Zvezda iz drugog univerzuma
U jednoj od scena iz filma Bruno, Saša Baron Koen veoma živopisno dočarava verodostojnost društvenog angažmana današnjih „celebriteta“. Kada Bruno, gej fešn-selebriti i „najpoznatiji Austrijanac posle Hitlera“, poželi da se posveti humanitarnom radu, odlazi kod PR-konsultanata sa pitanjem: „Kakvo dobročinstvo je trenutno in?“. Odgovor je: „Darfur“.
Na raspolaganju je i pregršt drugih mogućnosti – gladna deca Afrike, ljudska prava na Tibetu… Pitanje je samo koji angažman je dovoljno originalan, odnosno šta je to čemu se već nisu posvetili Anđelina, Bred, Džordž Kluni ili Bono Voks. Tako je to danas. Suština selebriti-aktivizma je (uglavnom) u građenju imidža. Nezameranje moćnima je nepisano pravilo.
U takvom savremenom kontekstu, Džon Lenon deluje skoro pa nestvarno. Posmatrano iz današnje perspektive, izgleda takođe kao da je upravo Lenonovo ubistvo 8. decembra 1980. godine označilo brutalan i konačan kraj epohe u kojoj su bila moguća svakojaka „čuda“, pa i to da se planetarni superstar koji ima praktično sve – uspeh, popularnost, bogatstvo – upusti u aktivističko-političku akciju protiv „Golijata“, ne libeći se da zarad „utopijskog“ višeg cilja (kao što je mir) dovede u opasnost ne samo karijeru, već i svoj život.
Ipak, upravo zato što nije morao da se „bavi politikom“ – protestuje protiv rata u Vijetnamu i agituje za mir – a jeste, i to iz svog unutrašnjeg poriva za pravdom, izazivajući tako odijum establišmenta i ratobornih patriota, Džon Lenon je i više decenija posle smrti ostao neupitni simbol principijelnosti i humanosti kakav u svetu „šou-biznisa“ jednostavno nema pandana.
Godinama unazad godišnjica Lenonove smrti (pored ostalog) predstavlja povod da se vidi dokle se stiglo sa obznanjivanjem Lenonovog policijskog dosijea, ali i da se preispita zvanična verzija ubistva, po kojoj je atentat samostalni akt „ludaka željnog pažnje“ Marka Čepmena.
Lenonov problem sa američkim establišmentom počeo je još tokom turneje Bitlsa 1966. godine, kada su oni prvi put javno kritikovali Vijetnamski rat. Kako je rat eskalirao, nesporazum se produbljivao. Kulminaciju će doživeti 1972. godine. Lenon je tada već važna karika masovnog mirovnog pokreta, druži se sa nekima od najviđenijih aktivista „Nove levice“, njegova pesma „Give Peace a Chance“ je nešto kao himna anti-ratnih protesta.
To nije sve. Bila je to izborna godina i „ratni predsednik“ Nikson borio se za novi mandat. Po prvi put pravo glasa na izborima dobili su mlađi od 21 godine. Lenonova ideja bila je da se organizuje turneja koja bi u isto vreme bila muzička i anti-ratna i čiji bi cilj bio animiranje potencijalnih mladih glasača.
Nekako baš u to vreme iznebuha će otpočeti postupak za Lenonovu deportaciju iz SAD. Zvanična verzija dugo je bila kako je taj postupak pokrenut „silom zakona“. Lenonove izjave kako je reč o odmazdi, i o tome kako je praćen i prisluškivan, instrumentalizovani mediji su ismejavali; nazivali su ga umišljenom rok-zvezdom koja preuveličava svoj značaj.
Vreme je pokazalo da Lenon uopšte nije umišljao. Ali, bilo je potrebno dosta vremena dok dokumenti o tome kako je super-sila vodila „tajni rat“ protiv jednog istaknutog pojedicna nisu počeli da isplivavaju na površinu, ponajviše zahvaljujući istrajnosti istoričara Džona Vajnera (Jon Wiener).
Početkom 1981. godine, samo nekoliko meseci posle Lenonovog ubistva, Vajner će od FBI zatražiti da mu se, na osnovu Zakona o dostupnosti informacija (Freedom of Information Act), omogući uvid u sva dokumenta o Lenonu. Mladi istoričar tada verovatno nije slutio da se upušta u misiju koja će trajati bukvalno decenijama. Jer, bile su potrebne godine dok mu prvi dokumenti nisu pruženi na uvid.
Kockice će se, međutim, postupno i neumitno sklapati u mozaik. Na osnovu dokumenata do kojih je dolazio, kao i na osnovu temeljnog istraživanja, Vajner je napisao knjigu „Gimme Some Truth“ (Dajte mi nešto istine; objavljena 1999. godine) u kojoj opisuje kako su FBI i CIA godinama Lenonu radili o glavi. Ta knjiga je u dobroj meri poslužila kao predložak za dokumentarni film „SAD protiv Džona Lenona“ Dejvida Lifa i Džona Šejnfelda iz 2006. godine.
Nikakve dileme više nema. Lenon je praćen i prisluškivan, doušnici su mu nameštani na svakom koraku, postupak za deportaciju nije pokrenut tek tako… Njegova ideja o aktivističko-muzičkoj turneji „procurela je“ i shvaćena je kao ozbiljna pretnja. Reakcija establišmenta je, takođe, bila ozbiljna. I imala je efekta – do turneje nikad nije došlo. Posle Niksonove pobede na izborima „bezbednosne strukture“ Lenona ponovo puštaju da diše, više im nije „prioritet“.
Kada je o samom atentatu reč, teorije koje osporavaju zvaničnu verziju su uglavnom na nivou hipoteze. Britanski advokat i novinar Fenton Bresler godinama se bavio “slučajem” i sproveo je sopstvenu istragu koja je išla u različitom pravcu od one zvanične. U svojoj knjizi “Ko je ubio Džona Lenona” on zastupa tezu kako je Čepmen bio samo „Mančurijski kandidat“, tj. „teledirigovani ubica“. Bresler sugeriše kako je u postizbornom vakuumu vlasti, između Karterovog poraza i Reganove inauguracije, desničarskim strukturama moglo da bude u interesu da neutrališu potencijalne izvore problema. A Lenon se upravo u to vreme posle petogodišnje samoizolacije vratio u žižu javnosti (novim albumom)…
No, sve su to hipoteze koje će biti teško ikada dokazati. Ono što, međutim, nije potrebno dokazivati jeste da Lenon i u jednom novom vremenu, koje takođe karakteriše gubljenje vrednosnih kompasa, nastavlja da svetli kao univerzalni orijentir humanosti. Kao zvezda iz nekog drugog univerzuma…
Predrag Dragosavac