Naše priče

Šoferske meditacije (4): Spasa nam nema, propasti nećemo

GKolona. Ne vidi joj se ni početak ni kraj.

Sat da se izađe is Srbije. Sat da se uđe u Mađarsku.

S Mađarske strane granice razvučena bodljikava žica.

«Prizor koji svakog Evropljanina mora da ispuni ponosom», podjebavam Anu. Nemam koga drugog.

Kad tako ko idiot čeka satima na 50 stepeni čovek ne može da se ne zapita – a šta se to toliko čeka?

Na kapijama smo «imperije».

Ali, šta je to imperiji pretnja?

“Evropski policajac” mora da se uveri da nemamo u gepeku rakiju i cigare.

Lepo je naučio to da kaže na srpskom.

Kad se uverio, kažem mu «kezem čokolom», ljubim ruke.

*

Naše vreme ne vredi ništa.

Ne računa se.

Čiji smo mi podanici?

Za nas nikoga nije briga.

Dolazimo s ničije zemlje.

Gde se skladišti toksični otpad.

Otpadom upravljaju makroi, trafikanti i šaneri.

Oni putuju sa diplomatskim pasošima.

Imperija se s njima tali.

Ko nije deo tala «mož se jebat», što kažu Bosanci.

Taj – ili ta – je jebena stranka.

Tu stranku jebe ko kako stigne.

Za male pare.

Ili tek tako, za ništa.

Čast je biti jeban.

Kad vas jebu iz velikodušnosti.

Siti velikodušnosti hvataju maglu.

Odlaze u Austriju, Nemačku, Švedsku…

Da šljakaju, bilo šta.

Bez papira, bez ugovora, bez prava.

Za austrijsku, nemačku ili švedsku siću.

Ta sića – i to ne-pravo – veći su im od velikodušnosti na otpadu (od) «otadžbine».

Prodane duše.

U imperiji se švercuju kao turisti.

Kad im uleti posao na duže, prekorače dozvoljeno vreme za turistički boravak.

Onda ih evropski panduri, poput ovih mađarski, love na granici ko zečeve.

Kad ih uhvate, naplaćuju im kazne i udaraju pečate zabrane ulaska.

Prethodni put kad sam dolazio u Beograd, avionom preko Budimpešte – mini-bus se ispraznio na pumpi pred mađarskom granicom.

Tu se čekala «Mira».

Mira zna mađarske «ridžovane».

“Turisti” se učipe kod Mire, Mira podmaže gde treba, ridžovani zažmure.

Svi zadovoljni.

Nekad neko odruka pa čitava smena «evropskih policajaca» preko noći «padne».

Prođe onda neko vreme dok se ne ustanove nove kontakt-osobe i nova tarifa.

Bude gužve dok se ne uhoda.

Tad se čeka…

Posrećilo mi se da budem prosvetljen čekanjem.

Dok nisam krenuo “najbržim evropskim koridorom”, nisam imao pojma o gigantskom napretku na evropskom putu.

Iznenadio sam se.

Pomirenošću.

Svi, počev od šofera koju tu granicu i relaciju prelaze svakodnevno, bili su mirni…ko jogini.

Kao da je gubljenje silnog vremena najprirodnija stvar na svetu…

Kao da drugačije ne može.

Podsetilo me je na veče kad sam se prvi put u saopaulskom gradskom autobusu našao zarobljen u saobraćajnoj gužvi.

Čekali su me na drugom kraju grada i strašno sam se nervirao što kasnim. 

Svi oko mene bili su saživljeni sa situacijom.

Otupeli.

S čuđenjem su posmatrali što sam se tako uskopistio.

I ovaj put je moja greška, znam.

Ne umem da se opustim.

Krenuću na jogu.

*

Duhovit prizor na granici – bilbord sa crvena pozadinom, a bele ruke raširene u zagrljaj izlaze iz okvira rama.

«We will miss you – Nedostajaćeš nam», poručuje.

U potpisu, šarenim slovima, sa sve srcem u sredini: «Serbia».

Kad to vidi, ne može čovek a da se ne nasmeje.

Ko Srbiji zaista može da nedostaje?

Izraelci i Kinezi što dolaze na kockanje?

Turci što dolaze zbog jeftinih kurvi?

Milioni bugarskih turista?

Svake godine «ispari» jedna Ivanjica.

I nikom ništa.

Nikom ništa za desetine i desetine Ivanjica.

Deca se ni ne ispile, već su otišla.

Da bi nedostajala majci Srbiji.

Da bi od majke Srbije dobila bilbord sa srcem na granici…

…pošto od nje u otadžbini dobijaju samo – kurac.

Kurčinu.

Malo li je?

Niko za svoju decu nema takvu kurčinu ko majka Srbija.

Hrvatski kurac nije toliki.

Naš je veći.

Naš je najveći!

*

Kad je Srbija imala ideju i sijala kao Pijemont drugi su dolazili u nju.

Postajali Srbi.

Vinaveri, Vajferti, Bajlonijevi…

Alkibijad Nuša…

Arčibald Rajs.

Ideje odavno nema.

Propisan je mrak.

Sa blještavom novogodišnjom rasvetom koja gori cele godine.

Velelepno…

Odlazak bilo gde smatra se uspehom.

To je merilo sreće.

Druga generacija u Švedskoj nije izgubila samo jezik.

Potpuno je nesvesna kulture Andrića, Crnjanskog, Selimovića…

U najboljem slučaju znaju Cecu i Acu Lukasa.

Ni tu ne znaju sve reči.

Stide se često i svojih imena.

Menjaju ih.

Pošvedice i pošvabice postaju dobrovoljno.

«Spasa nam nema, propasti nećemo, « ponavlja stalno moj dragi prijatelj, urednik jednih dijasporskih novina.

«Propasti nećemo, jer ćemo postati nešto drugo.»

Da li to može da se promeni?, pita me voditeljka Jutarnjeg programa.

Da bi se tu nešto promenilo, na bolje, mora da postoji matica.

Naša matica je fatamorgana.

Vidiš nešto, ono ništa.

Duplo golo.

Suša sve ubi.

«Oj dodo, oj dodo le…»

Category: Naše priče
Tags: , , , , , , ,
Author: