Lakijeva pričica: Od slivnika do šou-biznisa
Ulična scena, sa svojim mitovima, sa svojim sjajem i svojom bedom, živi i danas. Možete biti sigurni da, u trenutku dok ovo čitate, po metro-katakombama njujorškog Tajms skvera ili pariskog Šatlea, buja na desetine međusobno isprepletanih džez, rep, latino, kantri i kakvih sve ne koncerata koji su uzbudljiviji od onih u halama i klubovima. Magija uličnih nastupa najčešće nije rezultat kvaliteta same muzike.
Magičan je, zapravo, način na koji tu muziku otkrivate, sa istom onom mešavinom neverice i oduševljenja sa kojom biste u mulju zagađenog jezera pronašli biser koji uopšte niste tražili. Neke od sviračkih i pevačkih zvezda ulice će se, jednostavno, ugasiti, nestaće, baš kao što odjednom nestane protuva iz kraja koju ste, od kad znate za sebe, viđali ispred dragstora ili ispred lokalne kafane.
Neke će, opet, zauvek ostati tu gde jesu, zato što nisu u stanju da smisle neki drugi način da dođu do love, ili zato što, okreni-obrni, ni nemaju preteranu želju da svoje parče pločnika zamene koncertnim podijumom, dok će one treće, možda, doživeti tu retku sreću da se iz slivnika vaznesu pravo u tople, sanjane ralje šou-biznisa.
Sećate li se hita Rolingstounsa Miss You? Sećate li se onog zaraznog lajt-motiva na usnoj harmonici, odsviranog unisono s gitarom? Tu usnu harmoniku svira crni bluz majstor Šugar Blu koga su, legenda kaže, Kit i Mik pokupili sa pariskih ulica i odvukli u EMI studio, gde su snimali svoj album Some Girls. Kada je 1978. ploča izašla, Šugar Blu je naprasno postao zvezda planetarnih džez i bluz festivala. Nije mu se, međutim, kao tolikim drugim vašarskim čudima koje proizvodi industrija masovne zabave, desilo da naprasno bude i zaboravljen, ili da ogrezne u isprazni mejnstrim. Bio je isuviše genijalan da bi ga bilo šta sprečilo da nastavi sa sklapanjem kockica svoje muzičke vizije.
Način na koji je poetiku svojih omiljenih izvođača (u pitanju su, kako sam kaže, dvojica tenor – saksofonista: proto-bi bap mesija Lester Jang i jedan od njegovih kul ket sledbenika Dekster Gordon) prepleo sa izvornim bluz nasleđem Čikaga, ali i sa belim britanskim bluz-bumom iz druge polovine šezdesetih, učinio ga je kultnom figurom.
Džejms Viting, koga je lično Memfis Slim nagovorio da njujorške ulice zameni pariskim, i da potom, nakon nekoliko uspešnih godina ponovo otperja preko bare, u Čikago, i koji je svoj nadimak dobio zahvaljujući navici da u kafu stavlja tri kašičice šećera, danas prodaje pristojne količine diskova, ima svoje verne fanove u svim svetskim metropolama, a relevantna muzička štampa ga, konstatujući kako njegovi studijski radovi ipak ne dosežu čaroliju i snagu lajv-nastupa, naziva, ni manje ni više nego „Džimijem Hendriksom i Čarlijem Parkerom usne harmonike.
Vlada Lazarević
Category: Transkultura