Zašto bi nas bilo briga za druge?
Roj Anderson (Roy Andersson, 1943) je najveći živi švedski filmski reditelj. Neki ga vole, neke smara, ali ni ti koje smara, ne mogu da ospore jedinstvenost njegove vizuelne poetike. Izuzev prva dva filma (Švedska ljubavna priča, 1970. i Giliap, 1975.) koji još i liče na “konvencionalne” filmove, svi ostali su “opičeni” na svoj način – i vizelno, i verbalno.
Ne mogu da se pohvalim da sam Andersonov “izraz” popio baš iz prve, ali sam vremenom zavoleo njegov humor i njegovu “fillozofiju”. Rekao bih, štaviše, da je on najduhovitiji Šveđin koji je meni poznat. Rekao bih, takođe, da malo ko tako dobro hvata švedske “arhetipove” kao Anderson u svojim “minijaturama”; a njegovi “celovečernji” filmovi u suštini su satkani od “minijatura” koje imaju zaokružen smisao i nezavisno od celine.
Zašto sad o Roju Andersonu?
Na SVT-u (Švedskom javnom servisu) je prikazan dokumentarac “Roy Andersson – Being a human person” (ko ima VPN može da ga pogleda, dobar deo je na engleskom: https://www.svtplay.se/…/roy-andersson-being-a-human…), a u stokholmskom Kulturhusetu (“Kući kulture”) je izložba koja bukvalno uvodi u Andersonov “univerzum” – kroz scenografije filmova, fotografije, arhivske i video-materijale, inserte iz filmova…
I o filmu i o izložbi moglo bi naširoko da se piše, ali ja ću samo o dva detalja. Zanimljivo mi je da i on sam, kao i oni koji o njemu pišu, ili prave izložbu ili film, obavezno naglašavaju kako je on, kada je 1967. godine upisao Filmsku akademiju, bio jedan od prvih njenih polaznika poreklom iz – radničke klase.
“Pitanje klase”, odnosno klasna osvešćenost, predodredili su i njegovu ljudsku i filmsku filozofiju – od toga šta snima, kako, s kim… Anderson je svestan odakle je potekao, toga se ne stidi, od toga ne beži, već upravo na svaki način “daje glas” onima koji su “nevidljivi” i kojima, kako kaže, nije bilo omogućeno da procvetaju.
Slušajući ga, zapitah se kako beše kod nas…ko je od naših reditelja (njegove ili neke druge generacije) potekao iz radničke klase, i da li je takvih uopšte bilo… I ako jeste, ima li ikoga ko je etički i filozofski ostao postojan.
Drugi “detalj” o kome ću je – jedna konkrenta njegova reklama (mada svima preporučujem da na Youtube-u pogledaju i ostale).
Reklama iz osamdesetih čija je poenta na kraju “Zašto bi nas bilo briga za druge” (ili “Zašto bismo marili jedni za druge”) u nekoliko sličica pokazuje šta bi moglo da se desi u društvu u kome nestane solidarnost, empatija i briga za druge, i gde se sebičnost, pohlepta i pravo jačeg uspostave kao normalno i poželjno ponašanje.
Gledajući tu reklamu, opet mi je Srbija dođe na pamet – pa, upravo ovako izgleda… Pomislih, takođe, da je suština “srpskog problema” upravo u tome što su takav sistem vrednosti uspostavili upravo oni koji protiv tako nečega morali da se bore…
https://www.youtube.com/watch?v=Uza0ElZhTBQ
Category: In the first person, Naše priče