Đorđe Stijepović: Inspiraciju i zanos ne možeš lažirati
Đorđe Stijepović, beogradski kontrabasista koji već godinama živi u San Francisku, globalno je poznati i priznati majstor svog zanata. Iako se svojim uspesima ne razmeće, pogotovo ne “u svom selu”, nema baš mnogo muzičara njegove generacije “iz regiona” koji su se na međunarodnoj sceni vinuli tako visoko. Đorđe svira sa mnogima – velikima, najvećima, ali i onima koji će to tek postati. U Evropi u poslednje vreme najčešće nastupa sa Fištenk ansamblom (Fishtank Ensemble). Sa njima je prošlog leta svirao i u Podgorici gde ga je za list Pobjeda intervjuisala Adrijana Đorojević. Uz njenu saglasnost prenosimo ovaj intervju u kome Đorđe govori o svojoj karijeri, životu u Americi, balkanskoj muzici…
…..
Đorđe Stijepović je basista/pjevač američkog sastava „Fišenk ansambl“ i vođa savremenog rokabili benda „Atomic Sunset“. Bio je basista rokenrol grupe „Head Cat“ (sa Slim Jim Phantom iz Stray Catsa i Lemmyem iz Motorheada), član mnoštva etno i world music grupa iz Srbije i inostranstva kao što su „Shira Utfila“, „Persian Kiosk”, „Kal“… Pored završene srednje muzičke škole „Kosta Manojlović” – smjer klasični kontrabas, Stijepović je završio i muzičku školu „Kornelije Stanković“ – smjerovi za džez kontrabas i džez aranžiranje. Stekao je klasično muzičko obrazovanje, smjer klasični kontrabas, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Slobodana Gerića. Izvodi solo projekte i koncerte (world music/jazz), sarađivao je sa muzičarima kao što su Deke Dickerson, Tommy Emmanuel, Wanda Jackson, Billy Boy Arnold…
Potičete iz muzičke porodice, koliko je odrastanje u takvom ambijentu uticalo na Vašu odluku da se opredjelite za profesionalno bavljenje muzikom?
– Majka mi je profesor muzike, a otac je skoro 20 godina bio profesionalni igrač u folklornom društvu „Oro“, a kasnije u „Kolu“. Muzika mi je više u krvi, nego što je odrastanje u „muzičkom ambijentu“ uticalo na mene. Počeo sam da se bavim muzikom zato što sam se zaljubio u kontrabas i sa 13 godina shvatio sam da je upravo to instrument kome želim da se profesionalno posvetim. Kao dijete, na mene je najviše uticala rokabili muzika, a kontrabas mi je, kada je taj žanr u pitanju, na sceni najbolje izgledao. Zavolio sam taj zvuk slušajući rane ploče Elvisa Prislija i grupe „Stray Cats“. Zvuk zavodi i „tera“ da se pomeraš u ritmu, ali ne onom robotskom, tehno ritmu, već onom u kome osećaš dušu. Slep tehnika sviranja kontrabasa ne izučava se na akademiji, a bilo bi dobro kada bi se izučavala, jer je efektna i mnogi klasični i džez muzičari danas se sve više za nju interesuju i počinju da je sviraju. Karakteristika te tehnike je perkusivni zvuk, jer pored bas tona tu se javljaju i perkusije – kao da imate udaraljke koje se paralelno čuju. Zvuk je puniji, pogotovo kada svirate sami.
Rokabili Vas je uveo u svijet muzike, a kasnije ste interesovanja proširili na tradicionalnumuziku, džipsi džez…
– Uvek sam dodavao stilove i nikada nisam oduzimao one koji su mi se dopadali. Definitivno sam u muziku ušao kroz rokenrol, pogotovo kroz rokabili koji sam počeo da slušam sa deset godina. Iako je u početku to bio jedini žanr koji me je zanimao, kasnije se moje interesovanje proširilo na druge rok stilove poput panka i hard roka. Početkom srednje škole prestao sam da se bavim klasikom dve godine. Tada sam dosta svirao sa različitim bendovima. Iz nešto kasnijeg perioda, pomenuo bih sastav Havana Whisper koji je zaista puno nastupao, a sjećam se da smo i u Podgorici imali više koncerata. Bend je prestao da postoji kada sam se preselio u Ameriku 2004. godine. Kao tinejdžer dobio sam poziv i da radim sa etno grupom „Balkan Music Club“. Od tada se paraleno razvija moje interesovanje za rok, džez i za tradicionalnu muziku. Interesuju me stariji stilovi džeza i sami korijeni iz Nju Orleansa. Muziku posmatram kao celinu. Čini mi se da kod nas rokabili nikada nije nešto posebno prolazio, ali je uvek postojao na klupskoj sceni.
Kako ste se osjećali kada ste dobili priliku da dijelite scenu sa muzičarima koji su Vam, kada ste počinjali da se bavite muzikom, bili idoli?
– Nikada muzičare nisam zvao idolima – oni su za mene bili muzički uzori i heroji. Na prvom mestu mi je bila velika čast da delim scenu sa njima. Možda zbog toga što sam odrastao u balkanskoj kulturi, nikada nisam imao strahopoštovanje da sviram sa „velikim muzičkim imenima“, iako sam mnoge od njih držao na posterima u svom stanu u Beogradu. Odrastao sam gledajući ih i slušajući, tako da mi je rad sa njima bio nekako normalan. Izdvojio bih rad u grupi „Head Cat“ čiji sam bio član, a gde sam svirao pored zaista velikih zvezdi kao što su Lemi Kilmister iz Motorheda i Slim Džim Fantom iz Strej Ketsa. Takođe, izuzetno mi je bilo prijatno iskustvo kad sam svirao sa fenomenalnim gitaristom Tomijem Emanuelom sa kojim sam nastupao u Beogradu, a i u Americi. Kada se osvrnem na svoj muzički put shvatam da su ove saradnje bila velika privilegija, ali i normalna nadogradnja.
Član ste „Fištenk ansambla“ od 2007. godine. Kako je došlo do saradnje sa njima? Koliko je različitost kultura iz kojih dolaze članovi benda uticala na muziku grupe?
– Veoma mi prija rad sa „Fištenk ansamblom“. Svi smo iz različitih kultura – violinista je iz Francuske, gitarista se rodio u Meksiku, pevačica je iz Sakramenta, a bubnjar iz Njujorka. Bend je nastao godinu i po dana pre nego što sam ja postao njegov dio. Formiran je 2005. godine, tako što je violinista upoznao pevačicu, sadašnju ženu, oni su otputovali u Ameriku i odlučili da sviraju. U početku su to bile numere koje je violinista Fabris doneo sa Balkana. Međutim, kako su pristizali novi članovi tako se zvuk iskristalisao – postali smo kvartet i počeli dodatno da istražujemo i razvijamo muziku. Ja sam u bend takođe doneo romske pesme i pesme sa Balkana, a ubrzo smo počeli da komponujemo pesme koje su bile u fazonu „Fištenk ansambla“. Trudimo se da, šta god da radimo, očuvamo karakterističan zvuk grupe. Iako sviramo američki sving, francuski džipsi džez, španski flamenko ili rumunsku muziku, težimo da ostavimo svoj pečat. Ne kopiramo nikoga, nismo bazirali bend ni na kom drugom bendu ili muzičaru. Ovo je nešto što je originalno i mislim da je upravo to ono što se ljudima dopada.
Kako biste okarakterisali muziku Fištenk ansambla?
– Spadamo u world music milje. U nedostatku preciznijeg opisa, naš agent nas od skora reklamira kao „world music – world class“. Sviramo kompozicije iz Bugarske, Rumunije, Mađarske, Srbije, Francuske, Amerike… Tu je i sve više autorskih kompozicija, pa je veoma teško reći koji je to zaista stil. Meni bi bilo malo i dosadno da se bavim samo jednom vrstom muzike, jer volim da kombinujem, miksujem, dodajem nešto novo, učim staro. Vrlo mi je bitna tradicija i sve što sviram bazirano je na jakoj vezi sa tradicionalnim pravcima. I ovo što sada radim sa Fištenkom više je nadogradnja nego kopiranje tradicionalnih stilova.
Da li se može govoriti o različitom odnosu američke i evropske publike prema muzici Fištenk ansambla?
– Najveću razliku koju mogu da napravim jeste između publike u velikim i malim gradovima. Da li je to Evropa ili Amerika nije toliko bitno. Ljudi su u velikim gradovima prezasićeni i teško ih je „pokrenuti“. Često je to teža publika, koju je komplikovanije izvesti iz kuće. U manjim gradovima publika je fantastična. Imam utisak da na naše nastupe dođe pola grada. Često više publike imamo u manjim mestima, nego većim gradovima. Los Anđeles je naša baza i tu imamo dosta jaku publiku. Za veće gradove treba i jača medijska kampanja, a mi nismo takav bend. Mi imamo agente koji bukiraju svirke, ali doći do velikih igrača nije nam cilj. Cilj nam je da sviramo kvalitetnu muziku i da učinimo što veći broj ljudi srećnim.
Kako američka publika reaguje na balkansku muziku?
– Fenomenalno! Mislim da ih uvijek oduševi to što nas petoro na bini zaista „stvaramo muziku“. Ne koristimo nikakve matrice koje su snimljene pre koncerta. Sve što vide i čuju na koncertu u tom trenutku se i stvara. I to je ono što se ceni, jer ne možeš da lažiraš ni znoj, ni umor, ni inspiraciju, ni muzički zanos i trans. To se dešava u tom trenutku i samo tada na taj način. Mislim da je to ono što publika svuda na svetu gde smo svirali najviše ceni.
Kako komentarišete to što se na Zapadu džez izučava na akademijama, a na ovim prostorima je zadržan dogmatičan pristup ograničen na izučavanje klasične muzike?
– Mislim da bi i folklor trebalo da se izučava na fakultetima. Harmonika je jedan od najpopularnijih instrumenata na Balkanu, a nema gde da se izučava na fakultetima. Smatram da bi to trebalo da se promeni, a džez muzika bi, po mom mišljenju, takođe trebalo da bude obavezna, pa čak i da klasično obrazovani muzičari imaju neku džez osnovu. Čini mi se da klasični muzičari imaju veoma dobro teoretsko znanje, koje može da se upotrebi za analizu napisanih dela, ali ne i za improvizaciju ili stvaranje novih kompozicija (osim, naravno, kompozitora). Voleo bih kada bi ti svetovi bili povezani.
Pišete knjigu o slep tehnici sviranja na kontrabasu. U kojoj fazi je pisanje knjige?
– Knjiga je deo Art of Slap Bass projekta koji se za sada sastoji od sajta www.artofslapbass.com, a uskoro i od video škole i knjige. Projekat je posvećen slep tehnici na kontrabasu, a nastao je kao reakcija na nedostatak literature na tu temu. Posvetio sam dosta godina života izučavajući ovu tehniku, putovao sam po svetu, snimao kontrabasiste, intervjuisao ih i slušao sve snimke kojih sam mogao da se dočepam. Pisanje je pri kraju. Nadam se da ću objaviti knjigu ubrzo posle video škole koja bi trebalo da izađe sledeće godine. Smatram da je će ovaj projekat biti dragocjen za sam instrument.
Šta biste poručili mladim muzičarima?
– Savjetovao bih im da što više sviraju, i to ne samo stilove koji ih interesuju, već i sve druge za koje im se pruži prilika. Na taj način se „krade znanje“. Kada sviraš jedan stil onda neke njegove karakteristike možeš da upotrebiš u bilo kom drugom. Meni su časovi klasične muzike, kontrapunkta, istorije, harmonije izuzetno značili pa čak i kada sviram najjednostavniji dvanaestotaktovni bluz. Mnogo mi je bilo značajno da mi muzika, prevashodno bude teoretski jasna. Sa što većim brojem svirki muzičar se oslobađa treme i straha i saživljava sa binom i instrumentom. Tek kada se potpuno saživiš sa njima počinješ zaista da sviraš i da stvaraš umetnost.
Da li je i na koji način Vaše džez obrazovanje uticalo na muziku koju danas svirate?
– U odnosu na ono šta sviram nije toliko uticalo, ali jeste na to kako sviram. Trudio sam se da i klasično i džez obrazovanje iskoristim šta god da sviram. Teoretsko znanje koje sam stekao na časovima klasike i džeza mi pomaže da sviram različite stilove.
Da li razmišljate o solo karijeri?
– I sada često nastupam kao solo muzičar, ali uglavnom je to sa trbušnim plesačicama. Sviram kako one igraju i obratno – one igraju kako ja sviram i to je neka interesantna i muško ženska i muzičko plesačka interakcija. Nameravam da se više bavim solo nastupima, ali me i dalje najviše interesuje sviranje u grupi. Tu postoji interakcija koja je meni najbitnija.
Šta je uticalo na Vašu odluku da 2004. godine odete u Ameriku?
– Kao dete želio sam da odem u postojbinu rokenrola, a najveća želja mi je bila da sviram sa ljudima koji su odrasli sa tom muzikom i koji dišu u tom ritmu. Želeo sam da odem na izvor i da sviram sa ljudima kojima je ta muzika u krvi. Imao sam prilike da sviram sa muzičarima koji su mi, dok sam bio tinejdžer, bili uzori – bubnjarem i gitaristom Elvisa Prislija, bubnjarem Stray Catsa, Lemijem iz Motorheda…, ali i sa drugim muzičarima iz pedesetih godina. Moj put „muzičkog sazrevanja“ u Americi bio je trnovit i težak, ali ga ne bih menjao ni za šta na svetu. Od prvog momenta kada sam kročio u Ameriku ideja mi je bila da sviram. Kucao sam na sva vrata dok nisam počeo da dobijam pozive za turneje po Americi i izvan nje.
Da li stižete da pratite muzičku scenu na Balkanu? Kako Vam ona izgleda?
– Sve su to manje više ljudi sa kojima sam nekada svirao, ili se znamo sa svirki. Sa mnogima sam i dalje u redovnom kontaktu. Radoznao sam šta rade moje kolege u Srbiji tako da se trudim da pratim muzička dešavanja koliko mogu. Raduje me što ima puno mladih kvalitetnih muzičara i što su im, čini mi se, znatno otvorenija vrata za nastupe i usavršavanje u zemlji i inostranstvu nego ranije. Nažalost, deluje mi da su mediji znatno zatvoreniji. Ima desetostruko manje muzičkih emisija, a muzičkih novina mislim da nema uopšte. S druge strane, ono što mi je smetalo kada sam ja počinjao da se bavim muzikom, smeta mi i danas, a to je što je na svakoj sceni uglavnom prisutan određeni pravac i izuzetno je teško biti prihvaćen ako se ne uklapaš u te okvire. Kad se, recimo, pogleda džez scena već duže vreme je prisutan vrlo sličan zvuk koji meni nikad nije zaista prirastao za srce. Interesovalo me je da ga sviram kako bih sebi dokazao da sam za to sposoban, ali meni su stariji stilovi džeza daleko prijemčiviji – Nju Orleans na prvom mestu, swing, a onda i gipsy džez. Drago mi je da u Beogradu danas postoji gypsy džez bend koji vodi Branko Mačić i u kom svira violinista sa kojim sam ranije često nastupao Filip Krumes.