Brazil nije za početnike (4) : Istorijske crtice
Brazilska istorija je roman bez heroja, kaže sociolog i istoričar Rajmundo Faoro (Raymundo Faoro) u svojoj knjizi Gospodari moći (Os Donos do Poder). Tanušni viši sloj – potomci moreplovaca, uzgajivača šećerne trske i kafe, uvek je težio da moć i bogatstvo države koristi zarad lične koristi; s druge strane, mase nikad nisu bile u prilici da vladaju u korist većine. Tako je bilo. Nije se mnogo promenilo.
Materijalnih tragova prošlosti veoma je malo. Ali, i bez njih, prošlost se vidi se na svakom koraku i bez okretanja unazad.
Romantizovana priča o ostrvu Elis kraj Njujorka kao prvoj stanici imigranata na ulazu u SAD tamo se u školi uči kao pesmica. Ko ne nauči u školi, naučiće je, hteo-ne hteo, negde drugde. Nema teorije da ta “lekcija” bude usađena u glavu. Romantizovana istorija je temelj romantizovanog poretka.
Iako takođe zemlja Novog sveta, Portugalska Amerika, kako su Brazil nazivali razni, uključujući i Žilberta Freirea, nema ni izbliza tako jak mit o postanku. Nije bilo nikoga ko bi se zabavljao njihovim izmišljanjem.
Davnašnja sadašnjost, odnosno sadašnja prošlost, oblikovana je bez pretenzije na budućnost. O tome svedoči i veoma mali broj pisanih tragova o pionirskim danima i poduhvatima prvih Portugalaca.
Beležili su jedino jezuiti koji su u Brazil počeli da pristižu od druge polovine 16. veka. Francuzi i Holanđani bili su mnogo disciplinovaniji u pisanju hronike svoje kolonizacije Brazila; ali ni jedni ni drugi nisu se u njemu duže zadržali.
Poredak koji je nastajao od samog početka bio je fluidan, kontradiktoran, improvizatorski. Kabral je Brazil otkrio 1500. Godine; Portugal, međutim, dosta dugo nije bio načisto šta bi uopšte činio s tim novim posedom. U zemlji papagaja, kako su Brazil posprdno nazivali, nisu videli ništa što bi im bilo interesantno i korisno. Nije bilo ni zlata, ni začina, ni domorodaca od kojih je nešto vredno moglo da se otme, a Portugal je već bio rastegnut preko svog gubera osvajanjem i gospodarenjem kolonijama u Africi i Aziji.
Ozbiljnija kolonizacija je otpočela ponajviše da bi se drugi sprečili u tome. Prvobitni princip bio je de povoar a terra, naseliti zemlju kroz neku vrstu privatne inicijative. Zemlja je podeljena na 12 kapetanija (od koji su neke bile veličine Francuske ili Španije) koje su sa pravom nasleđa date ljudima koji su morali da se obavežu da će kolonizovati svoj komad zemlje. Oni prihvataju zemlju kao nasledstvo za decu i unuke, ali nisu sposobni da je razviju do pune vrednosti. Samo dve kapetanije su prosperitetne.
Kralj Žoao treći zato 1549. šalje guvernera Thome de Souzu, koji je ranije služio u Afrrici i Indiji, da osnuje glavni grad (prestonicu), poželjno u Baiji, odakle bi moglo da se upravlja celom zemljom. De Souza dolazi sa hiljadu ljudi – 600 vojnika i 400 osuđenika (desgredados), koji bi kasnije trebalo da se nasele u novom gradu ili na zemlji.
Važniji od tih hiljadu snažnih ljudi biće šest ljudi u jednostavnim tamnim odorama (hoods) koje je Kralj poslao sa Thome de Souza-om za duhovno vođstvo i religiozne savete. Tih šest ljudi nose sa sobom najdragoceniji posed potreban za postojanje naroda (ljudi) i zemlje – osnovnu kreativnu ideju Brazila., piše Stefam Cvajg. Pre toga kolonizacija je značila ili uništenje domorodaca ili njihov tretman kao životinja. Za moral konkistadora iz 16. veka, otkrivanje je identično sa tiranijom, supresijom, krađom i robovlasništvom.
Od početka je išla u dva pravca.
Kolonisti – moreplovci, avanturisti i probisveti koji su dobrovoljno došli u nedođiju želeli su da se obogate po svaku cenu, što je brže moguće i ne birajući sredstva. Divljina ih je vukla da zaborave i najosnovnije moralne norme i evropske vrednosti. Prema zatečenim divljacima bili su nemilosrdni i kada bi ih upregli i kada bi ovi to odbijali.
Jezuti su, pak, hteli da ustanove novi moralni poredak, da divljake uvedu u hrišćanstvo, da stvore nove ljude za novi svet. Brzo su došli u koliziju sa kolonistima. Uprkos zilotskoj misionarskoj veri, ni oni nisu bili dovoljno jaki da se odupru ekonomskom imperativu, koji je diktirao pravila. Dok su propovedali samilost prema domorocima, koje su pokušavali da uvedu u hrišćanstvo, i oni su masovno dovoženje robova iz Afrike i njihovu surovu ekploataciju smatrali nužnošću. Nisu u tome videli moralni problem.
Tako je prećutnim dogovorom između elita sklopljen originalni društveni ugovor, zasnovan na robovlasništvu i ekstremnoj nejednakosti. Sužnje ni tada ni kasnije niko ništa nije pitao. Taj društveni ugovor nikad nije otišao ad acta. Poredak sagrađen na tom ugovoru nije kroz romantizovanje krio svoju surovost i nikada, čak ni demagoški, nije težio da bude isti za sve.
Uprkos zaštiti Jezuita, Indijanci – starosedeoci, koji su tu milenijumima živeli bez istorije nisu imali nikakve šanse pred nadirućom civilizacijom pohlepe. Oni nisu pristajali na robovanje i iskorišćavanje, pa su sa stanovišta kolonizatora samo smetali. Kao najefikasnije sredstvo za njihovo eliminisanje pokazali su se virusi na koje ovi nisu bili otporni. Bilo je dovoljno kraj puta kojim prolaze ostaviti komad garderobe nekoga ko je preležao boginje… Drugi su se samoubijali ili su umirali od muke i tuge. Ovako i onako, eksterminirani su u ime svojine i napretka.
Nesuđena uloga Indijanaca u međunarodnoj podeli rada biće tako dodeljena Afrikancima. Oni postaju zamajac nove ekonomije. Nepregledno brazilsko prostranstvo trebalo je raskrčiti, poseći šume, stvoriti plantaže, danonoćno raditi na njima… Robovi su masovno dovlačeni iz Afrike. Oni su, kaže to Fernan Brodel, kao što je i Marks rekao pre njega, bili pogonsko gorivo industrijske revolucije u Evropi.
Prema robovima nije bilo mnogo milosti. Kad jedni polipšu od napora i života u nehumanim uslovima, dopremani su novi. Afrika je služila kao nepresušna ergela. Bila je to najveća prisilna migracija u ljudskoj istoriji – oko četiri miliona afričkih robova završilo je u Brazilu. Paradoks robovlasništva u Brazilu sastojao se u tome što je smrtnost robova bila viša nego bilo gde drugde; kao i intenzitet mešanja sa njima.
Portugal je bio mala zemlja od oko milion stanovnika. Nije imao dovoljno ljudi da naseli ogromnu teritoriju Brazila. Kolonizacija je, uz to, dugo bila muška – dolazili su samo muškarci, bez žena i porodica. Opštenje sa Indijankama i nešto kasnije sa crnim robinjama – nije bilo samo jedini mogući (hetero)seksualni modus operandi za bele kolonizatore; to je bila i preporuka iz centrale. Drugog načina kolonizacije nije bilo. Tako su iz međurasnih interakcija nastajali „Brazilci“. Katolička crkva je blagosiljala potomstvo i uvodila ga u svoje stado. Pastiri su se radovali novim grlima, nisu cepidlačili.
Za razliku od protestantskog, anglo-saksonskog utemeljenja SAD, gde je (pored ostalog) boja kože predstavljala racionalni kriterijum za segregaciju, Brazil se od početka temeljio na iracionalnosti i improvizaciji… Antropolog Žilberto Freire (1900 – 1987), tvorac koncepta brazilstva, tvrdi da su Portugalci u Portugalsku Ameriku utisnuli i kulturu Mavara i Arapa sa kojima i pored kojih su vekovima živeli u evropskoj Africi. Otuda je, smatra, ta evropska civilizacija u tropima toliko različita od evropske civilizacije u SAD, Kanadi ili Australiji.
U SAD su rasno mešanje i inter-rasni brakovi bili zakonom zabranjeni. U Brazilu to nikada nije bio slučaj. Malo po malo pomaljala se realnost sa dosta nijansi. Segregacija i rasizam postali su neizvodljivi na čistim rasno-etničko-nacionalnim osnovama. To ne znači da rasno motivisane diskriminacije nema i da boja kože nije važna. Znači samo da “rasno pitanje” nikako nije moglo, čak i kad je želja za tim postojala, da bude definisano i rešavano na “racionalno-naučni” način, oštrom segregacijom, kao u Evropi, SAD, Australiji ili Južnoj Africi. Znači, takođe, da Brazil danas deluje kao da je prilično imun na opsednutost etničkim, što ponovo postaje modni hit u Evropi.
Category: Na putu