Taslima Nasrin: Reči opasne po život
Trans Europe Express u saradnji sa švedskim časopisom “Svet” (Om Världen) iz Stokholma, na stranicama sajta ekskluzivno na našem jeziku objavljuje reportaže i intervjue kolega iz ovog lista. Ideja je da Trans Europe Express na taj način dobije i globalnu dimenziju, da predstavi specifično švedski i skandinavski “pogled na svet”, ali i da našim čitaocima pruži uvid u sadržaje kakvih u medijima na post-jugoslovenskom prostoru nema. Intervju sa Taslimom Nasrin je jedan u nizu tih tekstova…
________
Taslima Nasrin u svojim knjigama i pesmama kritikuje islam i ugnjetavanje žena u svojoj rodnoj zemlji Bangladešu. Rezultat: već dve decenije živi u egzilu, pod ozbiljnim nadzorom. Prve godine svog izbeglištva provela je u Švedskoj.
Taslima Nasrin za večeru kupuje bengalsku ribu na pijaci. Mrak je upravo pao, svuda oko nas je toplo, rano veče u Delhiju – automobili i rikše trube, ljudi se vraćaju sa posla i trgovina na toj maloj pijaci u centru grada je u punom jeku. Na pola metra od nas idu policajci i paravojne snage sa teškim oružjem u rukama. Ne ispuštaju Taslimu Nasrin iz vida.
To je svakodnevnica za spisateljicu kojoj je život ugrožen. Taslima Nasrin se navikla na nadzor, kako kaže, ali se ipak nada da će se potreba za tim smanjiti u budućnosti. Pretnje i kritike su bile žestoke kada je početkom devedesetih godina objavila zapaženu knjigu ”Lajja-Stid”. U njoj opisuje kako muslimani u Bangladešu maltretiraju hinduističko stanovništvo. Knjiga sadrži snažne slike silovanja.
Otpor je samo čini odlučnijom da je kritikovanje jedini put. Iz svog doma u Delhiju ona tvituje, bloguje i piše.
– Ako prestanem da pišem, oni koji me napadaju će pobediti, kaže Taslima Nasrin koja je upravo završila jedan roman i sada radi na zbirci pesama o ljubavi.
Ali život u egzilu je težak i usamljen. Nekad ne uspeva da piše mesecima. Kao na primer, kada je 2007. izbačena iz Kalkute jer su vlasti želele da smire islamske snage koje su je napadale. Trebalo joj je dosta vremena da se podigne i da ponovo počne da piše.
U Švedskoj, Taslima Nasrin je sada zastupljena u novoj antologiji tekstova tzv. pisaca iz utočišta. Izabrana je za pisca iz utočišta u Upsali tokom godina kada je živela u Švedskoj.
Posle vojne i policijske kontrole ispred ulaza u Nasrininu zgradu i još jedne ispred vrata stana, ulazimo na sprat sa visokim plafonom i nailazimo u hodniku na belu mačku sa tufnama koja se isteže i mjauče. To je filozof Minu, objašnjava Taslima Nasrin i uzima ga u naručje. Kada je Nasrin izbačena iz Kalkute, Minu je bio primoran da ostane. Da dobije Minua u Delhi gde se preselila, bio je dug i težak proces, kaže.
Taslima Nasrin je posebno povezana sa Švedskom. Upravo tamo se zaputila nakon što su je 1994. godine vlasti primorale da napusti svoju rodnu zemlju Bangladeš. Religiozne grupe bile su joj za petama zbog njene kritike islama i nasilja nad ženama.
U kući u kojoj je Taslima živela u Švedskoj ima još 10 hiljada knjiga koje ona planira da preuzme jednog dana, priča, dok sedimo u velikim crveno-braon foteljama i dok u nas gledaju bangladeške plemenske maske sa stočića.
Priča i o tome kako joj je švedsko društvo izgledalo kao idealno kada je tamo otišla:
– Znala sam da muškarci i žene mogu da žive zajedno jednaki, ali kada sam obilazila prijatelje u Švedskoj, dobila sam mogućnost da vidim kako to izgleda u stvarnosti, kada su, na primer, muškarci pripremali hranu. To bi bilo nezamislivo na južnoazijskom kontinentu, kaže ona, smejući se i klimajući glavom.
Napustiti svoju zemlju bilo je veoma bolno, opisuje ona. Ali u Švedskoj je dobila mnogo prijatelja preko PEN-kluba i puno podrške. Čak i danas, ona često ističe Švedsku i skandinavske zemlje kao uzor celom svetu kada je reč o ljudskim pravima, ženskim pravima, demokratiji i slobodi mišljenja. Kao primer navodi švedski zakon o kupovini seksualnih usluga:
– Zahvaljujući zakonu, siromašne žene koje prodaju seksualne usluge ne moraju biti uhapšene i maltretirane od strane policije. Ovaj švedski zakon je zaista revolucionaran kada se radi o ženskim pravima, naglašava ona.
Da žene mogu da izađu uveče bez straha, da muškarci pripremaju hranu, kao i visoka prisutnost žena u javnom životu, takođe je veoma raduju u Švedskoj. A da ne pričamo o jednoj prilici kada je u Švedskoj, na putu ka svojim prijateljima primetila ženu koja je vozila bicikl. Ona vozi automobil koji je neprobojan za metke i ima veliko obezbeđenje uz sebe. Kada je stigla kod prijatelja, žena na biciklu bila je tamo i ispostavilo se da je to švedska ministarka pravde.
– Nisam mogla da poverujem! Nešto takvo nikada neće moći da postoji ovde, svi političari imaju obezbeđenje, kaže Taslima Nasrin i klima glavom sećajući se.
Tokom godina je Taslima Nasrin primila veliki broj nagrada. Stan u Delhiju je prepun pehara i diploma. A da je ona vatreni ateista biće jasno svakome ko uđe u njen stan. Velika polica za knjige u dnevnoj sobi prepuna je naslova kao što su: „Religion stops a thinking man“ i „Atheism cures religious terrorism“. U spavaćoj sobi, gde je frenetično radila u poslednje vreme, na prekrivaču stoji njen laptop. „Blasphemy is a victimless crime“ stoji velikim slovima u naslovu na ekranu.
Po mišljenju Taslime Nasrin, mora biti dozvoljeno da se religija kritikuje. I nijedna društvena funkcija ne bi smela da bude izgrađena na religioznim osnovama, podvlači. Škola mora biti sekularna – deca se ne rađaju sa religioznom pripadnošću. Oni moraju izabrati sami kad porastu. Naravno da ljudi treba da imaju pravo da budu religiozni, ali to treba da bude privatna stvar.
Raduje se da sekularni pokret na koji ona misli danas raste i to pre svega na internetu.
– Tako nešto je opasno izražavati u muslimanskim zemljama. Ako javno kritikuješ religiju možeš biti ubijen, tako da se stavovi mnogo više izražavaju na internetu. Pokret najviše raste među mladima, misli ona, ali dodaje i da ovom pokretu pripadaju i ljudi različitih generacija iz zemalja kao što su Iran, Pakistan, Bangladeš ili Egipat.
– Mladi ljudi su naša budućnost – ako oni postanu sekularni, postoji nada. Ali zabrinuta sam za Bangladeš, tamo mladi postaju religiozni.
Fundamentalni islam napreduje u Bangladešu, ističe. Kada je Taslima Nasrin bila mlada, skoro da na ulici nije bilo žena sa velom. Sada su žene retke u javnom životu u glavnom gradu Dhaki, a ono malo žena koje se kreću na ulicama su najčešće prilično pokrivene.
Malala Jusafzai (Malala Yousafzai), 14-godišnja pakistanska devojčica koju su Talibani upucali jer se zalagala za prava dece i devojčica u svojoj rodnoj zemlji bi trebalo da dobije Nobelovu nagradu za mir, smatra Taslima Nasrin.
– Nagrada za mir ne treba da bude dostupna samo odraslim osobama.
Ako više ljudi počne da kritikuje religiju, to će postati nešto uobičajeno. Tako je bilo i sa hrišćanstvom, kaže. Doneti zakone koji zabranjuju blasfemiju ili, kao u Bangladešu, zabraniti youtube zbog antimuslimanskog video klipa „Innocence of Muslims“ je potpuno pogrešan put, smatra.
Film je doduše i glup i loš, ali tvorac filma ipak mora da ima prava da napravi loš film, rezonuje Taslima Nasrin. Isto važi i za Laša Vilksa (Lars Vilks) koga ona smatra lošim glumcem. Ali zašto samo islam ne bi smeo da se kritikuje, kada na primer, Isus trpi kritike, smatra Taslima Nasrin.
– Cenzura ne funkcioniše. Ako jedna zemlja sebe naziva demokratskom, ona mora imati slobodu mišljenja, a to podrazumeva i pravo da se drugi ponižavaju.
Taslima Nasrin se ponekad koristi kao instrument u debatama i rasisti ili druge religiozne grupe je često koriste u svojoj borbi protiv islama. Taslima smatra da je apsurdno da oni veruju da im je ona prijatelj i uvek im odgovara na optužbe.
– Ja nisam Ayaan Hirsi koja se pridružila američkim hrišćanskim fundamentalistima koji kritikuju islam, ali smatram da je hrišćanstvo u redu. Ljudi me ne mogu podržati 100% ako nisu sekularni humanisti, ja kritikujem desnicu, religiju i kršenja ljudskih prava.
Ayaan Hirsi Alina knjiga „The Caged Virgin“ se između ostalog nalazi na polici za knjige (Taslima Nasrin je uradila recenziju za tu knjigu) zajedno sa „Svetim Kuranom“, jednom knjigom o Stokholmu i „Meditations d’été“ Vaclava Havela.
Feministička svest se kod nje probudila kada je njenoj braći postalo dozvoljeno da idu napolje, a njoj ne i kada su je dečaci maltretirali na ulici kada je imala 14 godina. Kasnije je gledala kako su neke devojčice morale da napuste školu kako bi se udale, a nju samu su neki momci jednom palili cigaretom – uradili su to iz čiste zabave, prepričava.
Taslima Nasrin je odrasla u glavnom gradu Bangladeša – Dakhi, u porodici muslimanskih vernika. Kada je imala 8 godina čula je od svoje mame da će Alah učiniti da joj jezik otpadne ako psuje. Tako je ona rešila da to testira: otišla je u kupatilo, izgovorila niz psovki – i čekala. Ali jezik se nije olabavio. Tamo i tada je počela da shvata da nije istina sve što religija propoveda.
– Kao mala postavljala sam puno pitanja – zašto se žene ugnjetavaju samo zato što su žene? To nisam mogla da prihvatim i mislim da bi svi trebalo da se pitaju to, a deca to rade. Kada sam postala starija, nastavila sam – sa pitanjima i pitanjima i pitanjima.
Erika Oldberg
Prevod: Milica Nikolić, Skandinavski kutak
Pisci iz utočišta
Piscima, novinarima ili dramaturzima koji žive pod pretnjom u svojim rodnim zemljama kroz program tzv. slobodnih gradova može biti ponuđeno da žive u nekoj drugoj zemlji. U svetu danas postoji 40 slobodnih gradova od kojih je šest u Švedskoj: Stokholm, Upsala, Sigtuna, Vekše, Geteborg i Malme.
Cilj ovog projekta je da se zaštiti sloboda mišljenja i autorima pruži sigurnost i radni spokoj kako bi svoje tekstove objavljivali i kako bi se njihovi glasovi čuli. Program štaviše daje mogućnost književne saradnje sa švedskim kolegama i čitaocima.
Odgovorno telo za projekat slobodnih gradova je ICORN (International Cities of Refuge Network) u saradnji sa kulturnim savetom, švedskim PEN-om i migracionim centrom.
Pisci kao što su Svetlana Aleksijević, Faraj Barzakdar i Parvin Ardalan su tokom godina dobili zaštitu slobodnih gradova u Švedskoj.
Najzapaženije knjige Taslime Nasrin
Lajja – Stid je objavljena 1993. i prodala se u preko 50 000 primeraka. Vlada Bangladeša sledeće godine zabranjuje knjigu. Najvećim delom, knjiga je dokumentarna i govori o tome kako se loše postupa sa hindujskim manjinama u Bangladešu.
French Lover je objavljen 2002. i ova knjiga zadobila je veliku pažnju. Knjiga govori o mladoj bengalskoj ženi koja se sa svojim mužem seli u Pariz. U braku fukcioniše kao seksualni objekat i kućna pomoćnica sve dok ne upozna plavookog, plavušana Francuza Benoara.
Tasrima Nasrin je između ostalog napisala i nekoliko autobiografija: ”My Girlhood”, ”Wild Wind”, ”Speak Up” i ”Those Dark Eyes”. Osma u nizu ”Exile”. Visoki Sud i Vlada Bangladeša su nekoliko autobiografija zabranili pod izgovorom da knjige sadrže ”bezobzirne komentare” protiv islama i Muhameda.
Ayaan Hirsi Ali je političarka, spisateljica i aktivistkinja za ženska prava koja je kritikovala islam. Rođena je u Somaliji, ali je u Holandiji dobila azil 1992. godine i sada živi u SAD. Napisala je autobiografiju i rukopis za film ”Submission” režisera Teo van Goga. Teo van Gog je kasnije ubijen, a sama Ayaan Hirsi Ali je bila više puta izložena pretnjama smrću.
Innocence of Muslims. ”Nevinost muslimana” je kratki video klip od 14 minuta koji je predstavljen kao trejler za dugometražni film. Video klip koji je snimljen u SAD i postavljen na youtube kanal, svojim antiislamskim sadržajem je prouzrokovao brojne nasilne reakcije.
Category: Intervju, Naše priče, Transkultura, Uncategorized