Cristobal Diaz: Poluostrvski ljudi
Da me neko pita gde pripadam i kako se osećam, rekao bih da sam poluostrvski čovek. Jedna noga mi je čvrsto na kopnu, druga je graciozno uronjena u more. Jedna polovina pripada sunčanoj Andaluziji, mom rodnom kraju, druga mešovitom Balkanu – „privremenom boravištu”. Na Balkanu, odnosno na prostoru bivše Jugoslavije, proveo sam poslednjih i „privremenih” sedam godina svog života, koji je inače poslednji i privremeni.
Šta osećaju ljudi koji su se rodili u toj zemlji kad pišu njeno ime? Mogu to da zamišljam, ali ne verujem da ću ikada moći baš da osetim šta je tim ljudima duboko pod kožom. Ja, na primer, ne mogu da osetim nostalgiju, jer u Jugoslaviji nikada nisam živeo. Ono što osećam jeste nešto što bih definisao kao mogućnost radosti. Ljudi su tada mogli da se raduju; postojala je mogućnost za to i ljudi su je koristili. To, na žalost, za hiljade ljudi odavde trenutno jednostavno ne postoji. Ipak, sposobnost opstojanja svojevrsna je karakteritika naroda Balkana.
Često mi izgleda kao da tu nijedna kolektivna opsesija nije veća od jasne definicije čistog porekla pojedinca. Valjda se svačije osobine lakše sagledavaju u svetlu nacionalne pripadnosti. Nikako da se to promeni. Nikako da nekom objasniš da nešto što si uradio, pomislio ili izrekao nisi tako uradio, pomislio ili izrekao zato što si „Zapadnjak” ili „Evropljanin” (kao da Srbija ili Bosna nisu u Evropi nego u Africi) ili ne znam šta drugo, nego zato što si slobodno i racionalno (ili nagonski, svejedno) a prvenstveno, individualno, odabirao tako da mislis, govoris ili postupis.
„Ne, čovece, grešiš, ti si takav što takvi su tvoji”. (?) Imam gomilu “anegdota” koje počinju tim rečima. Ili: „Aha, ti si Španac, al’ cura ti je naša, je li?” Znachi, tvoja, vaša (?), a prvi put u životu je vidiš. No, svakako ona je njegova, odnosno njihova, šta god to značilo, a nikako moja… Prisvojni pridevi i zamenice predstavljaju značajan deo ex-Yu politike, i to jezičke politike, a to najopasnija vrsta.
No, naslov ovog mog prvog doprinosa ovom poluostrvkom projektu – jer uglavnom okuplja ljude i iskustva Balkanskog i Skandinavskog poluostrva- upravo je Poluostrvski ljudi. Treće poluostrvo je – Iberijsko, odnosno moje (da se vidi lepo prisvojni pridev) rodno poluostrvo.
A kakvi su ovi ljudi? Ljudi umešani u ovaj kulturološki koktel, ljudi možda poput tebe, dragog čitaoca, ili kao što bi Baudelaire rekao, „hypocrite lecteur, mon semblable, mon frère”. Šta smo dakle mi, poluostrvljani?
Ljudi s periferije koji sami odlučuju o svom identitetu i ne dopuštaju da ga drugi određuju umesto samih njih. To je mnogo bolje izrazio jedan od najboljih pisaca sa ovih prostora, David Albahari, govoreći kako je „umetnik po prirodi stvari izgnanik”. On je svoj identitet definisao tako, a ja ne mogu ništa drugo nego da tu definiciju primenim i na sebe:
„Identitet (ako o tome govorimo) ne osećam kao datost već kao mogućnost izbora, iako me istorija upozorava da nam u kritičnim trenucima identitet zapravo određuju drugi, a ne mi.”
Amin. Razni ljudi, razna poluostrva, razni čitaoci. Što bi veliki “bogohulnik” –a ne „bogohuligan”, Buñuel, rekao: Hvala Bogu. Diferentes, gracias a Dios. Sí. Ja ću i dalje sebe smatrati poluostrvskim.
Kao kada me je kontrolorka gradskog prevoza uhvatila u Beogradu bez karte – i to bas u popularnom i modernom tramvaju simpatično nazvanom “Španac”… Kad je videla moji lični dokument odmah me pitala: „Jeste li stranac?” Verovatno sa strašnom namerom da primeni poznatu, raširenu i agresivniju „brz-cash” politiku prema turistima i raznovrsnim strancima. Odgovorio sam: „Pa zavisi gde me to pitaš”.
U Beogradu se definitivno ne osećam se kao stranac, doduše nikada se nisam tako osećao, a pogotovo ne u „Špancu”, koji prelazeći most na Savi spaja ovdašnji i ondašnji deo ovog čudnog i otvorenog grada gde se doživotno može privremeno živeti.
Kontrolorka insistira – svoje kraljevstvo nije s ovog sveta, pa dobije od mene isto ono što dobije od gotovo svakog Beograđanina: „Svratiću sutra do vas da platim kaznu”. A čim se okrenem: „Malo sutra!”.
Sada uživajmo u ovom privremenom poluostrvu. Dok nam trajekt traje.
Juan Cristobal Diaz
Category: Transkultura