Savez socijalističke omladine vodi vas na zezanje
O YU roku je dosta pisano: predmet je jedne enciklopedije; posvećene su mu brojne odrednice u leksikonu (YU) mitologije; zaslužio je više monografija i romantizovanih biografija. Ipak, temeljna istorija tog kulturnog fenomena još nije napisana. Bar ne iz perspektive današnjeg doba, sa otklonom i kritičkim stavom, bez pristrasnosti i sentimentalnosti.
A upravo bi jedna takva istorija mogla da rasvetli različite mene socijalističkog poretka u kojem smo živeli i istovremeno da pruži odgovore na neka pitanja aktuelna i danas. Pre svega – kada je u bliskoj prošlosti ova naša sredina uspevala da zapliva glavnim tokom „svetskog duha“, koji su to bili uspešni primeri prevođenja tekovina drugih kultura na srpski i, na kraju a možda i najvažnije, koja je to baština na koju bi danas mogli da se oslonimo ukoliko želimo da se mrdnemo iz mesta.
Projekat „Poslednja pobuna – 30 godina nju vejva i panka u Beogradu“, koji je prošle godine pokrenuo Dom omladine Beograda, jedan je od pionirskih pokušaja iskopavanja pop-kulturne „utuljene baštine“ grada i ispisivanja jedne alternativne kulturne istorije Beograda i Srbije.
„Suštinski novi kvalitet kulturnom životu Beograda koji su novi talas i pank pre trideset godina doneli sa sobom, dao je temelje modernom kulturnom životu kakvog smo znali osamdesetih. Nikakav povratak ovim temeljima savremenog građanskog života kod nas nije moguć, ako se ne uspostavi odnos sa osnovnom maticom iz koje su direktno proistekla sva ključna subkulturna gradska zbivanja u poslednje tri decenije“, smatra urednik Doma omladine i autor projekta Dragan Ambrozić.
Projekat „Poslednja pobuna“ započeo je muzičkim i filmskim programom, nastavljen je serijom tribina (sa učesnicima kao što su Srđan Marković Đile, Cane, Branko Rosić, Sloba Konjović, Moma Rajin, Koja i dr.), da bi krajem prošle godine u „Magacinu“ bila priređena velika retrospektivna izložba fotografija Goranke Matić na kojima je ovekovečena većina etabliranijih aktera alternativne beogradske muzičke i kulturne scene ranih osamdesetih (Šarlo akrobata, Idoli, Električni orgazam, Katarina II, Disciplina kičme i dr.).
I dok ta izložba sada putuje po različitim gradovima Srbije, u Magacinu je predstavljen novi i širokoj javnosti manje poznati delić istog mozaika – fanzini, plakati, fotografije i drugi artefakti (npr. policijske prijave) koji su ostali (prvenstveno) za beogradskim pankerima iz ranih osamdesetih. Oni nisu bili toliko brojni i za njima, osim kompilacije „Artistička radna akcija“, nije ostao nijedan drugi nosač zvuka.
Ipak, činjenica da su mnogi protagonisti tog prvog beogradskog pank talasa danas vodeća imena beogradske umetničke scene, sama po sebi govori o značaju te scene. Ko su bili beogradski pankeri?
Reditelj Srđan Dragojević (gitarista, TV moroni), glumac Srđan Žika Todorović (bubnjevi, Radnička kontrola), slikari Srđan Đile Marković (bas, Radnička kontrola) i Uroš Đurić (bubnjevi, Urbana gerila), novinar i publicista Branko Rosić (bas, Urbana gerila), pisac i izdavač Vladimir Arsenijević (gitarista, Urbana gerila i Berliner štrase), „multimedijalni umetnik“ Petar Ilić Ćirilo (pevač Radost Evrope, Berliner Štrase), vlasnik diskografske kuće Mascom Slobodan Nešović (gitara, Defektno efektni i klavijature, Berliner štrase), Zoran Kostić – Partibrejker (Urbana gerila, Radnička kontrola) i dr.
Na pitanje koja je to bila „diferentia specifica“ između panka i nju vejva u Beogradu Srđan Đile Marković odgovara da su sve to uglavnom bili isti muzičari sa hamletovskom dilemom – da li svirati pank ili nju vejv ove nedelje? „Klinci su mnogo više pržili pank, a prešaltovani hipici su svirali nju vejv. Pank im je ipak bio too much. Recimo da su nju vejveri malo bolje baratali instrumentima, ali to uopšte nije bitno za ‘nihilizam u praksi” kakav je bio punk. Samo je loše bilo dovoljno dobro. Takvo je bilo vreme. A nije se mnogo promenilo, izgleda…“, kaže Marković.
Kako im „to vreme“ izgleda iz perspektive „ovog vremena“, na izložbi? “Onda smo bili lepi i siromašni, sad smo ružni i siromašni“, kaže kroz smeh reditelj Petar Ilić Ćirilo i odmah u sledećoj rečenici blago nostalgičnim glasom priča kako je ono što se tih ranih osamdesetih događalo u gradu, a ponajviše u SKC-u i oko njega, bilo „stvarno fenomenalno“.
Šta se sve tada događalo? Šarlo akrobata, Idoli, Električni orgazam… Radnička kontrola, Radost Evrope, Urbana gerila…TV moroni, Krvna zrnca, Defektno efektni… Budio se jedan novi, slobodniji senzibilitet i nalazio je svoj izraz u različitim sferama – u (omladinskoj) štampi, na filmu, u muzici…
Pank talas koji je potresao Englesku u socijalističkoj Jugoslaviji zapljusnuće najpre Ljubljanu (Pankrti) i Rijeku (Paraf). U Beograd će na velika vrata ući „na zimskom raspustu 1980.“ – sa koncertom engleskog sastava Ruts u Hali „Pinki“, gde je kao predgrupa nastupio upravo riječki Paraf. Posle te masovne inicijacije, pankeri ulaze u vidno polje. Dotle su bili malobrojniji i diskretniji. „Mislim da se i Koja posle tog koncerta ošišao i počeo da svira pank“, kaže Branko Rosić.
Priča o njima je i priča o „drevnom“ Beogradu čiji su toponimi bili sasvim drugačiji od današnjih. Prvo mesto okupljanja pankera, dok ih je u čitavom gradu bilo svega dvadesetak, bili su matinei u diskoteci „Cepelin“ koja je brojala poslednje dane. Kada je „Cepelin“ zatvoren, čitavo društvo se seli u diskoteku „F“ na Filozofskom fakultetu. Tamo se muzika puštala u blokovima od po dvadesetak minuta, da za svakog bude ponešto. Pankeri bi uredno sačekali svojih 20 minuta, iskakali se i posle toga izlazili. Jer, ostali muzički blokovi bili su namenjeni drugima. Hipici su tada bili većina.
Trebalo je zato pronaći alternativnu lokaciju gde će se biti svoj na svome. Grafit „Pankeri, skupimo se kod Bezistana“ poslužio je kao putokaz. Novo zborno mesto postaje tako prolaz u Bezistanu gde je sada Rajfajzen banka. Zimi se selilo u podzemni prolaz kod Terazija jer je bilo grejanja, a leto se provodilo u parku kod Hotela „Moskva“. Druženje je bilo svakodnevno, tokom cele godine. Dok je trajala školska godina okupljanje je bilo uveče, tokom raspusta i preko dana. Društvo nije bilo iz kraja, već iz čitavog grada.
Nije bilo interneta, ni mogućnosti „skidanja“ muzike, ali se zato neuporedivo lakše putovalo nego danas. Ploče, časopisi, informacije dolazili su – direktno ili preko prijatelja – iz više različitih pravaca. Preko Nemačke, Italije, ali najčešće, bez sumnje, iz Londona. Bedževi su takođe naručivani iz Engleske.
Garderoba je bila veći problem od ploča. JUS standarde u konfekciji teško je bilo rastegnuti do panka. Kožne jakne, na primer, bile su deficitaran artikal. Branko Rosić je, kaže, nosio jednu koja mu je bila tri broja manja. „Kupio sam tesnu, pošto drugu nisam mogao da imam. Ovu nikad nisam zakopčao.“ Slična je bila priča i sa drugim modnim detaljima. “Jedne nedelje svi smo osvanuli u istim cipelama. U „Obući – Beograd“ pojavile su se cipele slične onima koje je nosio Džoni Roten i sledećeg dana čitava ekipa je bila u njima“.
Kao važnu karakteristiku „duha vremena“ većina aktera apostrofira brzinu kojom su se stvari dešavale. „Ja sam ušao u priču u drugom talasu, kada je već bilo 30-40 ljudi“, kaže Petar Ilić Ćirilo. „Bilo mi je zanimljivo kako Roten izgleda, pa sam i ja hteo tako da izgledam. I posle samo tri meseca bio sam u ekipi, posle šest u bendu…“ Godinu i po dana posle prekretničkog koncerta u „Pinkiju“, Branko Rosić je sa svojim sastavom Urbana gerila svirao kao predgrupa Parafu: „Snovi su se brzo ostvarivali“.
Najznačajniju „medijsku podršku“ pupećoj pank sceni pružali su Sloba Konjović i Petar Luković. U zagrebačkom „Nedeljnom popodnevu“ Saše Zalepugina prvi put su emitovani spotovi Seks pistolsa. RTB je morao da parira, pa su u beogradskom „Nedeljnom popodnevu“ prvi put viđeni Ramonsi. Funkcionisalo se u širem, jugoslovenskom kontekstu i informacije su se brzo prenosile – direktno ili posredstvom novih, alternativnih kanala kominikacije, kao što je bila pre svega omladinska štampa. „Tutnjalo je sve brže i brže i postojao je osećaj da se stalno ide napred“, kaže Rosić.
Ono što je iz današnje perspektive možda najzanimljivije jeste da je beogradska pank scena uživala podršku „strukture“. Koncerti su bili besplatni, a kao formalni organizator figurirao je Savez socijalističke omladine. „Neću da preuveličavam govoreći kako je SSO hteo da omladina bude u pank fazonu, ali je činjenica da je tadašnja država podržavala nešto sasvim različito od onoga što će država podržavati devedesetih“, smatra Rosić. On skreće pažnju na plakat koji je deo izložbe, a na kome se vidi da SSO organizuje koncert Urbane gerile i još nekih bendova. „Da nije bilo miga nekih ljudi iz državnih struktura, ni tih koncerata ne bi bilo“.
No, iako su im „socijalistička omladina“ i neki mediji namigivali, šarena ekipa sa bedževima, u neobičnoj garderobi i sa drugačijim frizurama brzo se našla na meti gradskih siledžija. Posebno nezgodni bili su semenkari koji su ordinirali između „Kozare“ i „Moskve“. „Samo što izađeš iz autobusa i uđeš u prolaz na Terazijama, neko te zaskoči, da ti skine bedževe ili da te maltretira. U parku kod „Moskve“ smo radili sklekove, čak su nas terali da igramo kolo ne bi li nas ponizili“, priča Rosić.
Koliko je sve to što se dešavalo bilo autentično? Beogradski pank nastao je u bitno drugačijem miljeu od engleskog. Glavni akteri bili su gradski srednjoškolci, bliži srednjoj klasi nego socijali britanskih radničkih predgrađa. „Mi socijalne probleme nismo imali. Imali smo 15, 16 godina, otimali smo od roditelja za užinu i živeli u zemlji dembeliji“, kaže Rosić, samokritično ocenjujući da je socijalna tematika u tekstovima pesama bg-pankera u mnogome bila prenemaganje. Uprkos tome, nema dileme da je bila reč o autentičnom kulturnom fenomenu.
Srđan Đile Marković na najsažetiji mogući način definiše šta je beogradski pank činilo autentičnim: „Provokacija!“ Sama činjenica da je pank ovdašnju tihu većinu isprovocirao da zavrišti, po Markoviću je dovoljna da se tadašnjim srednjoškolcima skine kapa. Kultura ne trpi ustajalost i učmalost, a ono što se dešavalo ranih osamdesetih bez sumnje je bilo talasanje.
Činjenica da je taj talas uspeo da dobaci do zapadne obale, tamo odakle je krenuo, dodatno potkrepljuje tezu da beogradski (i jugoslovenski) pank i novi talas nisu bili puka reprodukcija izvorno britanskih (pop)kulturnih idioma. Pre će biti da je to bila nadgradnja primerena lokalnoj sredini.
U trenutku kada je jugoslovenska novotalasna i pank scena doživljavala renesansu, Zagreb i Beograd je posetila novinarka Nju mjuzikal ekspresa Vivien Goldman, jedno od vodećih pera rok novinarstva tog doba, zajedno sa svojim fotoreporterom. „Bilo im je zanimljivo da je pank stigao u Istočnu Evropu. Oni su toj priči stavljali političke predznake i zanimao ih je pre svega socijalni milje. Nas tada to uopšte nije zanimalo“, kaže Ćirilo.
Na fotografiji objavljenoj u Nju mjuzikal ekspresu, Ćirilo i Rosa uslikani su kraj Lenjinove biste. „U SKC-u je tada stajala bista Lenjina i fotograf je tražio da se slikamo kraj nje“, priča Rosić. „Naravno da im je bilo vizuelno zanimljivo da slikaju pankere pored Lenjina. Sigurno nisu mogli tako da ih slikaju u Brajtonu, Lidsu ili na Kings Roudu u Londonu. Ali, kako-tako, mi smo još tada dobacili do te Evrope.“
I nije dobačeno samo do zapadne obale, već i do istočne. Jugoslovenski rok sastavi steći će kultni status u Poljskoj, na primer. Električni orgazam je 1981. godine, u doba kada je Poljska prolazila kroz veliko previranje, verovatno bio jedan od prvih sastava pank orijentacije koji je tamo svirao. Zanimljivo je i da ta „tajna veza“ traje do današnjeg doba – pre nekoliko godina tamo je objavljena kompilacija pod nazivom Yugoton, na kojoj poljski muzičari izvode pesme Idola, Električnog orgazma, Haustora, Prljavog kazališta, Parnog valjka, Bajage i instruktora.
Kada se i kako priča završila? “Vuklo se to do 1985. Do 83. je bilo stvarno super, ali posle toga polako počinje osipanje. Ljudi su otišli za drugim interesovanjima“, kaže Ćirilo. Vikipedija na engleskom (u kojoj se o jugoslovenskom panku i novom talasu može naći više podataka nego u „nacionalnim“ vikipedijama na srpskom i hrvatskom) uzroke posustajanja te scene vidi u zamahu političke i ekonomske krize, ali i u promeni muzičkih tendencija u globalnim okvirima. Objašnjenje Srđana Đileta Markovića je mnogo prozaičnije „SKC-om je zagospodarila nova ekipa koja je zavela nova pravila. A prvo pravilo je bilo da nema više ništa besplatno. To je automatski značilo da srednjoškolci nemaju šta da traže, a svi pankeri bili su srednjoškolci.“
Mada stvari ne valja idealizovati, iz današnje perspektive čitav taj period „gradske renesanse ranih osamdesetih“ deluje toliko nestvarno, kao da se nikad nije dogodio. Ličnosti koje su tada stupile na javnu scenu i koje će svoju punu afirmaciju sticati u narednim godinama svedoče da sve to ipak nije bila samo iluzija i fatamorgana. A po Branku Rosiću najvažnija stvar u svemu tome nije bio pank sam po sebi. „Kreneš od panka, pa se vrtiš oko SKC-a, upoznaš razne ljude, vidiš ovo i ono, upiješ, pa počneš da čitaš knjige, da slušaš neku drugu muziku, da ideš na Fest, da se zanimaš za razne druge stvari… Ko je uhvatio te šine, napravio bi nešto od sebe…“
Kuda danas vode gradske šine?
Predrag Dragosavac
Antrfile
Tiraži i kolekcionarska vrednost
Prema rečima muzičkog hroničara i velikog kolekcionara ploča Branimira Loknera ploča „Artistička radna akcija“ (na kojoj su se zajedno našli Radnička kontrola, Defektno efektni, Bezobrazno zeleno, Profili profili, Urbana gerila, Petar i zli vuci, TV moroni, Via Talas, U škripcu i Pasta ZZ) imala je u svoje vreme relativno mali tiraž – oko desetak hiljada primeraka. Danas, međutim, na tržištu „vinilskih antikviteta“ ima prilično visoku cenu – između 30 i 50 evra.
“Jedna od najkomercijalnijih ploča iz tog perioda je mini LP Idola, čiji je tiraž bio između 50 i 100 hiljada primeraka“, kaže Lokner, navodeći i da je kultna kompilacija „Paket aranžman“ (Šarlo akrobata, Idoli, Električni orgazam) imala „solidan“ tiraž od oko tridesetak hiljada primeraka.
*Tekst je originalno objavljen 2008. godine.
Category: Naše priče, Transkultura, Uncategorized