Ružičasta fleka – temelj identiteta
Televizija Pink ove godine slavi 20 godina svog postojanja. Voleli Pink ili ga prezirali, nemoguće je osporiti da je ta televizija odavno postala simbol post-jugoslovenskog doba i post-socijalističkog poretka. Pink je najrečitije svedočanstvo o kulturno-civilizacijskom ponoru koji je u Srbiji i širom ex-yu prostora izabran za modus vivendi i zato njegov jubilarni rođendan treba obeležiti na prigodan način. Trans Europe Express to čini objavljivanjem teksta kojim je Pinku svojevremeno čestitan 10. rođendan; tekst, na žalost, u međuvremenu nije mnogo izgubio na aktuelnosti.
____________________________
Treba biti optimista. Na kraju balade optimista se nervira samo jednom – kad krene suprotno željama i očekivanjima. Pesimistu unapred ždere loš predosećaj, a onda još ispadne da je (bio) u pravu. U demokratskoj Srbiji koja, kao konj sa oglavom, galopira kroz tranziciju, mnogo je razloga za optimizam.
»Ugovor s narodom« je ispunjen. Ali, narod ne vodi računa o zdravlju. Mnogo puši. Dosadna zemlja. Sve se vrti u krug. Iz šupljeg u prazno. Jedino je naš život grand šou. Konačno možemo da budemo opušteni. Kul kao jul. Naša ružičasta budućnost blješti. Zaslepljuje. I peva. Raspuklim glasom.
Vizija Srbije novog doba je ružičaste boje. Rođena je kad je bilo najteže. Nikla je takoreći iz prkosa. Posadili su je i gajili najhumaniji. Kao cvet u svojoj kosi. Đubrili su je, zatim, i baštovani kapitalizma i demokratije. Sada džiklja sama. Kao veliko kiselo drvo. Pod njenom krošnjom raste još mnogo pečuraka – muhara.
Pink je danas najmoćniji hram srpske duhovnosti. Hram Svetog Save je ogroman, skoro kao srpska manija veličine. Nije funkcionalan. Mnogo mermera, mnogo para, a ni zvona se ne čuju. Kamoli poruka. Pogotovu kad je arhaičnim jezikom saopštavaju ambasadori prošlosti.
Iako zagrnuti u odoru autoriteta, u savremenoj grand paradi oni su autsajderi. Silikonska božanstva opipljivija su od nebeskih. U 21. veku Ćirilo i Metodije stižu preko predajnika i satelita. Nastupaju kao Boško i Bilja. Razoružavaju ispraznošću. Osvajaju hipnotičkom praznoćom.
Tajna uspeha ružičastog je kao formula koka-kole: jednostavno, neodoljivo, zarazno. Bilo je, međutim, potrebno iscediti ubitačni ekstrakt nacionalnog bića. Proniknuti u dubinu narodne duše. Sastaviti jelovnik duhovne hrane koju ta duša ište.
Meksičke sapunice, holivudski blokbasteri, azerbejdžanska muzika, italijanski fudbal, svebalkanska džiberana… Čovek je ono što jede? Hrana je svedočanstvo o iskonskoj čistoti i dubokoj utemeljenosti. Bića (nacije).
Recept srpske koka-kole deluje trivijalno. Ali nije. Bilo je potrebno junaštvo. Ništa teže nego pogledati istini u oči. Istina je ružna i bolna. Zato tzv. nacionalna inteligencija i dalje gleda na drugu stranu. Nalazi inspiraciju u mašti.
Slika na Pinku je odraz nacije u ogledalu. Hepi-end srpske istorijske sapunice. Gomile nesrećnika, razbucana država, trube na sahrani… A što ne bi moglo? Sve može. Bar su scenaristi odradili svoj posao. Najuzvišeniji palanački umovi. Strepnja je konačno plića nego nada.
Pink je objedinio srpske zemlje. Mobilisao srpski nacionalni korpus. Omedjio srpski duhovni prostor. I širi se dalje. Kao HIV.
To je najmanji zajednički sadržalac za Srbe svih boja i uverenja. Pomiritelj matice i dijaspore. Sitija, predgađa i sela. Radikala, reformista i jogi letača. Pedera, Delija i Ruške Jakić. Čanka, pink-zečica i turbo-folk estetike. Sve ih je usisao, svario i izlio u etar.
Papicu ne gutaju samo Srbi. Dapače. U ogledalu su prepoznaju i drugi. Slovenci, Hrvati, Bosanci, Makedonci, Bugari… I predaju se bez borbe. Bez ispaljenog metka osvojene su teritorije do kojih srpske vojske nisu i nikada neće stići. Ni Tokio nije više daleko kao što je bio.
Načertanije i Memorandum postali su pase. Nije bilo neophodno ni Teslino tajno oružje. Samo hleba i igara. Preko predajnika i satelita. Muhadžedini, ustaški bojovnici, komite, četnici…svi vole zivot u ružičastom. Da li vole i krv? Samo kad pobesne. Od lošeg programa.
Pink je vesnik ružičaste budućnosti – pune pesme i igre, manekena i manekenki, Leontina i Severina. Ali, Pink je i mnogo više od toga.
Svojim programom – izborom tema i specifičnom optikom – Pink post-yu plemena uvodi u doba globalizacije. I priprema za život kakav im sleduje u novom svetskom demokratskom poretku. U globalnoj podeli rada neko mora da bude pešadija. Najbolje je kad ima dobrovoljaca. Za šta, uostalom, mediji i služe?
Prirodno je, dakle, što i svetski propovednici demokratije, ljudskih prava i slobodnog trzišta svakim novim danom na ružičasto gledaju sa sve više simpatija. Pored prevođenja pravila demokratije na sve zulu dijalekte, Pink je primer preduzetništva. Trebalo je proliti mnogo znoja da bi se u doba ratova, sankcija, hiperinflacije i espeesovsko-julovskog socijalizma napravila privatna imperija. Samo sa svojih deset prstiju. Takvo delo treba svima da bude putokaz.
Kao što rekoh, mnogo je razloga za optimizam…
Category: Transkultura