Brisilda Taco: Možda budem albanski Obama…
Trans Europe Express u saradnji sa švedskim časopisom “Svet” (Om Världen) iz Stokholma, na stranicama sajta ekskluzivno na našem jeziku objavljuje reportaže i intervjue kolega iz ovog lista. Ideja je da Trans Europe Express na taj način dobije i globalnu dimenziju, da predstavi specifično švedski i skandinavski “pogled na svet”, ali i da našim čitaocima pruži uvid u sadržaje kakvih u medijima na post-jugoslovenskom prostoru nema. Intervju koji sledi je jedan u nizu tih tekstova…
_______________
Pre oko godinu dana, Brisilda Taço je diplomirala komunikacije na Evropskom univerzitetu u Tirani, u Albaniji. Mnogi tamo diplomiraju. Ipak, Brisilda Taço je jedinstvena. Ona je, naime, jedna od retkih Romkinja u Albaniji koje studiraju.
Nalazimo se u bučnom kafiću u Tirani. Ovo je drugi put da je srećem. Prvi put je bilo pre 11 godina, u Kinostudiju, u oronulom i siromašnom kraju Tirane, gde živi veliki broj Roma. Švedska organizacija „Internacionalni centar Olof Palme“ podržala je grupu mladih albanskih psihologa koji su zajedno sa Romima osnovali centar za zdravstvenu zaštitu, usmereno obrazovanje i učenje.
– Sve je počelo sa „Društvenim centrom“ u Kinostudiju, konastatuje Brisilda.
Kada se centar otvorio, Brisilda Taço je imala 12 godina – i za nju se time odjednom otvorio čitav jedan svet snova i mogućnosti.
– Ti mladi psiholozi su bili moji uzori. Oni su studirali i ja sam želela da budem sposobna kao oni.
Fascinala ju je takođe i činjenica da su u posete centru dolazili ljudi iz drugih zemalja, kao i to što su se albanski novinari, koji su želeli da intervjuišu Rome, često obraćali centru.
– Videla sam da su odrasli razmenjivali vizit-karte kako bi održavali kontakt. Kada sam imala 14 godina napravila sam sopstvene vizit-karte. Isekla sam ceduljice od papira, napisala moje ime i broj telefona Centra. Davala sam kartice novinarima koji su dolazili, oni su bili oduševljeni i uvek su želeli da intervjuišu mene.
I tako je sve počelo. Kada bi albanski mediji hteli intervju sa članom romske populacije, često je to bila Brisilda Taço. Postala je predvodnica i portparol.
Nije uobičajno da romske devojčice završe osnovnu školu. Mnoge još od malih nogu moraju da rade sa svojim roditeljima, a mnoge se rano i udaju, već sa 14 godina.
– Biti Romkinja u Albaniji znači živeti uz dvostruko ugnjetavanje. Ako želimo promene, moramo početi od roditelja. Otac je glava porodice – njegova je uvek poslednja. Takav mentalitet mora da se promeni. Jedini način da se Romi integrišu u društvo je obrazovanje. Korak po korak, kaže ona.
– Odnos prema deca u školi je loš, oni nemaju prijatelje i nastavnici se prema njima ophode kao da su manje inteligentni. Ne pada im na pamet da Romima albanski možda nije njihov maternji jezik, da niko ne može da im pomogne sa domaćim zadacima, da možda rade svaki dan. Niko ne pokušava da im pomogne kada napuštaju školu.
– Meni je dobro išlo u školi, ali sam dobijala loše ocene od mog nastavnika i on me nikada nije podržavao. U mojoj školi je bilo četiri razreda sa po 35 učenika. Bilo je nas je četvoro romske dece i stavili su nas u različita odeljenja, tako da nismo mogli međusobno da se podržavamo. Jedna devojčica se udala i odustala od školovanja već posle osnovne škole. Druge dve su odustale tokom gimnazije.
Otac Brisilde Taço, Xheladin Taço je tokom prvih deset godina bio šef u Društvenom centru u Kinostudiju. To je čovek koga svi poštuju i u koga imaju poverenje.
– Otac me je uvek podržavao – ali ima onih koji su ga nagovarali da me primora da napustim školu i da se udam. Uvek je govorio da više želi da dobijem dobro obrazovanje i da se borim za bolju budućnost Roma nego da budem zaključana kod kuće.
– Sada komšije kažu da je bolje da nastavim da se borim nego da se udam.
I komšijska deca su ponosna kada je vide na tv-u.
– To je upravo ono što pokušavam kada učestvujem u intervjuima.
Ali, da li želiš da se udaš?
– Kada se reši pitanje Roma, odgovara ona uz osmeh.
U gimnaziji je imala podršku direktora koji je prepoznao njen potencijal. Preporučio joj je stipendiju za privatni univerzitet gde je mogla da studira komunikacije.
Ali Brisilda je želela da studira psihologiju, što taj univerzitet nije imao u ponudi. Tada se sedam romskih nevladinih organizacija udružilo i obratilo ministru obrazovanja. Zahtevali su nacionalnu strategiju za Rome, čiju formulaciju je i EU zahtevala od Albanije i drugih zemalja koje su želele da se pridruže Evropskoj uniji. Tamo stoji da će romska omladina dobiti dodatnu podršku za više studije, naročito u oblasti zdravstvene zaštite, obrazovanja i prava.
Ministarstvo je odgovorilo da to ima smisla, ali vreme je prolazilo, a odluke nije bilo. Semestar je trebalo da počne i Brisilda je prihvatila da studira komunikacije.
– Nakon pet meseci dobila sam odgovor ministarstva – mogla sam da počnem da studiram psihologiju, daleko izvan Tirane i to nekoliko meseci nakon početka semestra.
Na fakultetu su se neki studenti loše ophodili prema njoj, omalovažavali su je, jer je bila Romkinja i govorili da može da studira samo zato što je dobila stipendiju.
Smatrali su da je trebalo da nađe posao. I svakako su smatrali da ne treba da se bavi politikom i pitanjima pravde.
– Govorili su: ”Šta će nam još jedan Rom u parlamentu?”. Odgovarala sam: ”Zašto je tako važno što je Obama izabran za predsednika?”
– Zadirkivali su me i govorili da ću postati Obama junior. I možda stvarno to postanem: albanski Obama, kaže ona, protežući se uz smešak.
Poznavala je još Roma koji su studirali na različitim fakultetima, ali oni nisu nikome pričali o svom poreklu. Svakako je teško osećati se sve vreme usamljeno i izolovano. Često je plakala na putu do kuće ili u toaletu fakulteta.
– Naravno da je često bilo komplikovano i želela sam da odustanem. Naočito kada nismo imali novca. Ali, odbijala sam da pokažem koliko sam bila tužna. Roditelji su me podržavali sve vreme.
Diplomirala je pre oko godinu dana i sada radi kao konsultant u oblasti antidiskriminatornih pitanja za razvojni program UNDP pri UN-u, Fondaciji Soroš i Odhir – odeljenju za ljudska prava pri OEBS-u. Uz pomoć Soroš fondacije koja puno radi na pitanjima Roma na Balkanu, započela je izgradnju nacionalne omladinske mreže.
– Podržavamo se međusobno i savetujemo. Pokušavamo da pomognemo jedni drugima da nađemo posao i da utičemo na politiku.
– Izgleda da ću morati da ostanem aktivna. Ako se utišam, razne organizacije, službe i ministarstva će misliti da je problem rešen.
Toliko toga još treba da se uradi, toliko još mladih mora da se obrazuje. U nekim trenucima je vrlo pesimistična. Ali u nekim drugim trenucima primećuje da se osnivaju mnoge romske organizacije, da je mnogo mladih ljudi zainteresovano da se angažuje i obrazuje.
– Ima nas mnogo, dosta nam je toga da se ništa ne menja i spremni smo da izvršimo pritisak na institucije. Ali čim se situacija popravi, angažovaću se da pokušam da učinim da se naš glas čuje u politici. Problem je samo kojoj se partiji priključiti – nijednu nije briga za Rome.
– Ali samo u politici se mogu napraviti ozbiljne promene, kaže Brisilda Taço.
Anki Wood
Prevod: Milica Nikolić, Skandinavski kutak
Category: Intervju, Naše priče