Šoferske meditacije (3): Oj dodo, oj dodo le!
Fotografišemo polja suncokreta.
Jedna devojčica iz Šleftija sa severa Švedske tražila nam je fotografiju.
Ništa «naše» ne oduševljava je kao suncokreti.
Hiljade visokih suncokreta na nepreglednim poljima kraj puta…
Okreću se prema suncu.
Ne znam da li bih na to uopšte obratio pažnju, da devojčica iz Šleftija nije to tražila.
Nama je to tako obično da i ne primećujemo.
U Švedskoj masovno «odluju».
U baštama, tik izvan naselja, gaje povrće, voće, cveće.
Masovni pokret.
Političko-ideološki, pored ostalog.
Sade i suncokrete.
Iz dekorativnih razloga.
Bude lep cvet.
Ploda nema.
Zubato je sunce, ne dozvoljava.
Tamo su ljudi – suncokreti.
Kad ima sunca, čovek se okreće i pomera za njim.
Kad živiš u Švedskoj i sam postaneš suncokret.
Posle pola godine pod «niskim plafonom» mraka začinjenog zimom, okrećeš se ka suncu gde god da pošalje neki svoj zrak.
Zraka sunca nikad dosta.
Mrak otvara oči.
Sunce i svetlo su najveći praznik.
Slaviš iz stomaka.
Iz «unutrašnosti bića».
Iz nasušne potrebe.
Za vitaminom D.
I Vikinzi su slavili – vitamin D.
Pojedinačno i zajedno, nordijski bogovi su – priroda.
Priroda je čoveku bog.
Ni hrišćanstvo tog boga, te bogove, nije uspelo da zatre.
Sekao je protestantizam «ognjem i mačem».
Bogovi su ostali.
Eno ih u centru Stokholma – Oden ima svoj trg, ostali
ulice.
Deca u školi uče da čitaju rune, da znaju šta im sa kamenja, posvuda razbacanog, poručuju pra-preci.
Na vezi su s «iskonom».
Mene Moma «pomeri s mesta» s Perunom.
Moma je kometa.
Padne niotkuda, istrese šta ima, nestane…
Živi na severu Brazila, godinama.
I obilazi Brazil, autom, kao trgovački putnik.
Hiljade i hiljade kilometara.
Po suncu, po kiši, po gradovima, po džungli…
Uglavnom sam.
Razmišlja o svemu.
Stigao je tako i do Peruna.
Ili Perun do njega.
Na pesku Žerikokvare.
Nisu ga spopale Jemanža i Olodum.
Nije ni Isus Hrist.
Došao mu Perun.
«Ne otuđuj svoju zemlju!», reče mu.
Ne državu, nego zemlju koja (te) hrani.
Moma sede na avion, pa na drugi, treći…
Daleko je Maranjao…
Odjuri u svoje selo.
Da obradi njivu.
«Zemlja je zapuštena. U korovu«, kaže.
Ja ga pitam šta još kaže Perun.
Zaboravio sam.
Mislim…nisam bio u školi kad je bila ta lekcija.
Tek u Švedskoj postah svestan sopstvenog slovenstva.
Samo je od sebe progovorilo.
Vukovim jezikom.
Nisam pojma imao dokle sa njim mogu da dobacim.
Kroz Bugarsku, do Češke, Slovačke, Poljske, pa na Baltik, u dubinu Rusije…
Slovenski esperanto je tako blizu…
Samo je malo votke potrebno. Ili vinjaka.
Sloveni ne prave pitanje. Ni Slovenke.
Naši smo.
Podsvesno, mnogo više nego svesno.
Mi «južni» smo, ipak, «posebni».
Oprljeni suncem.
Divlji u srcu.
Ne samo u srcu.
Nepripitomljivi, na «svome».
Dobre male cica-mace – kod drugih.
Venemo.
Ne zaliva se…
Država je prodala kuću, okućnicu, zlato, srebrninu…
Prodaje i vodu.
I vazduh bi, da može.
Crkva je veru trampila za crni audi. I pravo preče gradnje.
Elita se naroda odrekla:
«Jeftino roblje je naša najbolja roba na slobodnom tržištu».
To je vrhunska mudrost srpskih «umnih glava».
Nema više ko ni krompir da vadi.
«Zamlja je zapuštena. U korovu.»
Ostadoše samo Perun i Dodola.
«Molimo se višnjem Bogu,
Oj dodo, oj dodo le!
Da udari rosna kiša,
Oj dodo, oj dodo le!
Da porosi naša polja…»