Mira Furlan
Videh vest rano jutros i više nisam mogao da zaspim…
I nije samo osećaj tuge i nepravde što jedna tako plemenita, dragocena i retka ličnost prerano odlazi; osećaj je praznine, jer nema nikog drugog kao što je ona.
Sećam se nekog Festa s kraja osamdesetih – na balkonu Sava centra sedela je u redu ispred mene – tada velika jugoslovenska zvezda, a tako jednostavna, nerazmetljiva, blaga…
Sećam se dobro i septembra 1991. i ostrašćene neljudskosti koja je tada pokuljala iz svih pravaca. Nije htela da bude deo krda, igrala je na Bitefu, i doživela na svojoj koži takav izliv mržnje kakav je do tada bio nezamisliv… A ni posle toga niko nije žigosan i anatemisan baš na takav način.
Jer, Mira Furlan je bila simbol neuklopivosti u uske i uskogrude “nacionalne” priče kakve su nastajale. I otišla je.
I ono što je iz Amerike pisala i govorila bilo je drugačije od svega što su govorili neki drugi koji su odlazili – zato što je bilo iskreno i bez mistifikacija.
Ponavljala je, na primer, da je Amerika Džarmuša i njemu sličnih, na koju se u Beogradu i Zagrebu “ložilo” u jugoslovenska vremena, u samoj Americi teški andergraund.
I govorila je da je nepripadanje prostor slobode – koji skupo košta…
Ja sam je doživljavao kao jedan od retkih svetionika plemenitosti i etičnosti u ovom post-jugoslovenskom mulju i talogu. Već mi užasno nedostaje…