Trans Europa Express (III): Leđa u leđa s princem…
Sunčano nedeljno jutro. Roger nam pakuje grančice ogromnog hibiskusa iz 1965. godine. Nasledio ga je od pacijentkinje sa kojom je bio blizak. Prijateljstvo se razgranalo po različitim krajevima sveta – grančica ovde, grančica tamo. Polećemo oko 8.30.
Pre ulivanja na auto-put prolazimo kroz nekoliko manjih mesta. Skone je pitomina. Plodna polja, vetrenjače, farme sa životinjama… Podseća pomalo na Mađarsku ili Vojvodinu. Primetno je mekše od Norbotena.
Severnjaci gaje blagi prezir prema Skone i Skonjanima. Skonjani su im mekušasti. Od vajkada su vukli na svoju stranu i šurovali sa Dancima. I još su daleko, daleko, daleko…preko sedam šuma i preko sedam mora.
Roger i Matias nisu jedini koji se spuštaju na jug. Udobnije je za život, klima je blaža, zemlja je plodnija, više je ljudi i naselja, više posla, veći izbor životnih mogućnosti. A, opet, to je i dalje Švedska. Sistem je isti, ne gubiš beneficije koje sistem još pruža.
Inspirisana krajolikom, Ana mi otkriva tajnu.
Prapredak mog tate je u Norboten došao sa juga, u 17. veku.
To mi sad kažes?Ja sam mislio da si ti izvorna Pitijka…
Pra-pretku nije moguće do kraja utvrditi trag. I u švedskim do bola pedantnim arhivama neki detalji zauvek ostanu u magli. Anin tata pretpostavlja da je prapredak bio politički emigrant. Njegov dolazak na sever podudario sa neuspelim prevratom u kome je pokušan atentat na kralja. Da bi se spasili od progona, zaverenici su obično bežali na sever i menjali identitet.
Možeš da zamisliš kako je sever bio retko naselje u to doba. Nije bilo šanse da tamo nekoga pronađu…
Dolazak pred kapije, tj. naplatne rampe, mosta Malme – Kopenhagen, najdužeg u Evropi, vraća nas u prezent. Keš ili kartica? 20 evra.
To nije samo most, nego simbioza mosta, veštačkog ostrva i tunela. Šveđani je zovu Oresundsbron, Danci Oresundsbroen, kompanija koja ju je izgradila i koja je održava insistira na nazivu Oresundsbron. To je po njima skandinavski kompromis.
Jezička realnost je da Šveđani danski mnogo bolje razumeju kada ga čitaju, nego uživo pošto je danski govorni jezik skoro ni nalik onome kako se piše. Jedan stari švedski štos kaže kako je najlakše naučiti danski – progutaš vruć krompir i progovorio si.
Šveđani i Danci se danas, kao, vole i poštuju. U bogatoj istoriji sto puta su ratovali između sebe, ali su to, kao, ostavili iza sebe. Vicevi koje jedni o drugima pričaju otkrivaju da ljubav i poštovanje nisu baš bezuslovni. Šta je razlika između Šveđana i komaraca? Komarci su dosadni samo leti. Zašto Danci ne igraju žmurke? Zato što ih niko ne bi tražio.
Jedna ozbiljna izjava liderke danske desničarske Narodne partije otkriva, pak, da je na pragu nova era skandinavskog razumevanja. Kad su Švedske demokrate, tj. švedski ekstremni desničari, nedavno prvi put u istoriji ušli u parlament, ona reče kako je i Švedska konačno prihvatila evropske vrednosti i postala normalna evropska zemlja. Eh, te tradicionalne evropske vrednosti…
U tunelu nam stiže poruka. Ko li me sad traži? Danski telekom. Želi nam dobrodošlicu. Gde mene nađe!? Kad nestanu fizičke granice, onda ih određuje snaga telekomunikacionih signala. Danska počinje u tunelu. Kad se izađe iz tunela, u petoj brzini se uleće u novu stvarnost. Više automobila na putu. Vozi se temperamentnije. Ograničenje – 130 km/h. Vozi se i mnogo brže. Gušća naselja uz put. Krajolik postaje talasast. Put konačno počinje pomalo da krivuda…
Znak za skretanje za Arhus seća me na Doris. Ona je živela u Arhusu. Upoznali smo se na letnjoj školi u Ulcinju sredinom devedestih i ona je jedno vreme posle toga često dolazila u Beograd. U dva navrata je ostajala duže – radila je u Novom Sadu i Kragujevcu, sa izbeglicama… Sad sam tu u blizini, ali već godinama nemam nikakav kontakt s njom. Kao da je isparila. Telefon nije u funkciji, e-mailovi se vraćaju, čak ni na internetu od nje nema ni traga ni glasa. Nadam se da je dobro.
Vozili brže ili sporije, Dansku uzduž pređete za dva, dva i po sata. Rodbyhavn je krajnja južna tačka. Forsiramo ka njemu da ne bismo čekali sledeći trajekt. Nismo jedini.
Najviše udesa se dogodi kad ljudi ovako žure – kaže Ana.
Hvala na podsećanju.
Stižemo u 5 do 12. Za naš mali auto ima mesta, za neke veće više ne. Ulazimo u utrobu ogromnog broda. Parkiramo, penjemo se na gornju platformu, sedamo u restoran… Ana mi nešto piše na papiru.
Iza tebe sedi švedski princ Luj Filip.
Wow. Zajedno sa princom punim tanjir pored salad-bara. On uzima krastavac, ja zelenu salatu. Nema telohranitelje. Da mi Ana ne skrenu pažnju, nikad ne bih provalio da nije običan smrtnik. Izgleda sasvim obično. Sedi sa nekoliko drugara i priča o automobilima… I još je crnoglavac.
Put do druge obale Baltičkog mora traje koliko i pristojan obrok, oko 45 minuta.
Izlazimo na ostrvu Femarn (Fehmarn), što je istočna obala pokrajine Šlezvig -Holštajn. Do pravog kopna i auto-bana idemo u koloni 80 km/h. Kada točak kroči na kontinentalni asfalt kreće Velika nagrade Nemačke. Ograničenja brzine nema. Voziš koliko ti mašina dozvoljava. Meni paše 120 – 130/ h.
Kod Libeka (Lubeck) silazimo sa auto-puta. Lagano jezdimo i upijamo slike zelenih polja i gradića koji kao da su sa razglednice…ili propagandnog filma. Na auto-putu gužva, frka, užurbanost, ovde mirno, zvrkuću ptičice…
Na žalost, ta ekskurzija ne može da traje predugo. Moramo da požurimo, Marko nas čeka u Berlinu…
Kod Šverina ponovo uplovljavamo na auto-ban. Sada, kao da smo ušli u neki uhodan ritam. Dajemo svoj mali doprinos. Kad se sa diska zavrti Kraftwerk: Trans Europa Express, ulazim u vozački trans. Vraćam je na početak, i na početak, i na početak. Auto-ban je kao aerodromska pista, čini mi se da klizim po njemu lagano, u pravilnom ritmu…kao Trans Europa Express.
Category: Na putu, Naše priče, U prvom licu