Amin Maluf: Uz svaku vernost ide i izdaja
„Sve ono čemu pripadamo čini naš identitet” – rečenica iz njegovih knjiga kao da je sama ušetala u razgovor koji vodimo ovog proleća u njegovom stanu u centru Pariza, u prostoru koji odiše orijentalnim detaljima i levantskim gostoprimstvom. „Kad bih rekao da sam Libanac, a ne Francuz, ili obratno, odsekao bih jedan važan deo svoje ličnosti”, kaže Amin Maluf. „Rođen sam u Libanu i tamo sam živeo 27 godina. Samim tim, ja sam Libanac. Živim u Francuskoj već 36 godina. Samim tim, Francuz sam. Arapski je moj maternji jezik. Ipak, potičem iz hrišćanske porodice. Ta čudna mešavina predstavlja delove moje ličnosti koje prihvatam.”
Početkom druge godine libanskog građanskog rata, Amin Maluf (Bejrut, 1949) odlučuje da napusti zemlju i ode u Francusku. Odlazak je bio bolan, reći će mnogo kasnije, i zabeležiti: „Nisam ja napustio Liban, već je Liban napustio mene.“ Godine 1983. objavljuje na francuskom svoj prvi naslov „Krstaški ratovi viđeni očima Arapa“. Slede „Leon Afrikanac“, „Samarkand“, „Vrtovi svetlosti“… Za „Taniosovu stenu“ 1993. dobija najveće francusko književno priznanje – Gonkurovu nagradu. Francuski san Amina Malufa nastavlja se velikim uspehom njegovih kasnijih naslova: „Baldasarovo putešestvije”, „Levantski đeram”, „Poremećenost sveta”, koji su, kao i njegove ranije knjige, kod nas objavljeni u prevodu Vesne Cakeljić, u izdanju „Lagune“. Amin Maluf je 2011. izabran za člana Francuske akademije i tako postao jedan od 40 „besmrtnika“.
Njegov novi naslov „Dezorijentisani”, knjižarski fenomen u Francuskoj prošle godine, ovih dana će se pojaviti i u srpskom prevodu. Pisac koji kaže da je njegova jedina otadžbina – književnost, u ovom romanu iz jednog novog ugla razmatra svoju staru temu – pitanje identiteta…
Identitet se stalno izgrađuje i menja, nastavlja Maluf. Dokumenta pokazuju da pripadamo jednoj zemlji. Ali ta zemlja se promeni, mi se preselimo i naš identitet se preobrazi. Život je promena. Sve dok živimo, menjamo se. Menjamo mišljenje, boravište, jezik… Kad umremo, više se ne menjamo. Najlepša stvar u životu jeste mogućnost promene.
Ipak, promena identiteta čini da se čovek oseti pomalo izgubljenim? Upravo to se dešava u vašem novom romanu „Dezorijentisani”.
Ja i jesam dezorijentisan.
U pozitivnom smislu?
S jedne strane u pozitivnom, s druge u negativnom smislu. Nalazim se između dva sveta koji se mrze. Potičem iz arapske zemlje, a živim u Evropi. Budimo iskreni: to su dva neprijateljska sveta. Imaju negativno mišljenje jedan o drugom. Pišući pokušavam da živim između ta dva sveta. Naravno, to dovodi do osećanja izgubljenosti. Ali, zašto bi to bilo loše? Živimo u svetu koji se stalno menja. Pokušajmo da oslušnemo i shvatimo te promene i da, u svemu tome, pronađemo sreću.
Adam, glavni junak vašeg romana, kaže da se uvek osećao kao stranac. Stranac u svojoj zemlji, kao i u zemlji izgnanstva. Čini se da i vama ova rečenica pristaje.
Tačno. Svuda sam pomalo stranac. Liban je bio moja domovina. Ali pripadao sam manjini, a pripadnici manjina su uvek, na neki način, stranci. Došao sam u Francusku, potpuno se uklopio i doživeo mnoge radosti. Ipak, po nekim aspektima, ostajem stranac. To je stvarnost mog postojanja. Stranac sam zbog porekla, zbog odluke da emigriram… Stranac sam i zato što sam pisac. Pisac je uvek stranac u društvu u kom živi. Ali, biti stranac nije prokletstvo. To je samo realnost.
Vaši romani svedoče o „stranstvovanju” i o egzilu. Da li smatrate da je to ljudska sudbina koja je tipična za svako doba?
Ne može se reći da je egzil i moja sudbina. Rođen sam u zemlji koju nisam mislio da ću napustiti. Do 26. godine mislio sam da ću dočekati starost u Libanu. Ali, izbio je rat i morao sam da odem. Izgnanstvo je predstavljalo i bol i priliku i, pomalo paradoksalno, postalo ključni element moje ličnosti, element koji nisam birao. U pravu ste kad kažete da je egzil ljudska sudbina. Sve gradove izgradili su stranci. Ljudska sudbina nije da se rodi i umre na istom mestu. Ljudska sudbina je otkrivanje sveta. Čovek treba i da „pripitomi” svet. Ako to podrazumeva napuštanje jedne zemlje, zašto da ne?
U romanu „Dezorijentisani” opisujete grupu prijatelja koji se, posle godina egzila, ponovo sreću i prave bilans svojih života. Neki su napustili zemlju zbog rata, drugi su ostali. Ko je izdao svoju zemlju? Oni koji su otišli ili oni koji su ostali?
Ovaj roman inspirisan je mojom mladošću. Iako nijedan od likova
nije autentičan, roman je ipak autobiografski. Debata koju ste spomenuli aktuelna je. Neki ljudi su ostali u zemlji koju je zahvatio rat – ostali su verni svojoj zemlji, spremni na sve kako bi sačuvali kuće. I u želji da ih sačuvaju, isprljali su ruke. Da bi ostali verni zemlji, izdali su neke suštinske vrednosti u koje su verovali. Drugi, poput Adama, odlučuju da odu. Napustili su svoju zemlju i, na neki način, izdali je. Ali tim odlaskom, ruke su im ostale čiste, sačuvali su svoje vrednosti.
Život nije jednostavan. Kad bismo u životu mogli da biramo između vernosti i izdaje, uvek bismo izabrali vernost. Ali uz svaku vernost ide i svojevrsna izdaja. Kao što uz svaku izdaju ide svojevrsna vernost.
U jednom trenutku,vaš junakizgovara:„Ja sam u pravu.Istorija greši.” Imam utisak da vam je ta rečenica posebno draga…
Na neki način, to je moj stav. Liban se menjao – to više nije zemlja koju pamtim i sanjam. Ipak, ja sam u pravu.
Da li ta rečenica znači i – hoću da se borim protiv istorije, da izađem iz nje?
Voleo bih da promenim svet i nikad nisam odustao od toga. Menjao sam ga i kad mi je bilo 15 godina. I danas, 50 godina kasnije, želim da ga menjam. Mislim da nisam izgubio iluzije i da će se ideali u koje verujem kad-tad ostvariti. Naravno, to će biti posle moje smrti, ali svejedno. Istorija čovečanstva se ne meri po životu jednog čoveka. Sanjam o „pomirenom” čovečanstvu. Čovečanstvu koje je prevazišlo ograničenu viziju identiteta, religija i ideologija. Mislim da će, jednog dana, takvo čovečanstvo zavladati.
Neda Valčić Lazović
(preuzeto sa www.politika.rs)