Kratki rezovi: Sreća najveća
Vrhunska švedska mudrost glasi: “Det finns inget dåligt väder, bara dåliga kläder” – “Nema lošeg vremena, samo loše odeće”.
I meni to beše prva lekcija u školi. Švedskog. Uči se pre glagola biti.
Bilo mi smešno.
Sneg, led, vetar, mrak…i kao nema veze.
Lekciju naučih.
Po vetru – s vetrovkom.
Po kiši – s kabanicom.
Po ciči zimi – u dugačkim gaćama.
I pičim.
U nepromočivim cipelama.
**
“Pa nije tako strašno…Brzo mi prođe”, pohvalih se, budalasto, pri kraju moje prve švedske zime, “zemi”, koji ih je do tada tu prezimio blizu 20.
Oćuta on; posle stanke reče samo: “Sačekaj da prođe koja godina…”
“Zemine” reči danas mi zvuče kao da ih je izgovorio drevni antički mudrac.
**
“Za Rim je to bio svet iza severnog vetra, borealnog, u večnoj zimi.
Za Grke, Hiperborejci behu neka čudnovata, ali ljudska bića, koja žive u nekoj vanrednoj zemlji, iza arktičkog leda.
Pod večnim suncem!
U večnoj radosti!
U večnoj sreći!”
Miloš Crnjanski: “Kod Hiperborejaca”
**
Prema mitu, Hiperborejci nisu imali nikakve muđusobne sukobe i rasprave, a njihovo životno doba bilo je više od hiljadu godina. Ako bi neko odlučio da i pre toga okonča svoj život, bila bi priređivana posebna svečanost. Kulminacija svečanosti bila je kad ”izabrani” sa visoke stene skače u more.
**
Sa Patrisiom Guzmanom sreo sam se u prostorijama Filmskog festivala u Rio de Žaneiru, u ogromnom hotelu Windzor Copacabana. Uz premijeru dokumentarca “Nostalgija za svetlošću”, u Riju je tada priređena i retrospektiva skoro celokupnog Guzmanovog opusa.
On sam potpuno je odudarao od festivalske napucanosti i histerije. Sa svojom aurom nepripadnosti, kao da je tu sleteo iz nekog drugog univerzuma.
Film se zove “Nostalgija za svetlošću”, reče, zato što kad pogleda u nebo, oseti nostalgiju.
“Svetlost dolazi iz velike daljine. Zvezde koje vidimo su udaljene od nas više miliona svetlosnih godina. Tako daleke stvaraju more prošlosti koje daje nostalgiju. Osećam, takođe, nostalgiju prema Čileu kakav sam znao kada sam bio mlad. Čile je tada bio veoma liberalna demokratska zemlja. Mogli smo da mislimo šta smo hteli, da činimo šta smo hteli i ništa nam se zbog toga ne bi desilo. Zemlja je kasnije prošla kroz strašnu diktaturu koja ju je potpuno promenila. Danas je to druga zemlja. To je deo nostalgije…”
**
Dok su Saša i Urša živele u Stokholmu imali smo redovan “zimski ritual”. Posećivali smo jedni druge krajem nedelje, pripremali bismo večeru, a posle večere bismo gledali film. Ili dva.
Jedne od tih večeri Saša je imala “eureka” trenutak: “Jeste vi ikad videli moj film iz Beograda?”
Nismo ga bili videli, iako smo u njegovom snimanju posredno učestvovali.
Saša je “švajcarska Šveđanka”. Iz Lunda. Jedne godine “pre nove ere” došla je u Beograd da volontira, u Sinema “Reksu”. Upoznali smo se slučajno – u “Maksiju” na uglu Takovske i Lole Ribara. Mi smo te večeri pravili žurku i pozvali smo nju i njeno društvo da dođu. Oni su došli i posle toga smo se redovno sretali. U Stokholmu, xy godina kasnije, bili smo već stari drugari.
Saša je na osnovu (pored ostalog) reportaže iz Srbije primljena na odsek za dokumentarni film Stokholmske filmske akademije. Reportaža je bila o devojci iz Srbije koja je perfektno govorila švedski, a da nikad u Švedsku nije kročila. Nije mogla da dobije vizu.
Kad je Saša jednog leta, tada već kao studentkinja filmske akademije, zajedno sa snimateljem dolazila u Beograd, odseli su kod nas. Mi smo u to vreme bili na moru; kad smo se vratili, oni su već bili otišli. Nismo pojma imali šta su snimali.
Do te večeri u Roksti, na periferiji Stokholma.
Film je bio o nekoliko mladih, iz Beograda i Srbije, koji čeznu za “normalnim” životom, putovanjima…
Nešto drugo u filmu me je “potreslo” mnogo više od same priče – snimci izlazaka, dizanja i zalazaka sunca. Neki su bili snimljeni sa terase stana na desetom spratu u 27. marta.
Gledao sam odatle izlazak i zalazak sunca uživo mnogo puta. Nikad me nije tako «ošamutilo» kao te večeri, na filmu, u Roksti, na obodu Stokholma.
Od tad znam za čim sam nostalgičan.
Nostalgičan sam i kad se vratim.
To je usud odlaženja.
**
Danski skulptor Torvaldsen poslat je u Rim, kao stipendista danske vlade u XIX veku, na tri meseca. Ostao je u Rimu više od četrdeset godina.
“Kad se vratio u svoju zemlju, napisao je, da se led, koji je dotle imao u očima, počeo, prvi put, da topi u Rimu”, piše Crnjanski.
**
Ridarholmen je bio prva stanica moje biciklističke ture kroz Stokholm. Tu bih, sa pogledom na jezero Melaren i Gradsku skupštinu, “gostima” poželeo “zvaničnu” dobrodošlicu.
“Vi ste srećnici”, rekao bih im. “Posećujete najlepši Stokholm… Stokholm svetla i dana… Zimi je to drugi grad. U decembru noć traje 18 sati. I drugde ljudi žive u dugim i hladnim zivmama, nije to retkost. Ali, veoma malo ljudi na zemaljskoj kugli živi u ovakvoj ‘svetlosnoj situaciji’.”
Tu bi obično počeo žamor, i komentari kako je šest sati dana malo.
“Šest sati dana… pa to uopšte nije malo”, javili bi se onda neki Norvežani iz Trondhajma. Ili Narvika.
**
Na Adi je vikendom najlepše kad je oblačno ili kad pada kiša.
“Grozno je vreme.” Divota.
Nema automobila. Ni bezbroj morona na biciklističkoj stazi.
Ada, samo moja.
Okrenuh par krugova bajsem.
Divna jesen, i kad je oblačno.
U povratku svratih do prodavnice da pazarim za kuću.
Nagazih potom pedale da ne zakasnim na Lördagsintervju (iliti Subotnji intervju) i početak smene.
Kod Mosta na Adi skrenuh ka (nekadašnjem) podvožnjaku.
Kako prođoh malu krivinu, zastadoh.
Čovek na zemlji, potrbuške.
Glava i trup na kolovozu, noge na trotoaru…
Policijski auto, policajac kraj auta… Nikog više.
Htedoh da okrenem nazad, pandur mi mahne:
‘Prođi, prođi…’ U stilu – sve je redu…
Prolazeći, pod utiskom prizora, spontano izustih: “Pade čovek…”
Pandur ču, pa lakonski odgovori: “Nije pao.”
**
Telo nije bilo pokriveno.
Nisam piljio. Dovoljno videh i krajičkom oka.
Stariji čovek, pohaban i umoran…
Od krvi iz njegove glave već se bio napravio potočić.
Kad se malo udaljih začuh sirenu hitne-pomoći.
**
“Jedan muškarac bacio se danas oko podneva sa Mosta na Adi i pao na biciklističku stazu.”
Vest je objavljena u više medija.
Bilo je i pregršt fotografija.
Leš je na njima pokriven nečim belim.
Samo stopala štrče.
**
Narednog dana prođem bajsem istim putem.
Gde je bio leš – zgužvani beli papir.
Crveno-beli. Tanak, cvećarski… Dobro je upio.
Ni krv sa asfalta nije oprana, samo je malo zemlje nabacano preko.
**
“Tvoj život ide dalje”, stoji mi, pored ostalog u mejlu, u kojem mi se sugeriše da hitam dalje ne obazirući se na usputne prepreke.
**
“Ide, ide, pa stane”, odgovarala je pod stare dane moja baka na pitanje “Kako je?”
**
“Finska je ponovo najsrećnija zemlja na svetu”, naslov je agencijske vesti koja je ispratila ovogodišnji World Hapiness Raport Ujedinjenih nacija (iliti izveštaj o svetskoj sreći).
Fince izveštaj nije iznenadio.
“Finska je najsrećnija jer su svi nesrećni izvršili samoubistvo”, kažu.
**
Po statistici Svetske zdravstvene organizacije o broju samoubistava Slovenija, Hrvatska i Srbija Finskoj opasno dišu za vratom.
Sreća najveća je takoreći nadohvat ruke.
Odmah ispod mosta.
**
Švedska je pre sto godina bila agrarna zemlja.
Železnica je krajem 19. veka spojila jug i krajnji sever.
Železnica je bila zamajac industrijalizacije zemlje.
Železnica je, smatraju mnogi, metafora Švedske.
Sreća najveća u Švedskoj je na šinama.
Ispod voza.
**
Da Tjago iz Belo Orizontea zbog Marije sa Dorćola nije zapucao u Beograd, verovatno nikad ne bi ni bilo radio-emisije “Brazilska čorba”.
Jedno vreme bili smo cimeri, pa onda i prve komšije, u Karađorđevoj. Zaglavljivali smo do kasno, priči nije bilo kraja.
On se “krstio i desnom i levom” kad je video naslovnu strane dnevnih novina (u kojima sam u to vreme radio) gde glavna vest, ilustrovana ogromnom fotografijom, beše skok s mosta majke s bebom u naručju.
“U Brazilu je to zabranjeno. Dokazano je da publicitet samoubistvu vodi novim… “
**
“Brazil zemlja budućnosti” i “Jučerašnji svet” poslednje su dve knjige Stefana Cvajga. Napisao ih je početkom četrdesetih, u izgnanstvu, u Petropolisu kraj Rija.
Jučerašnjim svetom nazivao je Evropu, koja se još jednom nemilosrdno satirala u ratu i destrukciji.
Brazilci nisu marili za ono zbog čega su se Evropljani satirali.
Zato je Cvajg u Brazilu video budućnost.
Sebe je, ipak, doživljavao kao čoveka “jučerašnjeg sveta”.
Kao čoveka Evrope koje više nema.
U brazilskoj budućnosti sebe nije video.
Niti je za sebe video budućnost.
Njega i njegovu mnogo mlađu parterku Lote našli su na krevetu, kao Romea i Juliju.
Policija ih je uslikala prilikom uviđaja.
Fotografija je objavljena u (svim) novinama.
**
U biografskoj knjizi “The Impossible Exile – Stefan Zweig at the End of the World” Džordž Pročnik navodi kako je Montenj bio poslednja Cvajgova “velika opsesija”.
“I read Montaigne like a discovery. Certain authors reveal themselves to us only at a certain age and in chosen moments”, pisao je prijatelju.
Montenj mu je pomagao da pronađe smisao u sopstvenom životu, bliska su mu bila njegova razmišljanja o ličnoj slobodi, o svetosti pojedinca…
I Pročnik, poput nekih drugih autora, smatra da je Cvajgu Montenj bio “inspiracija” i za završni čin.
**
Dokumentarac “Searching for Sugar Man” videh u Stokholmu – početkom januara 2013.
Priča je skoro pa kao bajka – o Rodrigezu, davno zaboravljenom detroitskom muzičaru…koji je u Južnoj Africi postao legenda…a da ni u Americi, ni u Južnoj Africi, niko nije imao pojma šta se s njim na kraju desilo i kakva mu je bila sudbina…
Kroz traganje za Rodrigezom, usput otkrivamo nepoznate Rodrigezove muzičke dragulje…da bi na kraju “otkrli” i Rodrigeza. Njemu, kao Rodrigezu, u SAD nje bila zapisana muzička karijera. Radni vek proveo je radeći teške fizičke poslove.
“Searching for Sugar Man” dobio je 2013. Oskara za najbolji dokumentarni film. Bio je to prvi švedski Oskar posle Bergmanovog za “Fani i Aleksandar”.
Rodrigez je, zahvaljujući popularnosti filma, pod stare dane, napravio “kam-bek” i postao globalna zvezda.
Režiser, Stokholmljanin Malik Bandjelul (Bandjelloul), takođe je postao “rising star”. Mogao je da bira šta će sledeće da radi. I gde. Izabrao je Ameriku.
14. maj 2014. zapamtio sam kako se već zapamte dani, i trenuci, kad vas ni od kuda opauči grozna vest. Bio sam na pauzi, u školi, švedskog, kad otvorih Aftonbladet. Naslov “Preminuo Malik Bandjelloul” me je šokirao kao što me je šokiralo kad sam saznao da je nastradao Dražen Petrović. Ili Toše Proeski.
U prvim izveštajima švedski mediji navodili su kako je Bandjelloul “nastradao u incidentu”. Iako se ni u švedskim medijima, kao ni u brazilskim, o pojedinačnim samoubistvima ne piše, nije bilo moguće na duže sakriti da se Malik na punoj metro stanici Solna, u špicu, bacio pod voz.
Holivud Reporter je poslao reportera da rekonstruiše poslednje Malikove dane, pošto je on u Stokholm iz Amerike doputovao samo 10-15 dana pre tog kobnog popodneva u Solni. Reporter je obišao Malikov stokholmski kraj, Švedsku televiziju, gde je godinama radio, razgovarao sa njegovim bliskim prijateljima, kolegama, čak i sa nadležnima iz gradskog saobraćajnog…
Odgovor na pitanje – zašto se čovek od 36 godina, kome se otvorio svet, bacio pod voz – nije našao.
**
“Sugar man, won’t you hurry
Cause I’m tired of these scenes
For a blue coin won’t you bring back
All those colors to my dreams…”
**
Naredni film Patrisija Guzmana ”Smaragdno dugme”, za koji se, kada smo razgovarali u Riju, tek spremao, gledao sam u Beogradu. I taj film je meditacija – o Čileu, vodi, starosedeocima Patagonije…
Oni
su verovali da se čovek, kad izdahne, seli na nebo i pretvara u zvezdu.