “špicevima” je na putevima bila uobičajna gužva i frka… Deluje kao da su se ljudi mahom vratili svojim redovnim obavezama.
Opet, gradom se, s vremena na vreme, pronose svakakve glasine, bilo je nekoliko evakuacija zbog lažnih uzbuna, policije ima na svakom koraku, a blokovi oko važnijih vladinih zgrada i dalje su zatvoreni.
Američkih zastava u Vašingtonu i inače ima bezbroj, a ovih dana ima ih bezbroj na enti – po prozorima i parkovima, na antenama automobila i po glavama ljudi… I u noćnim klubovima spuštene su na pola koplja… a muzika “piči”, ima se, može se, pije se, igra na šankovima.
Jedino sto je pesma za fajront (a fajront je u Vaingtonu u 2 posle ponoći radnim danom, i u 3 vikendom) “God Bless Amerika” ili Sinatrina “New York, New York”.
U vladinim zgradama su uvedene rigorozne mere bezbednosti i da bi se ušlo u zgradu Stejt departmenta, recimo, potrebno je proći kroz dva “kontrolna punkta” policije (jedan je ispred, drugi u samoj zgradi), a pretresanje torbi ide i do zagledanja pregrada novčanika, tako da procedura može da potraje ihahaj.
Slična pravila pretresa biće ubuduće primenjivana i na aerodromima: za lokalne letove (po Americi) na aerodrom će morati da se dolazi više od dva sata ranije (umesto pola sata kao do sada), pretres će biti neprijatan jer će podrazumevati otvaranje svih kofera i ručnog prtljaga, a unošenje oštrih predmeta, ma kako mali bili, biće najstrože zabranjeno.
Kako će nova “pravila igre” funkcionisati u praksi ostaje da se vidi. Na ulici, u prevozu, u medijima, stalno se čuje konstatacija da “posle ovoga ništa više neće biti isto kao ranije”.
Nema sumnje da ce “crni utorak” imati brojne posledice na mnogim planovima. Po nekim prognozama prvi bi na udaru mogao da se nađe famozni “američki stil života”.
Amerikanci sami sebe nazivaju fast-food nacijom, navikli su da im život bude jednostavan, da sve formalnosti završavaju na brzaka… Mnogo toga bi sad moglo da se promeni.
Iako se u medijima, kako od najviših državnih zvaničnika, tako i od običnih ljudi, često čuju ratoborni pokliči i patriotski pozivi na nemilosrdnu
akciju (protiv još uvek nepoznatog neprijatelja), iznenađujuće je koliko običnih ljudi postavlja pitanje “zašto nas neko toliko mrzi – da li zato što
smo lučonoše slobode ili zbog nečega drugog”.
Od medija, najdalje u pokušaju odgovora na to pitanje otišli su, čini se, Ej-Bi-Si i Piter Dženings, koji prilično otvoreno kritikuju američku spoljnu politiku, pre svega zbog zauzimanja strane u izraelsko – palestinskom konfliktu i zbog neizbalansiranog odnosa prema arapskom svetu.
Koja će od dve suprotstavljene “škole mišljenja” odneti prevagu u javnom mnjenju za sada nije izvesno, ali je izvesno da će taj ishod, kakav god bio, imati dalekosežne posledice na budući izgled Amerike, ali i na prirodu međunarodnih odnosa.