Naše priče

Ružičastu fleku na zastavu*


Treba biti optimista. Na kraju balade optimista se nervira samo jednom. Pesimista bar dvaput. Unapred se jeo zbog lošeg predosećaja, pa još ispadne da je u pravu. U demokratskoj« Srbiji koja, kao konj sa oglavom, galopira kroz »tranziciju«, mnogo je razloga za optimizam.

Zemljom konačno upravljaju najbolji. Njima ravni, možda i bolji, sede u opoziciji. Skupštinski govori nadahnjuju svežinom misli i širinom pogleda. Državni poslovi rade se sa svešću o opštem, nacionalnom interesu. Prirodno, opšti interes svako tumači na svoj način i u ličnu korist.

Zaživeo je pluralizam. Nije viže potrebno učlanjivati se u JUL kako bi se dožlo do posla, ministarstva, televizije… Demokratija podrazumeva postojanje više »firmi« koje nastavljaju j(k)ulovskim putem.

Paralelna struktura je olabavila sa uhođenjem državnih neprijatelja. Ovakva država je sama sebi najveći neprijatelj, nema od nje vajde kao nekada. A treba od nečega (komforno) živeti. Privatizacija i privatluk više se isplate…

»Ugovor s narodom« je, dakle, ispunjen. Svako je dobio žta mu je sledovalo. Obećanja (ludom radovanja) pohranjena su u zaborav. Za vijek i vijekova.

Srbija je postala dosadna zemlja. Sve se vrti u krug. Iz šupljeg u prazno. Jedino je naš život grand šou. Izažli smo iz tunela ratova i nesreća, neizvesnosti i nespokoja. Konačno možemo da budemo opušteni. Kul kao jul. Naža ružičasta budućnost blješti. Zaslepljuje. I peva. Raspuklim glasom.

Poput budućnosti, i vizija Srbije novog doba je, prirodno, ružičasta. Stremimo joj, da toga često nismo ni svesni, punih 10 godina. Rođena je kad je bilo najteže. Posadili su je i gajili najhumaniji, kao cvet u svojoj kosi. Potom su je zalivali i đubrili baštovani kapitalizma. Sada vec džiklja sama. Kao veliko kiselo drvo. Pod njenom krošnjom raste još mnogo pečuraka, muhara.    

Pink je danas najmoćniji hram srpske duhovnosti. Hram Svetog Save jeste ogroman, poput srpske manije veličine. Nije funkcionalan. Mnogo košta, a ni zvona se ne čuju, kamoli poruka. Pogotovu kad je prevaziđenim jezikom saopštavaju ambasadori prošlosti. Iako zagrnuti u odore autoriteta, u savremenoj grand paradi potpuni su autsajderi.

Silikonska božanstva opipljivija su od nebeskih. U 21. veku Ćirilo i Metodije stižu preko predajnika i satelita. Nastupaju kao Boško i Bilja. Razoružavaju verom u ispraznost. Osvajaju hipnotičkom glupošću.

Tajna uspeha ružičastog je kao formula koka-kole: jednostavno, neodoljivo, zarazno. Da bi se do formule došlo bilo je potrebno iscediti ekstrakt srpskog nacionalnog bića. Proniknuti u dubinu srpske duše. Sastaviti jelovnik duhovne hrane koju duša ište. Meksičke sapunice, holivudski blokbasteri, azerbejdžanska muzika, italijanski fudbal, svebalkanska džiberana… Hrana dosta govori o iskonskoj čistoti i utemeljenosti »kolektivnog bića«…

Recept srpske koka-kole možda izgleda trivijalno, ali to nikako nije. Bilo je potrebno napraviti gigantski korak. Pogledati istini u oči. Takozvana nacionalna inteligencija i dalje za to nije sposobna. Slika na Pinku je odraz »nacije« u ogledalu. To je hepi-end srpske istorijske sapunice čiji su scenaristi bili najuzvišeniji palanački umovi. Strepnja je konačno plića nego nada.

Svojim (inter)nacionalnim specijalitetima, Pink je objedinio srpske zemlje, mobilisao srpski nacionalni korpus, omeđio srpski duhovni prostor.

Postao je najmanji zajednički sadržalac za Srbe svih boja i uverenja.

Pomirio je maticu i dijasporu. City, predgađe i selo. Četnike, partizane i ljotićevce. Obraz, Helsinški odbor i FK Radnički (Obrenovac). Radikale, reformiste i jogi letače. Pedere, Delije i Rušku Jakić. Vesnu Jugović, Eru Ojdanića i Petra Lukovića. Čanka, pink-zečice i turbo-folk estetiku. Usisao ih, svario, i izlio u etar.

Pokazalo se da papicu ne gutaju samo Srbi. Dapače. U ogledalu su se prepoznali Slovenci, Hrvati, Bosanci, Makedonci, Bugari… I predali se bez borbe. Osvojene su teritorije do kojih srpske vojske nisu i nikada neće stići. Načertanije i Memorandum preko noći su postali pase. Nije bilo neophodno Teslino tajno oruzje. Samo hleba i igara. Preko predajnika i satelita. Muhadžedini, ustaški bojovnici, komite, ćetnici, svi vole zivot u ružičastom. Da li vole i krv? Samo kad pobesne. Od lošeg programa. 

Pink nije samo vesnik ružičaste budućnosti, pune pesme i igre, manekena i manekenki, Leontina i Severina. Svojim programom – izborom tema i specifičnom optikom – ovaj vizionarski televizijski projekat Srbe i srodne im narode, uvodi u doba globalizacije i priprema ih za ulogu koja im sleduje u kapitalističkom sistemu. U globalnoj podeli rada neko mora da bude pešadija. Najbolje je kad ima dobrovoljaca. Za šta, uostalom, mediji i služe?

Prirodno je, dakle, što i svetski propovednici demokratije, ljudskih prava i slobodnog tržišta svakim novim danom na ružičasto gledaju sa sve više simpatija. Pored prevođenja pravila »demokratije« na sve zulu dijalekte, to je pravi primer preduzetništva. Trebalo je u najtežim vremenima – u doba ratova, sankcija, hiperinflacije i espeesovsko-julovskog socijalizma – napraviti privatnu imperiju. Samo sa svojih deset prstiju. Takvo delo treba svima da bude putokaz.

Kao što rekoh, mnogo je razloga za optimizam…

*Tekst je prvobitno objavljen u magazinu Camp 2004. godine.

Category: Naše priče, Transkultura
Tags: , , , , , , , , ,
Author: