Miroslav Tadić: Balkanska muzika je suptilnija od Bregovića
Trio Miroslav Tadić, Vlatko Stefanovski i Teodosij Spasov održao je prošle godine koncerte sa filharmonijskim orkestrima u Londonu, Lajpcigu, Monte Karlu i u Skoplju promovišući balkansku muziku ozbiljnije i sa idejom da to nije samo “svadbarska” muzika posle koje vam odzvanja samo truba.
Nikad dinamičaniji mesec januar za gitaristu i profesora na Univerzitetu “Cal Arts” u Kaliforniji, Miroslava Tadića. Trio u kome svira sa Vlatkom Stefanovskim i Teodosijem Spasovim, imao je turneju sa simfonijskim orkestrima u Monte Karlu, Lajpcigu i Londonu, pod vođstvom estonskog dirigenta Kristijana Jarvija. U sklopu te turneje izvodila se muzika balkanskih kompozitora, ali i tradicionalna muzika aranžirana za orkestar, osim u Skoplju gde se izvodila makedonska muzika sa aranžmanima Teodosija Spasova. Isto tako, trio je nastupio i na Festivalu flamenko muzike u Amsterdamu, gde su pored svog standardnog repertoara, svirali i sa poznatim flamenko muzičarima. Pored toga, Miroslav Tadić je imao mini turneju po Srbiji sa vokalnim duom, braćom Teofilović, gde su promovisali zajedničko izdanje Vidarica.
http://www.youtube.com/watch?v=dJhRX-VGB40
Kako je došlo do saradnje sa simfonisjkim orkestrima i nastupa u Monte Karlu, Lajpcigu i Londonu?
– To je projekat koji se planira već dosta dugo. Počelo je tako što smo Vlatko, Teodosij i ja 2006. godine svirali u klubu Džoa Zavinula „Birdland“. Od ranije sam poznavao dirigenta Kristijana Jarvija koji živi u Beču i pozvao sam ga da dođe da čuje šta sviramo. Došao je, i bio je oduševljen. Tada je spomenuo da ima orkestar “Tonkustler Orchestra” i da želi da radi sa nama. Posle toga je sve bilo tiho, da bi odjednom posle godinu dana dobili poziv za koncert sa Jarvilom i njegovim orkestrom. Ideja je bila da se svira balkanska muzika koju mi inače sviramo kao trio, ali da se naprave i orkestarski aranžmani u sklopu kojih bi imali prostor za improvizacije. Za taj koncert Teodosij je napravio nekoliko interesantnih aranžmana, i svirali smo u različitim kombinacijama kompozicije manje poznatih balkanskih kompozitora. Međutim, glavni deo programa je bila muzika koju obično izvodimo kao trio – makedonske pesme, plus stvari koje je Teodosij doneo, a koje se baziraju na bugarskom i turskom folkloru. Prijem je bio neverovatan. Svirali smo u „Zlatnoj sali“ u kojoj se izvodi Bečki novogodišnji koncert. To je fantastična sala u svakom pogledu, i za taj koncert je bila rasprodata. Nismo svirali u klubu gde su uglavnom prisutni ljudi iz dijaspore. Imali smo tri bisa. Kada smo završili, sa dirigentom smo se složili da je projekat odličan i da ga treba ponoviti.
Posle toga svako je otišao svojim putem?
– Tako je. Jarvi diriguje po celom svetu. Ali, onda smo pre par meseci dobili smo poziv za tri koncerta koja su, kada razmislim, kao iz bajke – u Monte Karlu, Lajpcigu i Londonu. 2013-ta mi je bio zaista koncertno bogata, sa tri veoma različita programa. Drugi program je bio sa Teofilovićima i “Vidaricom”, a treći je bio nastup sa Vlatkom i Teodosijem na flamenko festivalu u Amsterdamu. Tamo smo svirali i kao trio, i zajedno sa nekim vrhunskim španskim muzičarima mlađe generacije, koji pokušavaju da naprave fuziju sa nekim drugim stilovima muzike.
Kako ste koncipirali program za turneju sa ovim renomiranim orkestrima?
– Ideja programa sa simfonijskim orkestrim, sa jedne strane, jeste da se eksponira balkanska muzika, a smatra se da smo mi jedni od najznačajnijih predstavnika ove muzike. Njihov cilj je bio i da se proširi orkestarska publika, a istovremeno da se donese nešto nesvakidašnje. Da ne bude, na primer, rok bend sa orkestrom, a opet, da ima veze sa orkestarskom i tradicionalnom muzikom. Zato je program bio koncipiran tako da se prvi deo programa sastojao od dela balkanskih kompozitora, Bartok, Janaček, Kodalj i Enesku. Posle toga sledili su Bartok i njegove orkestracije za rumunske folklorne igre. Zatim smo nastupali mi, svirali smo „Ej, ti, momče Ohriđanče“, da bi posle usledila priča sa orkestrom. Zato što je u većoj meri sve zapisano, prvo sam svirao ja, pa Teodosij, pa Vlatko i u kombinacijama. U međuvremenu, orkestar drži pozadinu koja je mnogo interesantna. Svuda gde smo svirali je sve predstavljeno na vrhunskom nivou. Sve je bilo deo programa orkestara za ovu sezonu. U Monte Karlu smo svirali u sali “Renier III”, u Lajpcigu smo svirali u “Gewandhausu” i “Weimaru”, dok smo u Londonu svirali u “Barbicanu”. Svi su koncerti bili rasprodati i na svakom koncertu smo svirali po tri bisa. Trajali su preko dva sata, a ljudi su nas tražili na bis.
Veliki uspeh…
– Iskreno, što se mene tiče, ovo je daleko od onog što preferiram da radim. Ja volim da radim sa manje ljudi. Što manje, to je bolje i intimnije, a i razmena među nama je dublja. Sa orkestrom je malo komplikovanije. Komplikovano je za soliste da iznese tu muziku. A nas trojica smo pravi solisti. Za jednog klasičnog muzičara to bi bio sam vrh. Da bi se došlo do toga da nastupate kao solista sa Londonskim simfonijskim orkestrom treba da se radi zdravo, da pobeđujete na raznim takmičenjima, da imate dobar menadžment i još milion stvari… Nama to nije bila ambicija, ali tako su se složile kockice.
Kakav je značaj ovih koncerata što se tiče popularisanja balkanske muzike mimo onih klasičnih balkanskih varijanti?
– Ovo je znak već postignute popularnosti balkanske muzike. U poslednjih 20 godina, otkako se saznalo za mene, uvek mi u intervjuima postavljaju pitanja o balkanskoj muzici i kako je ona primljena u svetu. Na to pitanje je teško odgovoriti, ali naši nastupi pokazuje da ona počinje da se prihvata i da se ljudi interesuju za nju na nekom drugačijem nivou, pored one varijante sa Goranom Bregovićem ili muzike koja se izvodi na tzv. autentičan način. Ovde imate drugačiji pristup i drugačije viđenje te muzike. To što Brega radi ima neke svoje interesantne momente, ali ljudima ostaju u sećanju samo trubači, odnosno “svadbarska muzika” koja je za veselje. Ali, onaj finiji deo te muzike, koji je sofisticiran i koji je sa muzičke strane tehnički veoma interesantan, vrlo je retko zastupljen. Mislim da je ovo jedan od načina da taj aspekat dođe do izražaja. Isto to mogu da kažem i u vezi saradnje sa Teofilovićima, to je isto potez da se predstavi drugačiji aspekt balkanske muzike.
Da li planirate da ovaj program sa orkestrom i triom izvodite i na još neka mesta na Balkanu pored nastupa na Skopskom jazz festivalu?
– To nam je u planu. Već pregovaramo za druge gradove. Mnogo je teško sve ove ljude koji učestvuju skupiti na jednom mestu. Svi smo angažovani na svojim stranama, ali najveći problem je sam dirigent. Dirigent je taj koji drži celu stvar na jednom mestu. Isto tako, razmišljam i o projektu Zagrebačke, Beogradske i Ljubljanske filharmonije koji se zove „Tačka, Točka, Pika“. Ovo bi bio idealan projekat za to. Ovde mogu da uđu kompozitori sa ovih prostora – Mokranjac, na primer, i to bi bilo odlično. Ponovo, dirigent je veliki problem, jer je previše angažovan. On već sada bukira period za 2015/2016. i kada smo spomenuli period za oktobar, on je začuđeno pitao:” Ove godine?” I za ove koncerte su bile potrebne dve godine da bi bili realizovani. Stvarno je zahtevno da se sviraju četiri koncerta u četiri grada, sa tri različita orkestra.
Da li planirate da ove koncerte objavite kao audio zapis?
– Da, koncert u Lajpcigu je snimljen i želimo da ga objavimo.
Ako se uzme u obzir da je projekat “Kruševo” sa Vlatkom počeo kao duo, pa je s vremenom prerastao u trio i kvartet, da li je ovo sledeća evolucija ovog projekta?
– Rad sa orkestrom se pojavio sam od sebe. Mi nismo gurali projekat u tom pravcu, već se on sam tako namestio. Imamo puno planova i zamisli u vezi sa njim, ali i ovo nam je vrlo značajno. Meni lično, kao što sam rekao ranije, više odgovara da ima što manje ljudi. To je ono što je od samog početka ovom projektu donelo život, bili smo samo Vlatko i ja. Intenzitet te komunikacije, energija sa kojom sviramo, to je sjano. Već kada sviraš sa troje ljudi intenzitet može da varira, a energija da šara naokolo. Ali, ako sviraš duo, onda ta energija mora da bude potpuno koncentrisana i to se odmah prenosi na slušaoca. Problem je takođe što živim u Americi i što nisam ovde duže. Vlatko voli da dolazi u Ameriku, ali on je vezan i poslovno i porodično. Imamo i planove da radimo u Americi gde bih pozvao i Teofiloviće. U tome bi učestvovao i Majkl Manring, poznati basista, ali u akustičnoj varijanti. On pravi čuda na svom instrumentu. On je nula ego, a strašan muzičar. Eto, to su nam planovi i želje. Ali kao što kaže narod, da smo živi i zdravi.
Nenad Georgievski
Foto: Tatjana Rantasha