Trans Europa Express (5): Špartanje po Berlinu
Budimo se oko 10. Umivanje, espreso, izlazak. Još jedan topao, sunčan dan. Krećemo u peripatetički obilazak grada. D. je naš berlinski Aristotel. Onome ko zna da čita, maltene svaka građevina govori više od hiljadu reči. Priča je duga, slušamo D. kao đaci. U ritmu koraka.
Iako je ponedeljak, ne oseća se neuroza početka radne nedelje. Nema jurnjave, ni bata koraka koji izaziva mučninu. Ni nalik Njujorku. Ljudi sede po baštama kafea, po parkovima, na travi kraj kanala; neki u hladu, neki na suncu; taking their time. Brodovi sa turistima špartaju kanalima. Berlinci na biciklima špartaju ulicama.
Zastajemo kraj bistroa Stari most. Na meniju burek, sirnica, zeljanica…
Nisam se baš toliko uželeo bureka, ali s obzirom da nismo doručkovali…
Uzimamo od svega po malo. Konverzacija na našem jeziku. Korektno. Burek (ko) bosanski. Sitost prija.
Na fasadi jedne od zgrada u Dresdener strase (u Krojcbergu) – velika fotografija „Kapija Beograda“ u novobeogradskom sutonu. Na fasadi druge – detalj sa auto-puta Beograd – Niš. Na fasadi treće panorama Istanbula. U izlogu galerije saznajemo da je reč o izložbi Berlin TRANSIT Istanbul und Zurick, 20 velikih fotografija sa puta od Berlina do Istanbula postavljeno je po zgradama u zom komšiluku.
Mostić iznad suvog. Zaravnati deo kanala Luisenstadt. Kanal je izgrađen sredinom 19. veka (zarad transporta i drenaže zemlje), kao jedan od mnogih. Promet njime nikad nije zaživeo. Jedan njegov deo tridesetih godina je popunjen zemljom i pretvoren u park, drugi u – bazen sa fontanama. Posle (Drugog svetskog) rata bazen je zatrpan šutom i đubretom. 1961. će se upravo tu posaditi zid. Otkako ga nema, nekadašnja granica između svetova ne bode toliko oči. Desno je neoklasicizam, to je bio Zapadni Berlin; levo je modernizam (socijalistički i post-socijalistički); to je bio istok.
D. nas navodi levo, na berlinski urbanistički paradoks. Klasično prigradsko naselje – nizovi zgrada sa zelenilom okolo, igralište za decu; kao Cerak ili neki novobeogradski blok. Ovo predgrađe je u najstrožem centru. Nekad je to bio poslednji naseljeni blok pre zida, sada kao da deli ili povezuje (kako god) dva centra ujedinjenog grada.
Na samo 50-100 metara od zaravnatog kanala i bazena menja se mikroklima – modni diskurs je (soc) retro, nema kafića, nema stranaca, nema ni toliko turista… Istočna Nemačka ovde i dalje isijava svoju energiju. To je sada u mnogome energija podređenih. Najjače isijavanje je u propalim industrijskim gradovima – nezaposlenost, migracije mladih na zapad, desni ekstremizam… Odsjaj dolazi i do prestonice. Kad zađeš dublje u predgrađe, kao stranac lako možeš da dobiješ po nosu, kaže D.
Zid je stajao 28 godina. Nema ga već 22. U ujedinjenje su uložene ogromne pare. Jaz je ostao. Nemačka se ujedinila, ali Nemci nisu. Na pitanje koliko će vremena biti potrebno da se ponor izravna, nemoguć je tačan odgovor. Budućnost je nedokučiva.
Nikolai kirhe (Nikolaikirche) je najstarija berlinska crkva u najstarijem gradskom kraju Nikolaiviertel. Najstariji kraj ne nosi patinu. U Drugom svetskom ratu je razrušen, a rekonstrukcija je počela tek krajem sedamdesetih. Završena je 1987. godine – za proslavu 750 godina Berlina. Zlonamernici taj kraj nazivaju Honekerovim Diznilendom – nove zgrade nisu podignute tačno tamo gde su prvobitno bile, niti se u projektovanju strogo držalo starih planova. Pored starih srednjovekovnih zgrada, podignute su nove betonske, u srednjovekovnom stilu.
Sledeća lekcija peripatetičke ture – Marx Engels Forum, park koji je epicentar seizmičkih ideoloških kretanja. Spomenik Marksu i Engelsu je preživeo, ali je izmešten sa izvornog mesta.
Gde je bila Palata Republika (parlament DDR-a) sada je livada. Palata izgrađena 1976. godine srušena je 2008. Na njenom mestu biće podignuta nova-stara Gradska palata (Berliner Stadtschloss), po uzoru na prusku kraljevsku palatu u baroknom stilu (izgrađenu sredinom 18. veka). Gradska palata je u Drugom svetskom ratu oštećena, DDR se nije potrudio da je obnovi, dapače, ali, eto, ujedinjena Nemačka u treći milenijum ulazi sa takvim grandiozno restauratorskim projektom. Vrlo znakovito.
Intervencije tog tipa u simboličkom prostoru na (in)direktan način svedoče o prirodi ujedinjenja, o novim vrednostima, stremljenjima. Uprkos trijumfalističko-slatkorečivoj kolovskoj retorici, ujedinjenje nije bilo simbioza ravnopravnih, već preuzimanje; sveobuhvatno nametanje zapadnonemačkog sistema i negiranje bilo kakvih dostignuća DDR-a, čak i na nivou praksi svakodnevnog života. U takvom braku, nezadovoljstvo i otpor podređenog partnera bili su neminovnost.
O tome pričamo dok pod krošnjom mladog platana, u baštici Bar Cafea Altes Europa u Miteu pravimo pauzu da nešto čalabrcnemo i utolimo žeđ. Onda ispred nas prođe Vim Venders na bajsu, ide iz nabavke, i promenimo temu. Kako je ovaj veliki grad u stvari jednostavan, ne pati od glamura …
Posle stanke krećemo u odlučni juriš kroz lavirint simbola: Sinagoga, Bundestag, Američka ambasada, Brandemburška kapija, Holokaust memorijal, spomenik gej žrtvama holokausta, komercijalni Potsdamer plac, ostatak zida i centrale Gestapoa kao muzej na otvorenom… Malo je gradova gde se taj istorijsko-simbolički rolokaster okreće tako brzo. Na svakom ćošku je nešto drugo.
A šta sve to – prvo, drugo, sedmo, deseto – uopšte znači ovako đuture, na gomili? Da li između spomenika kao što su Brandemburška kapija i Holokaust memorijal, koji su u istoj prostornoj ravni, postoji i neka druga veza sem što su impresivni i što su kao takvi objekti kamera i foto-aparata? Da li su zgrada Gestapoa i ostatak Berlinskog zida, koji su sada pripadaju istom muzejsko-spomeničkom kompleksu, istorijski fenomeni sa istim predznakom?
Uz jedan od kanala vraćamo se tamo odakle smo krenuli. Približava se veče, ceo dan smo na nogama. Vreme je da malo prišjednemo. Sa obe strane vode ljudi sede, izležavaju se na travi, uživaju u opuštenciji…
Pazarimo pivce i gricke u dućanu na uglu i sedamo na mostić Admiral (Admiralbrcke), središte masovne večernje socijalizacije. Različite ekipe, različite generacije, različite rase i nacije; pijuckaju, motaju cigarete i džointove, čavrljaju, meditiraju.
Ne pamtim da sam negde video javni prostor osvojen na ovakav način. Sestra mi je pričala kako se u Granadi, gde je studirala, vikendom (uglavnom) mladi ljudi skupe na trgu, donesu svoje piće i tu se druže. To su zvali boteljon. Kad sam prvi put otišao u Španiju policija je rasterivala one koji bi sedeli na trgovima. Ko hoće da pije neka ide u kafić i plati, ne može tek tako da se sedi na trgu… U Berlinu (još) može.
Ovo je sasvim drugi grad od onoga koji pamtim s početka 1992. Tad su još svuda bile hladnoratovske senke – kažem.
Ovo je drugi grad u odnosu na ono što ja pamtim od pre desetak godina. Uglađeniji je, nije više alternativan kao što je bio – kaže Ana.
Ovo je drugi grad od onoga u koji sam ja došao pre sedam godina – kaže D. I dalje mi prija.
Kakav je to grad? Kakav god da je, ne osećam se u njemu kao auslender. Čini mi se da sam se utopio u okolinu čim sam stigao, mada na drugačiji, smireniji način nego u Njujorku. Njujork brzo integriše i asimiluje došljake tako što ih ubaci u mašinu i melje. U Berlinu ljudi nisu samleveni.
Multi-kulti ovde, bar na prvi pogled, ne deluje kao propao koncept, kao što Angela Merkel tvrdi da jeste.
U Berlinu multi-kulti deluje bar na nekoliko nivoa. Tu dolaze (na godinu, dve ili duže) Nemci iz svih krajeva Nemačke; Evropljani iz raznih zemalja Evropske Unije; ex-Jugosloveni, ex-Sovjeti, belosvetski umetnici i gejevi; pregaoci kreativne industrije. Ta mešavina stvara specifičnu vibraciju današnjeg Berlina.
Multi-kulti nema univerzalističku prodornost. Mnogi Turci i Arapi ne mrdaju iz svojih geta. Neki ne mogu (iz objektivnih razloga); neki ne žele da iz toga iskorače.
S druge strane, enormna popularnost knjige Deutschland schafft sich ab (“Germany Does Away With Itself” or “Germany Abolishes Itself”) socijaldemokratskog (sic!) političara Thillo Sarrazina (prodata je u oko milion i po primeraka), u kojoj se elaborira kako je nemačka nacija ugrožena pred najezdom imigranata, svedoči da je i nemački mejnstrim evoluirao u desno. Berlin je, u najmanju ruku, jedan od centara gde se taj mejnstrim kreira. So, bez idealizacije…
Pitanje, ipak, i dalje stoji: da li danas u Evropi postoji neki drugi grad tako etnički i kulturno šaren koji je multi-kulti na nekonfliktan način više od Berlina? Berlinska transformacija u pokretu suočava sa jednim još većim pitanjem: šta je danas nemačka i evropska alternativa? Da li je to uvođenje restriktivnije imigracione politike? Ili je to stremljenje fleksibilnije postavljenim nosećim identitetima koji ne bi nužno bili mono-nacionalni?
Dvadesetih godina prošlog veka Stanislav Vinaver je u Berlinu pisao o nekim običnim stvarima i ljudima – o kafanama, muzičarima, nosačima na stanici… Samo jedan sitan detalj bio mu je dovoljan da intuitivno nasluti seme zla koje će procvetati deceniju kasnije. Detalj je bio opipljiva mržnja prema strancima. U današnjem Berlinu stranci i dođoši boje ambijent. Upravo su oni, da parafraziram Vinavera, blagorodni fermenti (tih raznorodnih uticaja) koji daju snagu i ukus nemačkom, ali i evropskom vrenju.
Pitanje svih pitanja je da li je ta sorta vina na meniju onih koji kreiraju politiku?
Ili im je bliža modifikovana filozofija tridesetih?
U današnjem Berlinu, rekao bih, pored svega ostalog klija i seme jedne Evrope zasnovane na nekim čudnim vanvremenskim vrednostima: imunosti na materijlni imperativ, jednostavnosti, možda čak i ljudskost. To klija spontano i vaninstitucionalno. Da li intitucije mogu to da dozvole?
Category: Na putu, Naše priče, U prvom licu, Uncategorized