Trans Europa Express (1): Kolima preko Evrope
Trans Europe Express u nekoliko nastavaka objavljuje vanvremensku putopisnu priču Predraga Dragosavca (napisanu pre nekoliko godina kada mu Švedska još nije bila prebivalište) koja je u velikoj meri poslužila kao inspiracija za ime sajta.
————————————————————————————————————-
Ana je rešila da dotera auto iz Pitija. To je gradić na severu Švedske u kom je rođena i odrasla. Od Pitija do Beograda je (plus, minus) tri hiljade kilometara. Plan je bio jednostavan: avionom do Norbotena (severna švedska oblast), pa kolima na jug. Na rođake i drugare računala je kao na saputnike i suvozače. Kad je stigla u Pitio, ispalo je da niko ne može. Svima je iskrslo nešto preče.
Tako sam ja uleteo u kombinaciju.
Možeš?
Mogu.
Hoćeš?
Hoću.
Wizz airova karta do Stokholma za 90 evra. Kupljeno. Polazak sutradan uveče.
Godinama sam žudeo da negde odem tek tako, neplanirano, zato što mi je dunulo. Nije se moglo. Iz tehničkih razloga. Sad se, eto, dešava. Toliko brzo, čak, da nemam vremena da natenane uživam u samoj ideji putovanja kolima preko pola Evrope.
Rutu Beograd – Budimpešta – Prag – Berlin – Kopenhagen – Malme – Stokholm i prošao sam već jednom u životu – vozom, početkom 92. Pozivari su radili u tri smene i na put sam krenuo isključivo da ne bih bio kod kuće. Švedska je postala krajnje ili, tačnije, najdalje odredište, igrom slučaja.
Samo dve-tri nedelje pošto sam se početkom septembra 91. skinuo iz JNA, u Domu omladine sam dočekao učesnike jednog utopijskog mirovnog karavana. Krenuo je iz Rijeke, preko Mađarske je stigao u Beograd, a krajnja stanica bilo je Sarajevo. U karavanu – mirovnjaci, studenti, novinari… sa svih strana Evrope. To veče sam završio sa šarenim društvom u Skadarliji, a sledećeg jutra u autobusu za Sarajevo. U Sarajevu sam se združio sa Denisom, studentom sociologije iz Rijeke i Nevenom, Jugo-Švedom iz Malmea. Neven je radio za švedsku mirovnu organizaciju Svenska Freds.
Ako ti bude frka, možes da dođeš kod mene u Malme, rekao mi je kad je kretao za Švedsku.
Frka je počela odmah. Kad sam skamčio novi pasoš i potvrdu iz vojnog odseka da mornarica još nije u planu za mobilizaciju, mogao sam da izađem iz zemlje. Otišao sam u Putnik da kupim voznu. Ispostavilo se da me službenik na šalteru zna – sa demonstracija.
Imam još par inter-rail karata u šteku – rekao mi je tajnovito.
To je bila strogo poverljiva informacija. Crni kurs je bio osam, devet puta viši od zvaničnog; karta od 400 nemačkih maraka odistinski je koštala četrdeset i nešto. Tako sam u jeku klanja i ubijanja, postao slučajni turista. Nit’ sam znao gde će me put sve odvesti, niti kada ću se vratiti kući.
Berlin mi je bio prva stanica. Do tamo je tada još išao direktan voz iz Beograda. Vize nisu bile potrebne. SFRJ pasoš otvarao je sva vrata. Posle Berlina zastajao sam u Hamburgu, Bremenu, Kopenhagenu. U Malmeu i Stokholmu ostao sam duže.
Svuda sam se osećao usamljeno, beznadežno, prekobrojno. Jedino mi je u Pragu, u povratku, bilo podnošljivo.
Moja slika i doživljaj Evrope ostali su dugo posle toga obojeni sećanjima na to putovanje. Ni danas toga ne mogu da se otresem. Jugoslenska kataklizma malo koga se tamo ticala. Živeli su svoje svakodnevne živote, kupovali na rasprodajama, baškarili se u samozadovoljstvu. Plašilo ih je jedino da im dosadne izbeglice ne pokvare idilu…
Kasnije, ta Evropa mi je postala još dalja. Putovao sam tamo gde sam mogao – u Mađarsku, Poljsku, Bugarsku, Rumuniju, Makedoniju, Tursku… I Amerika mi je bila bliža od mastrihtsko-šengenskog entreat.
Tek sam poslednjih nekoliko godina, od kad živim i putujem sa Anom, počeo da stvaram neka nova sećanja i osećanja za taj nedostupni komšiluk. U Švedskoj, koju sam doživljavao kao simbol kamerne distanciranosti, postao sam skoro pa insajder.
Delimično sam se izlečio od hronične puto-fobije. Recidivi se, ipak, javljaju – svaki put kad treba preći planinu kućnog praga. Stomak se grči sa razlogom ili bez njega. Ovaj put razog je avionska karta u jednom pravcu. Dragan je našao pravi način da me ohrabri.
Praviće ti problem… Ivana je pre neki dan otputovala u Stokholm i pola sata su je drndali na aerodromu.
Skockao sam se sledeći know how mog klasića Kristijana iz Ohrida. Kao trgovac igračkama obišao je pola sveta; bogata empirija dovela ga je do zaključka da se granice lakše prolaze u formalnijoj garderobi. Navlačim na sebe komplet za svadbe i sahrane: košulja, somotske pantalone, cipele (koje su toliko udobne da i posle 10 godina izgledaju kao da su potpuno nove).
Zračim autoritetom.
Govorite engleski? – pita me stjuardesa pošto među poslednjima ulazim u prepuni avion u kom mesta nisu numerisana.
Naravno.
Pomogli biste u slučaju opasnosti?
Kako da ne…
Оnda izvolte, sedite ovde.
Dobijam čak tri mesta za sebe pored izlaza za slučaj opasnosti. Odlažem torbu u boks. Na boksu slika mladog nasmejanog biznismena u odelu sa lap-topom: I paid extra buck for extra space for my feet (platio sam više da bih imao više prostora za noge). Baš sam taj.
U Stokholm slećemo oko pola devet uveče. U stvari, nije baš Stokholm. Aerodrom Skavsta izgleda više kao planinarski dom. Što kaže Johanna, prijateljica iz Stokholma (koja govori srpski): To je vukojebina. Vukojebina je oko sto kilometara južno od Stokholma.
Kako sam ustao iz sedišta nalećem na Vuka, drugara iz jednog od prethodnih života.
Jel znaš kako ide taj autobus do grada? pita me.
Nemam pojma. Čeka me devojka, kolima… Možeš sa nama…ako nas puste da uđemo.
Od četiri šaltera samo je jedan za sve pasoše, tri su za EU. Naš avion je jedini sleteo, nema neke velike gužve. Ispred tri šaltera za EU po dvoje, troje ljudi, ispred četvrtog zmija od reda. Vuk i ja se pogledasmo: hoćemo tamo? Zašto da ne, za to valjda još ne hapse…
Dok mladi plavokosi policajac studira moj pasoš, ne mogu da ne čujem dijalog iz reda pored.
„Ša’š ovde…Ša’s došla?
Crnokosi policajac na tečnom NAŠEM (kao da mu je maternji jezik) iskazuje dobrodošlicu mladoj saputnici iz aviona. Ona je zabezeknuto zinula i nešto muca. Nije očekivala takvu dobrodošlicu i proživljava kulturni šok.
Plavokosi postavlja složenija pitanja ljubaznijim tonom.
Šta je razlog vašeg dolaska?
Moja devojka je Šveđanka. Treba zajedno da vozimo do Beograda.
Zašto se vraćate kolima? Zar nije jednostavnije avionom?
Ah, mislim se u sebi…
Hoćemo kola odavde da prevezemo do Srbije – odgovaram…
Lupa štambilj u moj ausvajs.
Category: Na putu, Naše priče, U prvom licu