Izbori u Srbiji: Svi putevi vode u istom pravcu – ka raju na zemlji!
S obzirom da su u Srbiji sledeće nedelje izbori, Trans Europe Express objavljuje jedan prigodan tekst napisan povodom jednih ranijih izbora. Iako je od tada prošlo dosta vremena tekst, na žalost, nije izgubio na aktuelnosti.
* * * * *
Mi smo srećna i ponosna generacija. Stvaramo istoriju po svojoj meri. Buduća pokoljenja imaće po čemu da nas pamte. Razvejali smo komunistički mrak i zasijalo nam je sunce demokratije. Sija, zaslepljuje i prži sve pred sobom. Nema više ozonskog omotača. To nije do demokratije, već do globalnog zagrevanja.
Izborili smo se za slobodu govora. Svako može da priča šta god hoće. Ako preživi, neće ići u zatvor. I štampa je slobodna. Može do mile volje da se psuje, pljuje i truje.
Narodni, uličarski jezik postao je deo javne komunikacije. Vuk Karadžić bi se sigurno ponosio elokventnošću svojih potomaka, poslenika javne reči. Ni „Crven ban“ nije sočan kao obične dnevne novine.
Zaživeo je partijski feudalizam…htedoh reći, pluralizam. Tačno se zna šta kome pripada. Od upravnih odbora do poslednje kafe kuvarice. “Svako prema mogućnostima, svakome prema potrebama”. Dogovor kuću gradi.
Kuća je prava domaćinska. Na krovu se odžak puši, na tavanu meso suši. Kad čeljad nije besna, kuća nije tesna. Makar u vreći bili rogovi. Možda zemlja nije bogata, ali se za svakog nešto nađe. Svi su namireni. Nema talasanja. Mir. Uranilovka. Ima li šta lepše od toga?
Partije rade u interesu građana. Udarnički. Ne znaju šta je dosta. Takmiče se koja će bolje, više i poštenije. Pobedile su! Narod je zaćutao. Povukao se u svoje mišje rupe. Predao se. Slabiji je, nema šanse.
Žestoka konkurencija daje rezultate. Na površinu je izbacila najbolje. Sposobne, kvalifikovane, profesionalne. Overene partijskim štambiljima. Isti takvi galame iz opozicije. Svi su po JUS-u. Pod ruku idu moj do mojega i bolji od boljega.
Još malo i završićemo sa privatizacijom. Dosta je bilo samoupravljanja i terora radničke klase! Mora da se zna ko je gazda. Da bismo imali najskuplje mleko u Evropi. Strane banke umesto domaćih. Samostalnost i suverenost. Grb, zastavu i himnu.
Postigli smo unutrašnju harmoniju i duhovni mir. Blaženi smo. Živimo iznad zemaljskih grehova i iskušenja. Niko ne može da nam oduzme svetlu budućnost. Ona nam je zagarantovana horoskopom. Zvezde, mesec i sunce kažu da ćemo kad tad – neko pre, neko kasnije – završiti na nebesima. Kao pravednici.
Nismo slučajno tu gde jesmo. Prvi. Otpozadi. Za to je bila potrebna vizija. Nacionalni program. Svest o svetu u kome živimo. I nadasve ljubav prema sopstvenom narodu. Narodu, kome o glavi radi tako požrtvovana i brižna elita, raj ne gine.
Put do raja vodi preko izbora. Izbori su najveći praznik demokratije i feudalizma…mislim, pluralizma. Tada se podvlači crta. Svode se računi o postignutom i iznose planovi za budućnost. Postoji li iko ko ne uživa u tom višenedeljnom vatrometu praskavih reči i genijalnih ideja?
Mnogo toga lepog smo doživeli. Nismo bili ni svesni svih svojih pobeda i uspeha. Dobro je da ima ko da nas podseti. Najbolje je, ipak, uvek ispred nas. A ubedljivo najlepše od svega je što svi putevi vode u istom pravcu. Ka raju na zemlji.
Nasmejana lica sa tv-ekrana, plakata i bilborda na svakom koraku mi daju podstrek. Drežde na svim kanalima i vrebaju iza svakog ćoška. Žele da mi pruže podršku gde god da krenem i šta god da radim. Oni su tu gde jesu samo zbog mene i mog blagostanja.
Svi su na mojoj strani. Nepokelobljivi u nameri da mi ulepšaju život. Da mi pomognu da rešim egzistencijalne probleme. Da nađem posao. Da kupim auto i stan, kao što oni imaju. Da mogu da putujem u inostranstvo. Da odbranim svetinje bez kojih ja nisam ja nego neko drugi. Da hodam na dve noge, a ne na sve četiri. Da me učine uspešnim i samozadovoljnim kao što su to oni.
Razmazili su me svojom nežnošću i brigom. Postao sam razmaženi konformista. Čekam da mi sve bude servirano na tanjiru. Ni prstom neću da mrdnem svojom sopstvenom voljom. Ne oslanjam se na svoju pamet i svoja čula. Zašto bih, kad toliko njih pametnih i kvalifikovanih misli i radi samo za mene? Oni bolje od mene znaju šta meni treba. I rešeni su da mi to ne uskrate.
Plašim se jedino samog sebe. I predizborne ćutnje. Ubiće me tišina. Neću znati šta da radim sa sobom. Neće biti nikoga da me usmeri. Kako ću znati za koga da glasam? Hoće li biti nekoga da mi šapne? Olakšajte mi ljudi, ko Boga vas molim. Drug Stari je lepo govorio da se ne treba držati zakona kao pijan plota. Pogotovo kad je narod razmažen i ne zna šta hoće… Recite nešto, nemojte da ćutite! Ne ostavljajte me samog! Moj život bez vas ne vredi ništa…
Predrag Dragosavac
Category: U prvom licu