BG, Barsa…i ja
Prošlo je tri godine i tri meseca od kad nisam bila u Srbiji i dva dana od kad sam se vratila u Barselonu iz rodnog Beograda nakon dvonedeljnog odmora u mom kraju. Volim Barselonu i njenu provinciju. Voli li ona mene? Da li me je Beograd otpisao? Koliko dugo ćemo tako da se samo muvamo između tamo i vamo? Kako izgleda kulturološki šok?
Emigracija je bila moja slučajnost. Desilo se stihijski i bez razmišljanja o posledicama. Čovek jednostavno mora da prelomi. I htela sam da lomim, kidam, grizem jer je postalo neizdrživo. Videla sam samo prednosti odlaska iz zemlje u kojoj je odavno postalo normalno da mladi (a ja već žena u godinama :), umorni od čekanja da se nešto “suštinski promeni”, za svoj životni cilj imaju dobijanje stranog državljanstva. Kad odete kao turista i ostanete u nekoj EU zemlji automatski postajete “ilegalni”. Užasava me već i sam pojam “ilegalni ljudi”, a još više lakoća sa kojom ga ljudi koriste.
Dugački su putevi legalizacije boravka. Apsurd je jasan i dobro smišljen – bez legalnog posla ne možeš dobiti privremenu boravišnu dozvolu, koja se obnavlja po sistemu “ako oni hoće”, a bez dozvole ne možeš da apliciraš za posao! Krug je zatvoren. Sistem je planiran da te zaustavi, možda i uhapsi, sprovede u centre za zatvaranje “nedokumentovanih” i protera ako ne doprinosiš Velikoj naciji. Živiš u strahu. Moje venčanje odobrio je sudija a dokumentacija i apostil pečati sa prevodom koštali su više stotina evra. Ambasada Srbije u Madridu već godinama ima na platnom spisku neke histerične i nadobudne ženske osobe koje ti svaki put daju drugačiju, ponekad i pogrešnu informaciju. Kakva država takva i ambasada.
I u Španiji ima mnogih koji kritikuju imigraciju, dok u isto vreme sami traže načine za odlazak iz zemlje, ali smo mi – Evropljani koji nemamo problema sa monolingvizmom i imamo malo soli u glavi – ipak manje-više dobrodošli. Godine snalaženja kroz jezik koji ne poznaješ dovoljno (mislim na španski) i jezik koji uopšte ne pričaš, (katalonski), kroz (ne)kulturu i potpunu indiferentnost okruženja za tebe i tvoj težak život, prave zareze na tebi svakog dana. Ipak, za kratko vreme shvatiš da tu crtu infantilnosti u tvojim mid-thirties, koju deliš sa svima koje poznaješ, moraš da “izdresiraš” da postane kreativna i pomogne ti da misliš pravo i zdravo, inače bi poludeo od teskobe.
Nisi imao priliku u Srbiji da sazrevaš i imaš zdrav razum jer ti je jedina briga bila kako da tvoja soba kod tate i mame prestane da bude čitav tvoj svet, a sad u stranoj zemlji počinješ sve iz početka, ko dete kad uči da priča, hoda, ponaša se u skladu. So, here I am 35 going on four.
Videh Andrićevu bistu u Beogradu pa kako on reče: “Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe… A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome”.
Naravno, malo njih zna gde je Srbija, uglavnom misle da si iz Sibira, onog iz Sovjetskog Saveza. Neinformisanost, potpuno odsustvo znanja iz geografije i neukost karakteristike su mnogih Španaca. Veći gradovi su delom izuzetak iz pravila.
Nas “mladih” Beograđana u Barseloni ima poprilično. Skoro svi koje znam žive od jezika ili umetnosti. Hvala mami i tati za časove, hvala Teatru 13, hvala državi koja ne sinhronizuje serije. Ide nam nam kako nam ide. Ima taj španski izraz “és lo que hay”. Živimo u zemlji u kojoj je juče, opet, pobedio fašizam. I traje još od drugog svetskog rata, samo zamaskiran. A ja potomak partizana.
Svaki put kad bih razgovarala sa drugarima emigrantima, uvek bi se ponavljala ista kuknjava: nedostaju ljudi, konkretne ličnosti, i hrana. Kupujemo nešto što samo liči. Sanjala sam jogurt Kravicu, sarmu koju inače ne volim preterano, maline, burek, pljeskavicu, pogled na Beograd sa splavova. Radovala sam se Beogradu, izlascima na reku, sunčanju na Adi i sočnoj maminoj kuhinji. Volim Beograd leti. Leti, leti!
Leteli smo Vueling-om (Vuéling, ne Vúeling!), prvi moj direktni let na beogradski aerodrom na kome su aktuelna krštenja aviona i euforija oko leta za Njujork. Po silasku iz aviona imala sam vrtoglavicu, al ne zbog sitnog jet lega nego zbog osećaja da sam putovala ne samo dva i po sata dalje nego i kroz vreme, unazad.
Svi ljudi ovde su visoki i beli, kaže moj muž. Pričaju svi, zamisli, na srpskom a ja mislim na španskom. Gledam ih belo kad mi nešto kažu iako moj mozak registruje al mu fali koja sekunda da odgovori. Ko je ovde stranac? Španac, koji dolazi prvi put, ili ja koja ne mogu da se setim kako ono se kaže…..
LJUDI
Mnogih ljudi koje sam znala više u zemljici Srbiji nema. Otišli su, kao i ja. U gradu je teško sresti poznata lica. A kao neki tamo novinar i medijski radnik znala sam mnogo ljudi. Znam i dvoje 40-godišnjaka koji nikad nisu imali pasoš i ponosni su zbog toga. Srećem mlade koji su srećniji, čini mi se možda i nesvesniji, i stare koji su duboko unesrećeni i siromašniji. Nije mnogo različito od Španije.
A možda je i mrtva trka. (I) Ovde je svako treće dete na ivici socijalnog isključenja i siromaštva. Starci falangisti i njihovi potomci odlučuju u ime mladih.
Neki prijatelji mi se nisu javili. Verujem da me potajno mrze jer misle da ću da im solim o tome kako lepo živim napolju. Stvarnost je malo dalje od toga. Neke kolege sa radija sam sretala, nisam ih videla godinama i pre odlaska, siti se ispričasmo. Niko od nas više ne radi u medijima. Radio stanice su budzašto prodate nekim Nemcima, Slovencima, koji su onda svima podelili otkaze… A ko još sluša radio? O štampanim medijima neću da pišem, ni slovo ne zaslužuju.
GDE JE SAD MOJ BEOGRAD?
Prošla sam preko novog mosta na Adi. Lep je, i noću baš fino svetli. Iznajmili smo stan na Zvezdari. Sramota me je što moram da naglasim mužu da bi trebalo da sagne glavu i upre pogled u pločnik pazeći gde gazi jer je asfalt pun rupa, žvakaćih guma i prljavštine. Beograd je mnogo sivlji i mračniji nego što pamtim. Navikne se čovek na sivilo i crnilo pa ne primećije dok je tamo.
Isti osećaj pamtim od ranije jer posle svakog povratka iz inostranstva u Beograd isti je utisak blama od zapuštenosti, nemarnosti, nehata… Okrečite Beograd! Bio bi divan. Ulica Vojvode Stepe je rekonstruisana i nikle su zgrade ko posle kiše. Fino je, još samo kad bi se kontejneri praznili bar jednom u tri dana, a okolina čistila svakog dana, gde bi bio kraj veselju…
Grad mi se, ipak, čini i dosta zelenijim, čak i bez onih divnih platana u Bulevaru za kojima jako žalim. Španija je već sad suva i spaljena. Opstaju leti uglavnom samo zimzelena stabla i palme. Ozeleni u jesen opet, zamisli!
GRADSKI PREVOZ
Čini mi se da bolji nego pre. Ni jednog kontrolora nisam videla. Šta bi sa svim onim teroristima po prevozu?! Nije da su mi nedostajali. Niko ne plaća prevoz osim nas dvoje. Pa smo i mi prestali. Moj muž ne može da veruje da je to moguće. Ja mu kažem da jeste jer je isto moguće i ovo: Sećate se dana kad je došao predsednik Kine? E, to je bilo baš sjajno – u busu br. 23 proveli smo 20 minuta kod Skupštine bez klimatizacije po sparnom danu jer je gospodin šatro communist milijarder – koji će verovatno za par hiljada evra kupiti još neku fabriku, dobiti teren na poklon od balvana sa vlasti, a radnoj snazi (jeftinijoj od kineske) dati pelene – važniji od svega, pa zatvorše Takovsku jer on mora da prođe.
MUZEJI
Išla sam u Muzej istorije Jugoslavije i Kuću cveća, da pozdravim Tita. Kupila pionirsku značku sa mojim brojem godina, koje se podudaraju sa vremenom koliko Njega nema. Kaže mi mama da sam ga videla jednom. Još nisam bila rođena, a on nije više bio živ. Kakva propuštena prilika. Ja sam deo poslednje generacije Titovih pionira. Proud to be.
Takođe smo posetili Teslu i nadam se da ćemo ga tamo i zateći sledeći put kad dođemo. Mužu sam sredila da ga drmne struja od 100 000 kw i preživeo je. Momak koji je kustos u muzeju objašnjava kao da je kustos fabričke trake imena Tesla na kojoj se smenjuju turisti između njegovih predavanja na Elektrotehničkom faksu.
Ostale muzeje mismo mogli da videmo jer su zatvoreni preko jedne decenije, ali smo zato ušli u obnovljenu zgradu Geozavoda da vidimo maketu Dubaija Vučića gospodara i onog Malog. Neću dalje o tome da ne bih odmah eksplodirala. Samo ću reći da nisam uspela da odem ni na jedan od dva protesta koja su organizovana povodom javašluka i rušenja delova Beograda i jako mi je žao zbog toga.
HRANA
U majčici Srbiji hrana ima ukus i porcije su ogromne! Jela sam u restoranima skoro svaki dan. Hrana je divna čak i u lokalnim birtijama iznad Đerma. Okusila sam čak i crevca! A to nikad ne bih da nisam emigrirala. Ne zanima me kako je gajeno i kojim pesticidima, kad god odem na pijacu to voće i povrće je primamljivo, ima teksturu i oblik na koji sam navikla. Paprike nisu oversize i plastične, krastavac nije gorak, paradajz je baš to paradise. Maline su čist bogovski izum a Srbija najveći njihov izvoznik u Evropu. Cena sitnica – 1kg na pijaci je 80 din a u Španiji 1,5 evro 100gr! U Španiji su jeftinije južne voćke, masline i slično, što se u Srbiju uvozi.
SAVAMALA,
tj. ono što je izraslo tamo posle KC Grada je šarmantan hipsterski foleraj. Berliner ima dosta stranih piva u ponudi a klijentela su mu uglavnom stranci. Jedno craft pivo u Barseloni (i okolini) u prodavnici košta četiri, pet evra, možda i više, a u Beogradu oko dva, tri, četiri u hip kafiću.
NIGHT MARKET
Tek začeta praksa domestic product makers-a da na pijaci prodaju svoje proizvode uopšte nije prošla loše, barem za nas. Ipak, imam jedan mali savet – Bajloni ili bilo koja druga pijaca koju jedva da neko čisti i to ponekad, nije baš mesto za te fine proizvode koji se tu prodaju po tri puta višoj ceni. Nađite neko bolje mesto da ne bi ljudi sa tezge sa koje je do pre pola sata curela lubenica kupovali najnoviji dizajn cool majica ili sir koji nije u rashladnom uređaju. Mnogo vonja i ne ide, rođaci, ne ide.
CETINJSKA,
…novi kvart za izlazak, ostala je ispod mojih očekivanja. Dvorištance je cool, al uvek je i bilo, ostali su ad-hoc sklepani pa udri po zaradi (reče mi neko da je neoporezovano jer je u krugu stare fabrike, ne znam). Liči na Berlin, al tamo je takvo okruženje nastalo od raznoraznih mešavina – muzike, stilova oblačenja, duhova, boja kože, nacionalnosti – te je mnogo prirodnija tvorevina… i autentični berlinski fazon.
Srbi su navikli na copy-paste. Ako već kopirate Barselonu ili Berlin, uradite to kako treba, dajte malo više duha, a manje se rogačite kad vam stranci izvade svežanj novčanica od 2000 dinara. Ne negujte međuljudske zidove, dozvolite različitost, nemojte da prevrćete očima na svakoga ko nije kao vi.
I da, “starke” su postale kamuflaža za one koji slušaju narodnjake u kolima pa odu u Cetinjsku jer je “silikonska dolina” sad OUT a ovo je IN.
KONCERTI
Išli na gratis concerte KKN, Love Hunters i Del Arno benda na Adi i na Orthodox Celts u novosadskom Beer Garden-u. Sviđa mi se ova ideja. Kažu mi da je prošle godine bilo bolje ozvučenje i bina. Onaj avgustovski Beer fest ne podnosim pa je ova manja i kulturnija varijanta bila prijatna.
Roni Size je oduvao Rahmanija i sve nas u Barutani, u kojoj nisam bila od ranih dvehiljaditih.
OSTALA MESTA
Bili smo i u Gavezu. Predivno i opuštajuće. Neću da vam kažem gde je, ako već niste čuli 🙂 Još jedno jako dobro i sa 100 evra skockano mesto je bašta Ljutić. Girly girl dizajn ali sa ukusom i ljubazne konobarice.
20/44 i dalje genijalan splav. Odlično mesto je i Blaznavac na Dorćolu.
NOVI SAD
Uvek sam dolazila u Novi Sad samo na EXIT i tad sam retko kad šetala po samom gradu. Ovog puta smo bili turisti na paklenih 37 stepeni. Trebalo bi Novi Sad nazvati beo grad jer, jer u poređenju sa Beogradom to stvarno jeste.
Je li neko skapirao da su Lale, onako usporene, pravi manijaci za volanom? Za jedno popodne umalo poginusmo dva puta.
Pogled iz restorana Tvrđave, na kojoj se u jeku priprema za EXIT Tamburica fest, sjajan je… State of EXIT mnogo je prijatniji ovako u nastanku, bez bina i pijanih stranaca.
POVRATAK
Moj biometrijski pasoš, sa onom plastičnom stranom, i sa garancijom Ivice Dačića da su to najbolji pasoši u svetu, raspao se posle samo nekoliko godina i nekih 10 – 15 putovanja. Naime, plastična stranica odvojila se od papirne i cela ta plastika je pukla. Ja sam to selotejpom prilepila i tako bez problema prošla više letova i drumskih prelaza. Ovaj put jedan službenik aerodroma Beograd, na check-inu (gde nema klimatizacije (!) napravio mi je problem.
Letela sam na sopstvenu odgovornost uz stresnu pomisao, koju mi je garantovao srpski policajac, da ću se sa takvim pasošem vratiti već narednog jutra – kao inadmisible, tj. da navodno nema šanse da uđem u EU. Na pasoškoj kontroli u Barseloni policajac je gledao utakmicu, pogledao me ovlaš, proverio mog muža i ušli smo. Peace of cake! Više kao slučajnost nego pravilo.
Pozdrav za SUP Voždovac u koji sam išla nedelju dana ranije da vadim novu ličnu kartu i gde mi niko nije rekao da mi je pasoš neispravan. Ni pošto je prošlo tri sata stajanja u redu pred jednim jedinim šalterom, u junu mesecu, bez klimatizacije (simptomatično), u vreme godišnjih odmora, ni pošto sam platila sve takse, ni pošto sam uzela tu novu ličnu kartu na kojoj izledam kao strašilo jer oni i dalje misle da su fotografi.
Ah, da, brak da registruješ u Srbiji ne možeš bez lične karte i potvrde boravka koja se uzima sa ličnom kartom, tako da sam dobar deo odmora, umesto na Adi ili u šetnji, provela po šalterima i sa strašno neljubaznim službenicima. Srbija, brate!
POST FESTUM
Kada se vratiš kući, najedeš hrane koja ti je nedostajala, odeš na sva nova i poneko staro mesto, kad prođe šok i cela frka, shvatiš da si se promenio mnogo, odrastao sa nivoa “la, la, la” do “da, da…”. Da u Srbiji nije ono što si očekivao, kao “sve isto sranje”. Ne, Beograd se promenio.
Sranje je i dalje. Samo malo lepše izgleda, ali je po dimenzijama još veće nego ranije. To je i dalje onaj “đavo koga poznaješ”, kome pripadaš, ne hteo to koliko god ne hteo, koliko god kapirao da si jako nervozan kad si tamo i to samo na dve nedelje.
I dalje se muvamo, Španija i ja. Koketiram sa Beogradom ponovo. Idem u decembru tamo, da vidim da li ću nedostajati Španiji ili njemu, mom gradu. On meni jako nedostaje.
Taman sam počela da se adaptiram na mali katalonski grad, pa onda na Beograd opet. I sad sam negde između. Ne znam ni sama gde pripadam.
Kako se uklopiti u novu sredinu kad je ona hladna i rigidna? Karakter Katalonaca je drugaciji od onog čuvenog strastvenog kastiljanskog “olé”. Katalonci imaju svoje prijatelje od detinjstva i strance ne puštaju lako u taj krug. Jednom emigrant, uvek emigrant. Nikad neću potpuno pripadati ni tamo ni ovde.
Barselona je veliki i multikulti grad pa je tamo uvek zanimljivo, bilo da je samo šetnja kroz park, restoran ili klubbing. Ja živim u malom gradu tridesetak kilometara od Barse pa noćni život podrazumeva sedenje u mojoj bašti ispred stana, što je sasvim ok, naročito kad je bazen pun. Za klubbing je tu Beograd.
Jutros se nekom momku na ulici obratih na čistom srpskom. Ja rekla nešto i čekala reakciju, a on se zbunio skroz. Eto šta ti je to posle dve nedelje u Srbiji i “Pričaj srpski da te ceo svet razume”… Nisam ni shvatila šta sam rekla dok momak nije rekao “¿qué?”
Miss I Dread
Category: Na putu, Naše priče