Boris Kanclajter o 1968. u Jugoslaviji: Titova čudna kombinacija
Posle 1968. je zatvoren proces demokratizacije, diferencijacije i kulturnog otvaranja, što je sve imalo negativne posledice za dalji razvoj Jugoslavije
Boris Kanclajter (Kanzleiter) je već nekoliko godina direktor regionalne, balkanske kancelarije Fondacije Roza Luksemburg. Razgovor koji ovde objavljujemo vođen je u vreme još uvek kopao po arhivama širom bivše Jugoslavije privodeći kraju svoj doktorat na temu „1968. u Jugoslaviji“. Do te teme došao je zaobilaznim putem – preko ratova devedesetih i bombardovanja 1999. godine. U to doba radio je kao novinar i često se bavio jugoslovenskim konfliktom..
– U Nemačkoj je raspad Jugoslavije najčešće objašnjavan padom socijalizma i tezom da je Jugoslavija veštačka tvorevina stvorena pod pritiskom. Ideja etnonacionalne države smatrala se normalnom. Ovde sam, međutim, naišao na neke učesnike događaja iz 1968. godine i njihove priče potpuno su se razlikovale od priča o etničkom konfliktu. Studentski pokret 1968. godine bio je nenacionalistički i projugoslovenski, ali je u isto vreme bio disidentski i na određen način protiv sistema. Shvatio sam da nacionalizam nije bio jedini izlaz za političku i društvenu krizu SFRJ. To saznanje je bilo polazna tačka. Pošto na engleskom i nemačkom nisam naišao na odgovarajuće tekstove i knjige, odlučio sam se na sopstveno istraživanje…
Koliko je daleko u prošlost potrebno zaroniti u traganju za uzrocima 1968. u Jugoslaviji?
– Jugoslovensku 68. neophodno je posmatrati u okviru „posebnog puta Jugoslavije u socijalizam“. Potrebno je razumevanje osnovnih ideoloških parametara socijalističke Jugoslavije – Drugog svetskog rata, sukoba sa Staljinom, početka „trećeg puta“, samoupravljanja, nesvrstanosti – ali i poznavanje opšteg konteksta, kao i međunarodnog globalnog pokreta. Na pobunu 1968. godine u Jugoslaviji značajno su uticali i Istok i Zapad.
Sam studentski pokret počinje znatno pre juna 1968. Zavisno od pogleda na zbivanja, različite godine mogu se uzeti kao njegov početak – 64. ili 66. U svakom slučaju, to je najkasnije decembar 66. godine – protest protiv rata u Vijetnamu, kada su izbili prvi ulični sukobi u Beogradu. Sve ovo se, opet, mora staviti u kontekst sa padom Rankovića, društvenim reformama 1964. godine, što su bili krupni i značajni prelomi. Samo u tom kontekstu može se razumeti zašto je od decembra 1966. godine počeo talas studentskih nemira.
S druge strane, 68. u Jugoslaviji traje mnogo duže od samog juna 1968. Na izvestan način, do 74–75. godine, tj. dok grupa Praxis-profesora nije konačno izbačena sa Filozofskog fakulteta. Tokom svih ovih godina, znači od 1964. do 1975, na Beogradskom univerzitu praktično bez prekida traje talas studentskog aktivizma i protesta.
Zato kada govorim o 1968. podrazumevam celu deceniju – od sredine šezdesetih do sredine sedamdesetih. „Šezdesetosma“ je šifra za nešto mnogo duže. To nije samo moja koncepcija. Takav pristup koristi se i za objašnjenje 68. u Francuskoj, Nemačkoj, u drugim zemljama, pošto je svuda bilo slično: socijalni pokret je imao svoju početnu fazu, uspon, vrh, radikalizaciju i kraj. Taj ciklus traje nekoliko godina.
Na jugoslovensku 1968. presudno je uticala „osovina“ Beograd-Zagreb-Ljubljana. Kako vidite evoluciju pokreta koji su izvirali u ovim centrima?
– To je bio jugoslovenski studentski pokret. Pripadnici tzv. nove levice i u Ljubljani, i u Zagrebu, i u Beogradu, i u drugim gradovima, osetili su se kao intelektualna ili politička zajednica. Imali su zajedničke perspektive i zajednički politički program. U središtu su bile dve glavne teme: prva, demokratija ili demokratizacija društva, partije i univerziteta; druga – pitanje socijalne jednakosti, odnosno socijalne diferencijacije, ne samo u smislu društvenih slojeva, nego i privilegija partijskih funkcionera i studenata iz porodica funkcionera. Program „nove levice“ bio je zajednički i u Beogradu, i u Ljubljani, i u Zagrebu: radikalna reforma socijalizma ili, čak, politička revolucija, ali na osnovu socijalističkih ideja.
I po završetku „protestnog ciklusa“, ta intelektualna zajednica je opstala sve do kraja osamdesetih i početka devedesetih, kada je Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu predstavljalo poslednji pokušaj da se stvori politička alternativa protiv raspada Jugoslavije. To su bili ljudi poput Rastka Močnika u Ljubljani, Žarka Puhovskog u Zagrebu, Nebojše Popova u Beogradu, ali i Škeljzena Malićija u Prištini. Taj pokušaj je verovatno bio osuđen na propast, ali je važan i kao dokaz da je intelektualna ili politička zajednica bivših aktivista bila više od nečeg kratkoročnog. Važno je da se to vidi, jer su to ljudi koji su svi bili učesnici šezdesetosme.
Iz današnje perspektive neki su skloni da tvrde kako su „gibanja“ iz 1968. godine u Jugoslaviji imala kontraefekat – struktura je navodno počela da se reformiše na nižim nivoima, a demonstracije su te procese ne samo zaustavile, već i okrenule u drugom pravcu, tako da je na kraju sve ono što se pojavilo kao reformsko bilo počišćeno…
– Takve teze nisu bez osnova. Razdoblje između jula 1966. godine, to jest pada Rankovića, i juna 1968. godine, u pogledu političkih sloboda može se smatrati najboljim u celokupnom periodu socijalističke Jugoslavije. Tada je, zaista, i u Partiji bilo različitih pokušaja reforme, ne samo ekonomske, već i političke. Na primer, Krste Cvrenkovski je, kao član Izvršnog komiteta CK SKJ, u jednom trenutku čak pričao o mogućnosti partijskog pluralizma. Mnogi funkcioneri su postavljali pitanja povodom tzv. demokratskog centralizma i pune kontrole Partije. U medijima, u debatama oko štrajkova, u društvenim organizacijama poput sindikata i Saveza studenata, vidi se da oni mogu da vode svoju sopstvenu politiku, da nisu bili potpuno pod kontrolom Partije. I, naravno, u oblasti kulture; tzv. „crni talas“ je tih godina (od 66. do 68) bio značajan kulturni pokret. Došlo je do otvaranja u svakom smislu – političkom, društvenom, kulturnom…
Posle juna 1968, postepeno počinje talas represije koji će posebno ojačati posle tzv. Maspoka u Hrvatskoj 1971. godine i koji će sredinom sedamdesetih rezultirati atmosferom potpunog autoritarizma. Zbog toga je potpuno opravdano da se jun 1968. godine nazove prelomom. Jer, od 67. je bio uspon, više slobode, a posle toga sledi talas represije koji postepeno jača i posle 1971. godine nastupa potpuno novi autoritarizam.
Šta je funkcija 1968. godine u tom kontekstu? Rekao bih da svaki socijalni pokret ima svoj program a akteri svoje namere. Ali, posledice aktivizma je teško predvideti i često su one u potpunoj suprotnosti sa namerama. Nije u tom pogledu 1968. jedini slučaj. Nisu njeni akteri hteli da ponovo ojača partijska kontrola. Baš suprotno.
Ne bih rekao ni to da je studentski pokret kriv za taj proces. Krivi su funkcioneri – Savez komunista Jugoslavije – koji su vodili takvu politiku. Umesto da impuls studentskog protesta iskoriste za dalju demokratizaciju, oni su se uplašili gubitka vlasti i zbog toga su opet pojačali kontrolu. Zato, ako je neko kriv – onda je kriva Partija, odnosno rukovodstvo u Partiji koje je donosilo takve odluke.
I bez studentskog pokreta došlo bi do slične ili identične situacije. Društveni konflikti i sukobi su bili tako jaki da bi pre ili kasnije izašli na površinu. Maspok je, na primer, u ideološkom smislu bio protiv ideje „nove levice“, ali Maspok je isto bio velika kriza. Najkasnije sedamdesetih godina rukovodstvo SFRJ bi usmerilo politiku na neki represivniji kurs. Studentski pokret nije bio jedina kriza 1968, u novembru 1968. bila je i kriza na Kosovu… Uveren sam zato da prekid demokratizacije nije vezan samo za studentski pokret.
Koliko su na konačan ishod uticali sastav tadašnjeg rukovodstva i način odlučivanja? Zašto je stvar prelomljena baš na represivniju stranu?
Na to je zaista teško odgovoriti. U Arhivu Jugoslavije pokušavao sam da istražujem to pitanje. Sada je moguće čitati stenogramske beleške i druge materijale Izvšnog komiteta SKJ, Centralnog komiteta SKJ… U izvorima se veoma dobro vidi da je studentski pokret zaista bio veliki šok za političko rukovodstvo. Stevan Doronjski je 4. juna 1968. govorio u Izvršnom komitetu da, ukoliko se studentima pridruže radnici, mora da izađe vojska i da po svaku cenu onemogući zajedničke ulične demonstracije radničke klase i studenata. I Tito je to potvrdio. Na sednici 9. juna 68. on je govorio da je studentski pokret dokaz da rukovodstvo SFRJ može da izgubi vlast. Iste večeri, na televiziji ispričaće sasvim drugačiju priču. Vidi se da je manipulacija bila veoma jaka.
Bilo je različitih struja u Savezu komunista Jugoslavije. Postojala je tvrda struja koja je već tada bila za represiju, ali su tu bili i liberalniji ljudi, poput Koče Popovića i Mirka Tepavca, koji nisu bili za represiju.
U Hrvatskoj, što je jako zanimljivo, ljudi koji su kasnije bili glavni akteri Maspoka, poput Mike Tripala, u Zagrebu su vodili agresivniju politiku prema studentima i profesorima, pripadnicima „nove levice“. Na primer, Gajo Petrović, jedan od glavnih ljudi iz grupe okupljene oko časopisa Praxis, isključen je iz Partije još tokom štrajka (juna 68), kao i drugi profesori. U Srbiji je to počelo nešto kasnije. To je interesantno jer je tokom juna 68. godine u Zagrebu već postojao otvoren sukob između, s jedne strane, ljudi koji su podržavali štrajk u Beogradu i praxisovaca, i funkcionera Saveza komunista na Univerzitetu, koji su kasnije bili glavni akteri Maspoka, kao što, su na primer, Marko Veselica i Šime Đodan.
Šta su bile kratkoročne i dugoročne posledice 1968. u Jugoslaviji?
– Po uticajima u oblasti kulture, potkulture, muzike, mode itd, jugoslovenska 1968. je veoma slična 1968. u zapadnim zemljama. Ako posmatramo političke represije, jugoslovenska situacija sličnija je istočnim zemljama. U zapadnim zemljama je sistem na vrlo čudan, ali dinamičan način mogao da integriše kreativni impuls 68. I tu je, naravno, bilo i političke represije, ali na kraju 68. na Zapadu je otvoreno mnogo novih puteva za društveni razvoj. Došlo je do značajne diferencijacije, demokratizacije i modernizacije, ne samo zbog studentskog pokreta, ali studentski pokret je imao svoju ulogu u tome. U oblasti obrazovanja, dolazi do procesa reforme univerziteta – način predavanja se potpuno menja, profesor više nije kralj i studenti više nisu robovi, nego su upućeni na samostalniji rad, mogu da razvijaju svoje teorije, svoje teze, što dovodi do osećaja samostalnosti u širem smislu, a ne samo na univerzitetu. S druge strane, to je preduslov za modernizaciju ekonomije u doba kompjuterske revolucije. Jer, sada nisu više kao ranije potrebni šefovi, ljudi se više drže sami.
U Istočnoj Evropi se taj impuls manje-više izgubio. U Češkoj, na primer, svi intelektualci – pisci, umetnici, koji su bili glavni akteri 68, ne mogu ništa da rade sve do kraja osamdesetih. Znači, to društvo je praktično umrtvljeno. U Poljskoj je nešto drugačije, pošto od ranih osamdesetih postoje radnički pokret i Solidarnost, ali je sedamdesetih isto sve bilo umrtvljeno.
Represija u Jugoslaviji ne može da se poredi sa onom u Poljskoj i Češkoj, ali se ranija društvena klima promenila, došlo je do novog autoritarizma i novog populizma. Tito je pravio neku čudnu kombinaciju sa više konzumerizma, s jedne, i više komunizma, s druge strane. To je u svakom slučaju bila negativna tendencija, jer je, ipak, zatvoren proces demokratizacije i diferencijacije i kulturnog otvaranja. To je sigurno imalo negativne posledice za dalji razvoj Jugoslavije.
Kako su na jugoslovensku 68. odrazili isprepletani uticaji Istoka i Zapada?
– Politički sistem u Jugoslaviji je još od 1948. godine praktično bio između Istoka i Zapada. Beograd je u mnogo aspekata grad između Zapada i Istoka. I u studentskom pokretu se vidi ova hibridna situacija u Jugoslaviji, posebno u Beogradu.
Uticaji sa Zapada vide se u modi, filmovima, pozorištu, kulturi uopšte. U tom segmentu, ono što se dešavalo na Zapadu bilo je već veoma prisutno u Beogradu. Kad je reč o studentskom pokretu, mislim da su to bili antikapitalistički i antiimperijalistički zahtevi koji su bili potpuno isti kao na Zapadu. Znači, početak studentskog pokreta je bio protest protiv rata u Vijetnamu, kao i u Americi i Zapadnom Berlinu. Studenti su bili protiv restauracije kapitalizma. Oni su bili protiv gasterbajterskih programa, govorili su „nećemo mi da budemo deo svetskog tržišta“. Bili su na neki način protiv reformskog programa Saveza komunista Jugoslavije koji je od 64, 65. godine počeo da restaurira tržište i neku socijalističku tržišnu ekonomiju. I stvarno je vodio ekonomiju i društvo u smeru više kapitalizma, a studenti su bili protiv toga. Znači, protiv rata u Vijetnamu, imperijalizma i kapitalizma, to je, na određeni način, sve kao na Zapadu.
Što se tiče Istoka, politički, ne i ekonomski sistem u Jugoslaviji, bio je sličniji Istoku – jednopartijska država i veoma autoritaran politički sistem. Zahtevi za slobodom štampe, demokratizacijom Partije i više demokratije, to je veoma slično zahtevima u Poljskoj i Češkoj tokom Praškog proleća.
U jednom svom tekstu Timoti Garton Eš generaciju 68. naziva „generacijom definisanom na jedinstven način“ (uniquely defined generation). Kako objašnjavate činjenicu da 40 godina kasnije mnogi od aktera 1968. zastupaju neke radikalno drugačije ideje i da praktično na čitavom prostoru bivše Jugoslavije niti ima jake moderne levice, niti značajnije levičarske partije?
– Ako gledamo biografije, veliki broj šezdesetosmaša i u Zapadnoj Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, i dalje redom, vidimo da su oni potpuno promenili svoj politički stav. Na primer, Joška Fišer, nekadašnji šezdesetosmaš, bio je prvi nemački ministar spoljnih poslova posle Drugog svetskog rata koji je naredio da nemačka vojska treba da bombarduje drugu zemlju. Oto Šili, još gore… početkom sedamdesetih advokat terorista grupe Baden Majhof… bio je član Zelene stranke, zatim Socijaldemokratske stranke, postao je ministar unutrašnjih poslova u Šrederovoj vladi i pripadao potpuno tvrdoj struji u antiterorističkoj kampanji posle 11. septembra…
Može da se navede još mnogo primera. Zbog toga nije čudno da i u Jugoslaviji deo ljudi, angažovanih učesnika 1968, sada radi nešto potpuno drugo. Mislim da je to na neki način normalno – ljudi se menjaju, menjaju se vremena, okolnosti…i ne može tačno da se kaže zašto je neko sada ovakakav kakav jeste. Odnos između pojedinca i društva je veoma složen i nikad se ne zna gde će ko da završi. Moramo to da posmatramo veoma pažljivo…
A zašto nema levice u Jugoslaviji?
– Odvojio bih to od pojedinaca i političke situacije. Mislim da je ovde problem, uostalom kao i u svim istočnim zemljama, što su socijalizam i levičarska ideologija doživeli potpuni kolaps, izgubili kredibilitet i legitimitet, zato što komunizam ili socijalizam nije mogao da ostvari bolje društvo, onakvo kakvo je obećavao. Zbog toga je cela ideologija i politička struja uglavnom izgubila legitimitet i kredibilitet. Sa državnim aparatima polomila se i disidencija, ova levičarska. I leva kritika je izgubila legitimitet i kredibilitet, jer nije mogla da pokaže i ostvari alternativu. To jeste poraz. Slom socijalizma i komunizma je dugoročni i istorijski poraz levice.
U Istočnoj Nemačkoj može da se kaže da postoje neki tragovi, pošto ta nova stranka levice, transformisana komunistička partija, ima veliku podršku na izborima. Ali, s druge strane, treba pažljivo gledati šta je u stvari ta levica. Oni su isto za kapitalizam. Najbolje se to vidi u Mađarskoj i Poljskoj gde su „levičari“ vodili potpuno neoliberalnu politiku.
Sada smo svedoci situacije da i „pobednički“ sistem, čija je mantra „demokratija i slobodno tržište“, takođe proživljava veliku krizu legitimiteta?
– Kapitalizam jeste u krizi legitimiteta. To se vidi u zapadnim zemljama. Frustracija je očigledna. U Evropi je to obeležje političke situacije bez alternative i nade. Velika je napetost, ali nema velike alternative kao što je to bilo 68. kada su ljudi stvarno verovali u nešto drugo. Ljudi nisu zadovoljni, frustrirani su, ali su izgubili nadu da nešto stvarno može da se promeni. To je situacija svuda u Evropi. Potpuno je drugačije u Južnoj Americi.
Da li je tamo nešto kvalitativno novo ili je u pitanju samo varijacija na globalnu depresiju?
– Ja mislim da to jeste nešto novo. Posle 1989, prvo se u Južnoj Americi levica regrupisala kao politička snaga i tu je, u stvari, i izbio prvi postkomunistički revolt, pobuna u Čijapasu, 1994. godine. Zapatistički pokret bio je prvi levičarski pokret u svetu koji je ostvario nešto novo. Proces u Južnoj Americi je drugačiji nego u Evropi i drugim zemljama sveta. Posle zapatističke pobune, snažan je proces radikalizacije i polarizacije u Južnoj Americi, gde levica svuda postaje sve jača i jača – i parlamentarna levica, ali i socijalni pokreti. Po mom mišljenju, razlog za to je što u Južnoj Americi kapitalizam i imperijalizam nemaju legitimitet kao u Severnoj Americi i Evropi i, možda, u nekom smislu, u Aziji. Tokom sedamdesetih pa do kraja osamdesetih godina – imperijalizam i kapitalizam u Južnoj Americi bili su vrlo represivna snaga: Pinoče 74. godine, vojni puč u Argentini 76. godine, prljavi specijalni rat protiv socijalnih pokreta u Gvatemali, Nikaragvi, Salvadoru… Kada se Južnoamerikancima priča da kapitalizam obezbeđuje ljudska prava i demokratiju, oni se smeju. Ovde ta priča još „pije vodu“ ali ovdašnji borci za ljudska prava „plivaju“ jer su potpuno izgubili iz vida taj svetski kontekst.
Predrag Dragosavac