Kratki rezovi: Digitalni nomad
Sérvia, Sibéria…
Brazilcima svejedno.
Znaju da je hladno.
Njima (bela) koža govori ko si…
Amerikanac?
Rus?
Evropljanin!
Nema šta drugo da budeš.
Nema svrhe objašnjavati.
Tek u Brazilu moje evropejstvo posta neupitno.
**
Sao Paulo ima 20 i kusur miliona duša.
Milione automobila, autobusa, kamiona i aviona…
Ima i par ulica gde čovek može da prošeta.
Tamo se opsetih šta mi dođe Evropa:
„Ono gde po gradu može, i sme, da se hoda.“
Danju i noću.
Bez paranoje.
Bez pištolja.
**
Kita sam upoznao u Hamburgu početkom januara 92. Pronašli smo se tražeći isti hostel. Izašli smo u St. Pauli i završili u nekoj birtiji pričajući do sitnih sati. Sutradan nastavismo svako na svoju stranu.
Kad sam se vratio u Beograd, čekala me je njegova razglednica iz Praga. Otpisah mu. Potraja naše dopisivanje godinama.
Kad krajem devedesetih, sticajem sumanutih okolnosti, dođoh u Njujork i provedoh u njemu skoro pola godine, Kit mi se tamo našao kao najbolji (američki) prijatelj. Na sebe je preuzeo «obavezu» da mi pokaže grad.
Špartali smo kroz Central park. Zalazili do visoko u Harlem. Pili pivo u Bohimijan holu. Odlazili na svirke u Grinič vilidžu. U „njegov“ Hantington na Long Ajlandu «morao sam da dođem» da overim gde se rodio i gde je živeo Volt Vitman…
Na Kitovoj listi „moranja“ bio je i odlazak u striptiz-klub.
„To sigurno nisi video. Nema toga u komunizmu.“
Lokal je bio negde u Kvinsu. Našli smo slobodno parking-mesto tridesetak metara od ulaza.
Kit je ugasio auto i protegao se da iz pregrade izvadi…utoku.
Nonšalantno ju je spakovao u džep mantila.
Na moju zabezeknutost odgovorio je u stilu „Što je sigurno, sigurno je.“
**
Od striptiz-kluba najbolje se sećam da su glavne zvezde bile Ruskinje. Pristigle iz komunizma, da ovlaže američki san.
**
Samo što sam se „preselio“ u Stokholm, saznah za jedan interesantan konkurs Švedskog instituta.
Imao sam ideju. Koliko god da je bila genijalna, nisam mogao da se prijavim kao pojedinac. Morao sam da nađem „švedsku partnersku organizaciju“.
Preko preporuke ugovorih „blind date“. Sa rediteljem jednog alternativnog pozorišta našao sam se u kafeu bioskopa „Viktoria“ na Sodermalmu.
Pažljivo je saslušao moje kazivanje, malo se zamislio i na kraju upitao: „Ko bi ti u idealnom svetu bio najbolji partner za to?“
Razbio mi je koncepciju. Dovijam se i snalazim, sečem uši krpim dupe, budžim…a on meni o idealnom svetu…
Još jednu njegovu opservaciju dobro zapamtih:
„Švedska, Skandinavija…mi smo daleko od kontinenta… Evropa je dole, kod vas…“
**
Uz branje jabuka pod Alpima u Južnom Tirolu, vođenje turističkih bajs-tura u Stokholmu beše možda moj najlepši posao u životu. Kungsholmen – Ridarholmen – Gamla stan – Ostermalm – Jurgorden…. Čitav dan napolju. Celo leto na bajsu. Beleza pura…
„Otkud ti to da radiš?“, pitaše me razni.
Pa, videh oglas i javih se.
Ispunjavao sam uslove – vozim bajs i znam da prodajem maglu.
Na „intervjuu“ bingo je, mislim, bila rečenica: „Vozio sam bicikl u Sao Paulu.“
Ne rekoh da je bilo samo nekoliko blokova, od Moeme do parka Ibirapuera.
Nisam hteo da kvarim doživljaj publici.
**
Turista beše sa svih strana.
Kolumbijaca je bilo malo, nekoliko porodica za čitavo leto.
Tate i mame sa decom koja su na pragu punoletstva ili od jeseni započinju studije. Za porodično hodočašće kroz Evropu pripremali su se godinama. Vidi se da im je važno, da su dugo, dugo zamišljali i promišljali. Razradili su plan do sitnih detalja.
Tata vodi. Obavlja komunikacije. Pripremio je i „školska pitanja“: „Kakva je zaista bila (kraljica) Kristina, kako to da je prešla na katoličanstvo?“
Mama je uz tatu. Prati i podržava. Stisnutih zuba. Jezik joj se odveže tek na kraju ture.
„Nikad pre u životu nisam vozila bicikl kroz grad, po ulicama… Nisam verovala da ću uspeti…“
**
„Molim te, nemoj bajsem. Ja bih da popijem pivce, ne da obilazimo noćna dežurstva…“, otpisuje mi beogradska prijateljica na najavu da ću na piće stići bajsem.
Ipak sam došao kako sam planirao. Vratio sam se kako sam došao.
„Baš si hrabar“, kaže mi prijateljica.
„Nisi normalan, đavo će ti biti kriv…“, kaže mi majka.
**
Na švedskom „Han cyklrar till jobbet“ – on biciklira do posla.
Na engleskom „She rides her bike to school“ – ona ide biciklom u školu.
Na španskom „Ellos van en bicicleta al mercado“ – oni idu biciklom na pijacu.
Na srpskom, u Beogradu: „Idemo da vozimo bicikl.“
**
„Dobrodošao nazad!“, reče mi Kit kad sam 15 godina kasnije ponovo došao u Njujork. „Dobrodošao nazad“, u smislu – živeo si tu, ovo je i tvoj grad.
**
„Who is your city?“, naslov je knjige „ekonomskog geografa“ Ričarda Floride.
Često se to pitam.
Nemam jedan odgovor.
Ponekad mi se čini da nemam nijedan.
Tešim se kako sam „digitalni nomad“.
Tako bolje zvuči.
**
Category: Naše priče, U prvom licu