In the first person

Egzistencijalistički esej: Od Vardara do Triglava…i nazad

Gde živim i šta radim? Šta sam i ko sam, zašto sam? Ma koliko god da sve to ofucano zvučalo i demodirano delovalo, pitam se onako esejisticki.

Zasto sam se preselila is Makedonije u Sloveniju? (2001 – 2010)
Godina 2001. Konflikt i sintetički rat između Makedonaca i Albanaca. To, međutim, nije bio razlog zašto sam se preselila u Sloveniju. Prvi razlog bio je to što Makedonija nikad nije nudila mogućnost za profesionalnu identifikaciju, za prirodnu profesionalnu profiliranost, za fidbek u onome što radiš, stvaraš i razvoj ka kvalitetnoj profesionalnoj lojalnoj konkurenciji koja te motiviše ka razvijanju i predstavlja ti izazov.
Makedonija

Mentalitet makedonskog naroda je takav, uvek usmeren ka negaciji, samo-negaciji, ka tužnoj relativizaciji svega i svačega, ka neizbežnoj paranoji zbog sumnje u sve i svašta oko tebe.

Slovenija se desila sticajem okolnosti. U tom periodu imala sam seriju suradnji u Sloveniji; tako su se razvila neka nova prijateljstva i otvorila se mogućnost i iluzija da mogu da produžim svoju priču na novom terenu, van kuće, pred novim izazovom. I tako sam ostala, živela, radila i delovala u Ljubljani skoro deset godina. I mislila sam da ću ostati tamo celog života, stvarno sam sve započela iz početka…
Triglavski-ledenik-in-Triglav-razglednica-poslana-1905
Ali, koliko god da sam se tamo trudila, ‘rmbačila, dokazivala se, borila i pri tom radila na sebi, nedozvoljavajući da mi okolnosti deformiraju dragoceni karakter i liönost, shvatila sam da kad se desi svetsko-lokalna recesija nema nikakvog drugog izbora nego da se vratiš kući, ako ti okolnosti nisu bile egzistencijalno blagonaklone.

Što zbog neprofitne profesije, malog provinciskog prostora koji je ipak rezervisan prema “južnjacima”, prostor koji se sam već odavno suočava sa hiperprodukcijom umjetnika i kulturnjaka, humanista, filozofa, neprofitnim brilijantnim mozgovima koji nemaju prebijenu paru.

Ne zelim kukati i mukati, i žaliti se, i tugovati – nije moj stil i način, jer sam po prirodi marljiva, inicijativna, radna i pozitivna osoba, ali moram kritično svesno opozoriti na nekoliko realnosti oko sebe koje se tačno nose sa istinom zapažanja, percipiranja, holistickog senzoriranja realnosti oko sebe/mene/tebe, njega/nje itd.

Slovenija je ex-jugoslovenska zemlja, ljudi su daleko odgovornijeg mentaliteta za razliku od Makedonaca. Slovenija je zemlja, sa iskustvom potlačenog naroda, sa svim onim tipično balkanskim, sa ex-komunističkim fintama, forama i fazonima kako delovati crveno buržujski, desničarski u lažno levičarskom pakovanju, i sa kulturno perfidnim en garde za svakog stranca koji ima energiju kao zmaj, tigar, i vulkan i koji će ‘eksplodirati’ ako ne naiđe na prave ljudi za život i suradnju.
cefurji raus
Živeti i delovati u Sloveniji veoma je teško ako vam ne uspe ‘da uđete u dvojinu’ – tačnije ako ne pronađete partnera zbog kojeg bi ostali i tada kad vam stvari krenu uz/niz brdo prema dole. Jer kad zapadete u zivot tipa me, myself and I, onda stvari mogu postati ekstremno besmislene i neperspektivne u zatvorenoj i profesionalno ograničenoj sredini koja dobro deluje samo za sve one koji su dio umetničkih/kulturnih profesija u institucijama koje su prerasle u familijarni biznis.

U recesiji, kada se sve opcije zatvore i sve rezerve za život iscrpe, a kada nemate dovoljno novca za novi put prema izvesnoj kolonijalnoj zemlji, gde mesto stranaca, ipak deluje na totalno drugom egzistencijalnom nivou, onda se vraćate kući da ne biste završili na ulici.

Zašto sam se vratila iz Slovenije u Makedoniju? (2010 – 2014)
Zato što sam morala, zato što sam bila švorc, zato što nisam stvorila familiju zbog koje bih morala da ostanem u Sloveniji po svaku cenu; jer sam doktorirala i time završila jednu etapu života.
Makedonija-kolaz-pozdrav-od-velika_slika_O_14600109
A kad se iz strane zemlje vratite kući, po inerciji percepcije vas cene jer nosite znanje i iskustvo koje je nepoznato za lokalno stanovništvo koje nije imalo prilike da ide van makedonske realnosti i svakodnevnice, u suočavanju sa slojevitom demistifikacijom sopstvenih iluzija tipa:  da je najbolje po svaku cenu biti van rodne zemlje.  (Ako se dobro sećam, isto je bilo i u Sloveniji prema onim Slovencima, koji su se školovali na evropskim /svetskim školama pa su se vratili doma zbog raznih razloga – nisu bili uvek rado prihvaćene).

Novi početak kući znači da postajete interesantna za surađivanje, pa dobijete posao po struci u privatnoj obrazovnoj instituciji koja vam priznaje diplomu, ali vam niko ne zna objasniti šta vi u suštini treba da radite.  Shvatite da treba sve sami da savladate, da razvijete svoj smisao u profesionalnom kolektivu/timu; dese vam se međunarodni projekti, ali to ne utiče na vašu plaću. Zato opet morate da živite sa roditeljima, jer je na balkanskom jugu standard generalno vrlo nizak za samostalan, prozapadnjački život.

Pojavljujete se na TV, zanimljivi ste za lokalne medije kao lik i neko ko ima mišljenje i reference o/u kulturi i umetnosti; pa vam se prilepe mlađi muškarci od vas, jer donosite po difoltu neki drugi vetar, stvarate novu atmosferu oko sebe.  I u jednom trenutku shvatite ogroman jaz sa svojom generacijom – oko vas su svugde i u svemu, neki novi klinci.

I tako vi radite svoj posao, čak ga i sami izmišljate samo da bi pronašli smisao u novoj strukturi koja vas okružuje. Plate vam kasne, pa se dešava pritisak da treba vi da donosite novac firmi/instituciji u kojoj radite, pa se pitate kako je to moguće kada ne možete sa sigurnošću da znate da li će vam projekat na konkursu na koji ste aplicirali proći ili ne. Pa se pitate imamo ili nemamo investitora, zašto toliko dugova u dotičnoj instituciji, na šta je otišao sav taj novac, šta se to dešava oko mene/nas, zar nismo mi neprofitnog karaktera družbene i humanističke nauke, studij kulture, kulturne antropologije …

Onda bivate svedok kako zaposleni dolaze i odlaze, svako sa svojom gorčinom i nerazdužen. Jedan menadžer odlazi, drugi dolazi. Jedan vas je sve iskoristio da bi sebi otvorio i stvorio karijeru veleposlanika; za onog drugog, koji je došao, jasno vam je da je  sebi kupio doktorsku diplomu,  preko noći će postati i docent, ali duguje vam honorare, plate i doveo vas je do stadijuma da sami date otkaz, kako bi se spasili od davljenja u lažnoj nadi i iluziji da ste ipak relevantan profesor, istraživač i da vas studenti cene i da se ovo što vam se dešava u stvari ne sme desiti.
FakeDiplomasad
Sve dok se ne osvestite da živite u zemlji koja funkcioniše kao i svaka loše improvizovana firma u kojoj radite. I da ste u stvari “niko i ništa” ako niste član partije, jer inače vam ne važi nijedno iskustvo, znanje, poznavanje, snalaženje, obrazovanje, osećaj za tim, sva međunarodna surađivanja koje ste ih  doneli svojoj instituciji …

Onda vam dolazi rektor / kolektor / lažni inspektor koji vas siluje da doradite projekat za koji nema novca jer su ga potrošili za ne znam šta, i traži da završite u nenormalno kratkom roku – nemogućem za projekte takve prirode…  I pitate se: Za šta? Za koga? Zbog čega? Zbog kojeg smisla  / nesmisla? Zbog kakvog paradoksa?
Aleksandar Makedonski na Centralnom plostadu Makedonija Photo by Apostolova
I tako u nedogled, dok vam ne postane jasno da su to ultimativni trenuci koji vam otvaraju oči da sagledate da radite za ljude koji su izgubili svoj identitet, svoje ja, svoj smisao kao ljudi, i da nisu ni svesni toga, i da žele da vas uvuku u vrtlog propasti zbog njihove nesposobnosti, jer su skrenuli u pogrešnom pravcu profesije i života, zato što su mislili da nema drugog načina.

Na kraju ste bez stalnog posla, ali mirniji; s druge strane, tražite novi posao i gomilaju vam se dugovi – i suočavate se sa starom lokalnom agonijom – teško je dobiti / pronaći posao u ovom sistemu – u ovoj brutalnoj copy paste realnosti, u ovom ofucano raslojenom i novokomponiranom svetu lokalnog probisvetluka. U ovoj diletantskoj euforiji izgubljenih loših improvizatora, u ovom negatorskom nezdravom establishmentu koji visi na koncu, jer deluje na nivou infantilnih osveta – smaknuti jedne jer su nekada oni smaknuli pretke sadašnjih, i svako je nekad i nekome smaknuo nekoga …

I tako, nikad kraja lokalnom perpetualno lošem scenariju koji je na našu kolektivnu štetu i  koji se bazira na smaknuću zbog smaknuća, bez razmišljanja. Što kaze jedan lucidni prijatelj parafrazirajuci pametne prosvetiteljske glave iz raznih kutova mudrog sveta, najgore je kad rob postane robovlasnik.

I tako jad i čemer makedonskog bita nikako da se prevaziđe. I hoćeš-nećeš,  opet razmišljaš grlom u jagode ili za jagode u grlu na putu ka zrelosti, da bi sačuvao nešto zdrave pameti, dostojanstva, ljudskog duha, spasio svoj lik i karakter, sanjajući o malo normalnog mira i pozitivnog reda, dok ziviš i možeš raditi, delovati i ljude podnositi.

Ivanka Apostolova

Category: In the first person, Naše priče, U prvom licu
Tags: , , ,
Author: