Trans Europa Express (4): Prva noć u Berlinu
Sa auto-bana u Berlin ulazimo kroz ono što je nekada bio njegov istočni deo. Ne izgleda kao predvorje zapadnoevropskog grada. A kako bi uopšte trebalo da izgleda takav grad?
U koloni smo. Razmenjujemo sms-ove sa D. Najavio sam mu dolazak kratkim mejlom, bukvalno sat-dva pre odlaska na aerodrom.
Primaš na konak putnike namernike:)? Ana je uzela auto u Švedskoj, sutra uveče joj se priključujem u Stokholmu, u subotu krećemo na ‘put za jug’. U neko doba stižemo u Berlin, pa bismo tu i prespavali… E sad, ako može kod tebe, bilo bi super, ako ne, ke se snajdeme…
Kad sam se kod Rogera zakačio na net odgovor je čekao.
Kod mene ćete naravno! Od pre tri nedelje sam u stanu svoga zakonitog muža (živim sam – on je na drugom mestu), ali ima mesta i sofa u dnevnoj sobi … Jedino što fali je neko ćebence i to! Ja ti imam ovde jedno – pa biste onda morali zajedno u krevet pa pod jedan ćebić! 🙂 Nadam se da imate GPS u autu … jer će vam to pomoći po Berlinu!
Nemamo gps. Nismo toliko apdejtovani. Nemamo ni detaljan plan grada. Zaustavljamo se i zapitkujemo. Prolaznici su predusretljivi. Prolazimo Aleksanderplac, muzeje, skrećemo levo, iza sebe ostavljamo Čekpoing Čarli… Nismo sigurni da li idemo u pravom smeru ili se vrtimo u krug? Nervoza. Umorni smo, znojavi, strpljenje se istanjilo. Da li je trebalo levo ili desno? Gde smo uopšte? Teško je to reći u gradu koji ne poznaješ.
Zovem D.
– Stali smo na aveniji Karla Marksa, kod metro stanice Sonenalle…
– To je blizu, sačekajte, dolazim.
Nismo se videli neko vreme – godinu, dve? Podgojio se. Deluje umornjikavo. Zaglavio je prethodnu noć.
Sedam godina je u Berlinu, u poslednje vreme kuburi sa poslom. Arhitektonski biroi su se izmestili u Frankfurt i drugde, on neće da mrda iz Berlina. To je grad njegovog izbora. Spreman je da za taj izbor plaća cenu.
Prebacio se na downsize. Minimalizovao je troškove. Promenio je kraj. Iz uglađenijeg komšiluka, došao je među stare gastrose, imigrante i studente. U Nojkeln (Neukolln).
).
To je bio zapadnoberlinski geto, slepo crevo uz sam zid. Tu su, prirodno, živeli došljaci. Zbog svoje opkoljenosti, Zapadni Berlin je bio veoma specifičan grad. Tu je bilo nemoguće (u)juriti karijeru i novac. Kome je bilo do toga, odlazio je. Ostajali su penzioneri, anarhisti, dezerteri (oni koji su bili prijavljeni u Zapadnom Berlinu nisu morali da služe vojsku)… Grad je živeo od subvencija. Radile su jedino komunalne službe. Komunalci su bili Turci i Jugosloveni…
Kad je pao zid i još više pošto je Berlin ponovo inaugurisan u prestonicu, situacija se intenzivira. Sliva se masa sveta, iz Nemačke, bivšeg Sovjetskog Saveza, sa svih strana. Tu se na kraju zabadaju administracija, političari i sve što ih prati…
Preobražaj traje, ne prestaje. Stigao je i do Nojkelna. Do pre nekoliko godina bio je metafora svega najgoreg – kriminala, alkoholizma, islamizacije… Onda je i tu počela džentrifikacija.
– Nov sam ovde. Osećam se kao da sam došao u novi grad – kaže D.
Taj stan mu je kao neki privremeni smeštaj. U prizemlju je, gleda na unutrašnje dvorište kao da je kućepaziteljski. Unutra je sveže iako napolju žeže. Na stolu u kuhinji uključen lap-top. Prenos Đoković – Nadal. D. nam pravi nam espreso. Skačemo sa teme na temu, ne znamo o čemu bismo pre.
– Popijte kafu, tušnite se, pa da idemo kod M. i M., da vidite klinca. Čekaju nas. Bili su u parku ceo dan, sad kupaju dete… I ne mogu da izlaze…
Vozim kroz Berlin, D. navodi. Perspektiva mu je biciklistička, pa idemo biciklističkim putem (tj. onuda kuda bi on biciklom). Nema gužve.
– Ljudi uglavnom idu ili biciklom ili metroom. Jedina gužva koju pamtim bila je kad su štrajkovali radnici gradskog saobraćajnog. Tad su svi seli u automobile. Ovako, malo ko ide kolima na posao. Svuda možeš biciklom…
Kod M. i M. slično uzbuđenje. Otkad se nismo videli… Njih dvoje su jedan nesvakidašnji post-jugoslovenski srpsko-hrvatski par. U stvari, takvi parovi su od devedesetih na ovamo po definiciji bili nesvakidašnji.
On je rođen u Engleskoj, odrastao kraj Kalenićeve pijace i u Italiji, od devedestih je živeo u Montrealu. Njeni roditelji su u Kanadu stigli iz Hercegovine i ona je tamo rođena i odrasla. Nabasali su jedno na drugo u Montrealu. Odande su došli u Beograd i posle godinu dana su otišli u Berlin. Tu su već tri godine. M. je u PR biznisu. Njegova firma opslužuje Evropsku komisiju. U Berlinu im se rodio sin.
– On će imati bosanski pasoš. Ima na to pravo, a taj nam još fali… kaže tata.
Bebac sad večera posle kupanja. Zadovoljan je.
Nazdravljamo domaćom rakijom. Ustreptalo zadovoljstvo ispunjava prostoriju. Čudan osećaj: tek sam stigao u nepoznat grad; osećam se kao kod kuće. Kako je malo potrebno…
Razgovor opet ide skokovito.
Mama priča popodnevnu anegdotu iz parka.
– On plače, jeca, grca od suza, ne reaguje, ljudi nas gledaju… Prilazi nam starija Ciganka, čula nas je kako pričamo. ‘Daj ga bre vamo meni, da ga smirim’, kaže mi. ‘Znam ja s njima, deset sam ih podigla’. Ja joj ga dam i on se stvarno ućuti.
Pa šta ima u Beogradu? – pita tata.
Ah, to pitanje…
– Eto, dobili smo azerbejdžanskog Tuđmana u Tašmajdanskom parku, pa ni tamo više zalazim. A dobili smo i kamere za nadgledanje, u parku. Postajemo Evropa.
Znaju o čemu pričam. Prate preko neta, pričaju preko skajpa. Živimo podaleko jedni od drugih, nismo se videli, a na neki način kao da smo i dalje u komšiluku. Osećaj blizine koji pruža internet je, ipak, varljiv. Nedostaje fizička blizina, doživljaj iz prve ruke, dodir…
– Zašto se bre niste javili da dolazite? – kori nas tata M.
– Do juče ni ja nisam znao da dolazim. – branim se.
– Koliko ostajete?
– Večeras i sutra.
– Kratko… Sledeći put morate da ostanete bar nedelju dana. Imate gde, a za Berlin treba vremena…
Od M. i M. palimo da nešto pojedemo. Parkiramo negde između Prenclauer Berga i Krojcberga.
Završavamo u turskom lokalu gde na zidu visi slika Če Gevare. Uzimamo falafel i pivo. Sedimo u bašti, uživamo u klopi (izgladnelo se, dan je bio dug) i prijatnoj noći. Osluškujemo razgovore oko nas. Nemački sa francuskim akcentom, engleski sa nemačkim akcentom, turski nemački… U Berlinu, čini mi se, nemački ne zvuči tako oštro; kao da su mu zaobljene ivice…
U grad je došlo mnogo mladih Francuza, Amerikanaca… Turci i ex-Jugosloveni su maltene kao starosedeoci. Početkom devedestih pristigli su Rusi i razni drugi ex-Sovjeti, Poljaci… Onda gejevi iz istočne Evrope, arapskog sveta, Izraela…
Nedelja uveče. Šetamo. Mirno je. Ima ljudi, nema neke velike vreve. D. nas vodi kroz ulicu koju u internom žargonu njih nekoliko naziva Subotica… Na zidu zgrade veliki grafit: Japiji napolje!
Džentrifikacija je reč trenutka. Proces koji ne jenjava. Menjanjem strukture stanovnika, menja se lični opis četvrti. Starosedeoci Prenclauer berga su visokim dažbinama oterani na periferiju. Na njihovo mesto uglavili su se mladi japiji. Cene stanova u čitavom kraju su porasle. Slično se zatim dogodilo u Krojcbergu. Počelo je i u Nojkelnu.
Trend se ne sviđa svima. Džentrifikacija je postala političko pitanje. Strah da bi Berlin mogla da zadesi sudbina Londona i Njujorka (gde je život postao astronomski skup) je postao opipljiv. Jedan od načina otpora jeste da se Berlin učini neatraktivnim krupnom kapitalu.
Ležeran ritam i anarhistički duh su za takav kapital neprijateljsko okruženje. Lokalna radnjica je otvorena i posle ponoći. Pazarimo pivo. Ispijamo ga usput. Flaše ostavljamo na ulici. Pokupiće ih profesionalni recikleri kojima je to što dobiju od flaša za recikliranje dodatni izvor prihoda.
Vraćamo se u stan. Bacamo se pod taj jedan ćebić. Momentalno tonemo u san.
Category: In the first person, Na putu, Naše priče, U prvom licu