Simjanović
Ode još jedan čovek koji nam je “bojio” život – svojom muzikom, duhovitošću, blagotvornošću…
Iako je napravio sijaset antologijskih pesama “za sva vremena”, (i) Zoran Simjanović je ostao jednostavan čovek, koji ne samo da nije mistifikovao svoje “stvaralaštvo”, već je odavao utisak kao da je to što radi nešto najlakše na svetu.
Neko je nedavno rekao kako ima osećaj da je ovo vreme u kome ostajemo bez onih veličina koje su bile pojam, orijentir i putokaz. Ja razmišljam ima li koga da ispuni te praznine. Plašim se da nema – ne zato što nema darovitih i dragocenih ljudi, već zato što nema više tih aspiracija…a ni bezbrižnosti, “lakoće postojanja”, druženja…(O kanalima komunikacije i “društvene pokretljivosti” da ne pričam.)
Pre petnaestak godina Simjanović je objavio četvorostruko cd-izdanje na kom je sakupio “najvažnije” pesme iz svog filmskog opusa. Uz svaku pesmu je napisao po nekoliko rečenica objašnjenja kako su nastajale i različite anegdote sa snimanja i iz njihovog kasnijeg života…
Jedna je da Oliver Dragojević nije imao nikakav problem da “Zašto” (“Nacionalna klasa”) i “Nek nas sete” (“Boško Buha”) otpeva na ekavici. U “to vreme” tako nešto nije bilo “nešto”. Ali iako je u pesmi “Zašto” reč samo o jednoj reči – “lepo”, što mnogi koji znaju pesmu nisu ni primećivali kao nešto neobično, ta pesma se nije našla ni na jednoj od kasnijih Oliverovih antologija, iako je bila veliki hit…
Nek nas sete: https://www.youtube.com/watch?v=AWGLjk79bK4&t=200s
Zašto: https://www.youtube.com/watch?v=vp5rasORwxA