Do Andaluzije, “preko sedam mora i sedam gora”…
Do Granade – vozom? Osim nešto hrabrosti, interrejl karte, za takav poduhvat neophodna je i ekstra rezerva živaca. Jer, Iznenađenja kreću već od biletarnice na beogradskoj železničkoj stanici.
Rezervacija do Beča se kupuje na jednom šalteru, karta do Subotice na drugom. Informaciju o mogućim presedanjima na putu posle Beča, međutim, nije moguće dobiti.
Dobijam samo smernicu: “Pitaj na šalteru 25”.
»Izvinite, da li možete da mi kažete kako posle Beča…«
Nisam ni zavšila pitanje na šalteru 25, a gospođa spržene kose i mrkog pogleda sa druge strane umrljanog stakla već mi je odgovorila, kratko i jasno:
»Ne!«
*
Noćni voz za Beč poznat je po svakakvim legendama. Najpoznatija je ona o mađarskim železničkim piratima. Dešava se navodno da u ventilaciju ubace gas od kog svi u vagonu zahrču, pa onda oni bez problema »operišu«.
Već u startu miriše na dobru zabavu. Samo što je voz krenuo iz susednog kupea čuje se buka. Čovek bez karte i prilično »osećajan« (vonja na daleko) tvrdi da je njegova kuća u Budimpešti, da mu je »muka od ove zemlje«, dok pripita žena iz istog kupea sočno psuje.
Ljubazni kondukteri uspeli su u Novom Sadu da »Mađara u srcu, ali bez papira« nekako izbace iz voza. Nadalje će iz tog kupea dopirati samo gromoglasno hrkanje.
Voz se do granice malo prazni. Ako u pasošu vide više od jednog pečata, mađarski granični policajci, po običaju, zagledaju po pet minuta; ovaj put, hvala bogu, ne prave probleme.
U Budimpeštu stižemo ujutro, posle nešto malo (prirodnog) sna. »Ilegalni razbojnici« su nas ovaj put poštedeli.
*
Na austrijskoj granici carinica detaljno istražuje kofer jedne starije gospođe. Ne nalazi ništa, pa naplaćuje kaznu od 14 evra za dva litra domaće rakije. Dozvoljeno je, valjda, samo litar. Usput prosipa kafu sa stočića po celom kupeu.
Na stanici u Beču bez problema i bez mnogo objašnjavanja dobijam odštampan raspored vozova koji bi trebalo da me odvedu do Granade. Rezervacije, međutim, ne mogu da kupim – pao je sistem. Kompjuteri ne rade.
Nastavljam do Verone, od Verone do Milana.
Na grandioznu stanicu u Milanu stižem oko 11 uveče. Prekasno za bilo kakve informacije – šalteri su zatvoreni.
Voz koji mi treba – pun. Nekako se »nađe« jedno mesto, ali – ništa za džabe. Odraše me, al ipak uđoh i stigoh do Dijon-ville-a.. Odatle do Liona, pa onda dalje na jug.
Što južnije to zanimljivije.
O jugu Francuske ne mogu da dajem procene stručnog poznavaoca – moji utisci se zasnivaju na pogledu kroz prozor voza – ali to što sam videla dovoljan je motiv da tu dođem ponovo.
Port Bou – granica sa Španijom.
Već se osećam kao kod kuće.
Do Barselone idem vozom koji više liči na metro i prolazi kroz svakojake predele – od vinograda do »španskih sela«.
*
Posle skoro 45 sati neprekidnog puta i xy nepoznatih železničkih stanica u pet zemalja, stižem u Gaudijevu radionicu i shvatam koliki je entuzijazam potreban da bi se krajem jula – početkom avgusta putovalo vozom po Španiji. Imala sam utisak da je još samo pola planete takođe htelo da stigne do Granade.
Svi vozovi ka jugu Španije bili su puni.
Karta za autobus do Granade – 55 evra, u mom novčaniku 45.
Moj očajnički izraz lica »ja sam siromašni student iz…« i pitanje »da nemate slučajno neki studentski popust, ja imam samo 45« smekšali su Španjolku na šalteru i…našao se neki studentski popust.
*
Sutradan ujutro – napokon Granada. Iako je grad pet puta manji od Beograda, autobuska stanica u poređenju sa beogradskom izgleda kao »spejs šatl«. Veća, čistija, urednija.
Andalužani se odriču Evrope i tvrde kako su oni »najsiromašniji deo Evropske unije«. Evro je, svejedno, stigao i tamo. Autobusku kartu će vam naplatiti 85 centi, na svakom koraku su bankomati.
Ipak, Granada je prelepa. Dovoljan razlog da se zaborave sati provedeni u vozovima. »Preterani« vrtovi puni svog mogućeg cveća, pomorandžinog drveća, bazena sa zlatnim ribicama i lokvanjima… Zeleni lavirinti, hodnici sa cvetnim krovovima i palate iz kojih nemate želju da izlazite.
Da nema turista Granada bi leti bila potpuno prazna. Veći deo lokalnog stanovništva je na moru, a oni koji su u gradu ostali strogo poštuju svoje pravo na siestu. Između dva i pet popodne ne da je sve zatvoreno, već na ulici nema žive duše. Siesta je zakon…
Category: Na putu, Naše priče, U prvom licu