Progledati “novim očima”…
Moja sestra živi u Barseloni i pored svega što tamo radi, apdejtuje i jedan interesantan sajt o gradu. I pored svih stvari koje na njega stavlja, svakog dana postavi i neku misao velikih pisaca na temu putovanja. Dosta je tih misli velikih kojima bih mogao da započnem ovaj moj tekst; izabrao sam jednu Prustovu; stalno mi se vraćala na pamet, podsvesno valjda:
“Pravo otkrivalačko putovanje nije u otkrivanju novih predela, već u sposobnosti da se stvari (sa)gledaju drugim očima.”
Posle šest meseci otkrivalaštva u Stokholmu, došlo je vreme da konečno otputujem za Beograd, moj rodni grad, grad sa kojim sam bio saživljen i kad mi mnogo toga nije bilo potaman. Nije to bilo planirano putovanje – iskrsle su određene stvari koje sam morao da sredim, bila je dostupna jeftina karta i samo sam uskočio u avion. Udisanje pet intenzivnih dana srpske stvarnosti bilo je zanimljivo, ali i veoma čudno lično iskustvo. Navelo me je da se zamislim o tim mojim novim očima i mojoj novoj dioptriji.
Kada smo se Ana i ja spremali da se preselimo u Stokholm, budućnost nije bila tako jasna. Niti smo znali kako će nas Švedska dočekati, niti koliko dugo bismo tu mogli da ostanemo. Lepo smo živeli u Beogradu, svemu uprkos, i kao da nismo bili spremni da se oprostimo njega. Zbog toga smo odlučili da zadržimo iznajmljeni stan, u koji su se, kada smo mi otišli, uselili prijateljice naše prijateljice.
Ulazak u taj stan posle šest meseci, i nekoliko dana pošto su prijateljice prijateljice iz njega izašle bio je kao ulazak (privremeno) napušteni život. Sve se nalazilo na istom mestu, kao da sam se vratio iz supermarketa koji je tu, iza ugla. Cveće je bilo sveže i zaliveno. Iz susednog školskog dvorišta dopirali su poznati zvuci. Sa prozora i balkona imao sam isti predivni pogled: Beograd, koji je pulsira.
Unutra je bilo neobično tiho. Naše stvari su bile zapakovane po ormarima i kutijama. Kad sam to počeo da otvaram osetio sam se kao da me je neko opaučio u glavu. Osetio sam se čudno, kao nikada pre u mom životu. Nisam bio siguran da li je to bila neka vrste nostalgije, osećaj raspolućenosti, tuga ili nešto drugo. Ili sve to zajedno. Valjda mi je postalo jasno da sam postao posetilac u svom sopstvenom gradu.
Provodeći vreme sa svojim roditeljima, rođacima i prijateljima osetio sam se kao da uopšte nisam odlazio. Nisam baš toliko dugo odsustvovao da ne bih mogao da se uklopim u njihove dnevne planove i rituale. Ipak, bio sam iznenađen koliko sam se za tih 6 meseci distancirao od nekih svekodnevnih “tema”. Ne samo što su mi se oči navikle na nove pejsaže, nego su mi se i uši navikle na sasvim drugu muziku.
Moja mama je bila presrećna zato što su radnici građevinske firme uspeli da poprave rupu koja je tu bila mesecima na ulici i bulevaru ispred njihove zgrade. “Pukla je cev, i radnici Vodovoda su došli, popravili je i pokrili su rupu peskom. Međutim, nadležni za asfalt nisu dolazili danima i nedeljama. Kad su se konačno pojavili, od parkiranih automobila nisu mogli da se približe rupi. Mi smo stavljali neke drvene grede da bi sprečili ljude da se parkiraju, ali oni to samo pomere I ponovo se parkiraju. Radnici su dolazili nekoliko puta pre nego što su mogli nešto da urade.
Moj prijatelj Marko, frontmen benda Inopartners obično je veoma raspoložen i pozitivan. Sada mi je zvučao veoma frustrirano. Nasledio je kuću u Smederevu i hteo je da je proda da bi taj novac investirao u svoj bend, u njihovu evropsku turneju i sve što uz to ide. To mu je već duže vremena najveći cilj. Međutim, ta prodaja kuće, što je trebalo da bude rutinska stvar, pretvorila se u nemoguću misiju.
“Ime ulice u kojoj se kuća nalazi je promenjeno, pa je tada urađena i prenumeracija. Meni je potreban samo dokument iz opštine kojim se potvrđuje da ta kuća pripada mojoj porodici. Ali, ja mesecima ne mogu to da dobijem i nemam pojma kada ću ga dobiti. Ne mogu ništa da planiram..”
Očekivao sam da će bar Peđa, koji radi kao travel-agent i već 17 godina vodi svoju agenciju, biti opušten, njegov “biznis” bio bi smatran uspešnim bilo gde.
“Osećam kao da mi je potrebno da prosejem celu planinu da bih se dokopao grumena zlata. Umoran sam,” ponavljao mi je. Mora da sarađuje sa puno državnih institucija. Bilo gde na drugom mestu, to bi se smatralo “sigurnim novcem”; ovde nije tako. “Oni od mene dobiju avionske karte, a onda kada treba da to uplate, nemaju para, zato što ne dobijaju novac od države ili gradskog budžeta. Svaki moj dan počinje sa ‘risk managment-om'”.
Za Ivanu, “risk managment” se uglavnom odnosilo na njenu ličnu bezbednost. Ona predaje u jednoj od onih “viših škola” koje su “ modernizovane” privatizacijom. Sada je bio kraj semestra, zaključivale su se ocene i direktor-dekan je na nju i neke druge profesore vršio pritisak da “puste” jednog problematičnog “studenta” koji nije bio ni blizu minimuma bodova neophodnih za prolazak.
“Taj čovek se uopšte nije pojavljivao u školi, ne zna ništa, ali je platio….a uz to je i psihopata i preti. I čini se kao da nema nikoga ko će da mu kaže “Dosta, to ne može da prođe! “ Plašim se i ne znam šta da radim…”
Nekoliko dana kasnije u Stokholmu moj i Anin kružok drugara okupio se na “pikniku” u parku Vita Bergen. Najveća i najšokantnija vest bila je da Niklas, koji je profesionalni muzičar i profesor muzičkog, dao otkaz u školi.
“Taj posao nije više bio ni za šta. Švedski školski sistem je stvarno sjeban. Privatizacija škola i univerziteta je katastrofa…” obrazlagao je svoju odluku.
“Niklas, molim te, pazi šta govoriš,” opomenuo sam ga. “Ti još nisi video kako ‘sjebano’ stvarno izgleda…” U jednom sam, ipak, bio potpuno saglasan sa njim: to što se posadi u školama, to se bere kada dođe vreme.
Posle svega, nisam siguran šta da mislim o ovim “novim očima”. Pravo otkrivalačko putešestvije zaista omogućava da se stvari sagledaju šire…i dublje. Pitanje je samo: Da li nas to čini srećnijim? Previše filozofiranja, znam, bolje da se čovek usredsredi na krajolik…
Predrag Dragosavac
Prevodu sa engleskog: Nenad Georgievski