Nevena “Sad stižem”: Rezervacija mesta u raju
Stranci u Evropi uglavnom moraju da imaju otvoren račun u banci, zbog različitih administrativnih “domaćih zadataka”.
Iako imam račun, uglavnom je prazan ili je na njemu tačan iznos koji mi kompanija za gas, kao dobrom platiši, skida svakog meseca. Banke podržavaju ratove i svaki dan izbacuju ljude na ulicu. Moj mali doprinos je da, koliko je moguće, ne budem deo te priče.
Nedavno sam bila u Beogradu. Pre nego sto sam otišla, uredno sam ostavila tu prosečnu “gasnu” sumu na računu. Kad sam se vratila iz Beograda, bio je već skoro kraj meseca. Na računu mi je odjedanput nula, a gas nije plaćen.
Banka mi je iz neobjašnjivih razloga “naplatila” neuobičajenu sumu. Hitno sam pojurila u “svoju centralu” da vidim o čemu se radi.
Dočekala me je Marija Izabel.
– Odakle si Nevena?
– Iz bivše Jugoslavije.
– Lepo, ja sam bila tamo, davno.
– O, zaista, gde ste bili?
– U Pragu, divan je to grad.
– Da, sigurno je lep Prag. Ali ja sam iz Beograda, Srbije.
– Aha, ok.
Marija Izabel uzima moje podatke, ubacuje ih u kompjuter, ima uvid u moja (ne)stanja na računu. Zamišljena par trenutaka odlučuje šta bi mogla da mi uvali.
Banka za svakog ima ponešto. Petina žene i celi suprug biraju televizor.
Kreće pretnjom:
– Ti, kao stranac van EU, da bi ostala ovde, moraš da imaš privatno osiguranje. Mi imamo odličnu ponudu za tebe. Za samo pedesetak evra mesečno…
– Ne, znate, raspitala sam se i nije mi potrebno privatno osiguranje…
– Ali, trebalo bi bar da osiguraš stan, šta ako izbije požar ili te opljačkaju?
Razmišljam se, ako dodje do požara, viša sila, pred očima mi se pojavljuje kadar iz filma Fight club…
Ako me opljačkaju, neće se baš ovajditi, a i šta god iznosili moraće da se cimaju šest spratova bez lifta.
– Ne, mislim da bar za sad ipak neću osiguravati stan.
– Jel voziš kola?
– Ne. Idem biciklom.
– Pa eto, ako imaš udes dok voziš bicikl… Trebalo bi da razmisliš o osiguranju. To je samo 46 evra mesečno…
– U pravu ste, razmisliću, hvala vam.
Objašnjavam zbog čega sam došla.
– Dobro, sad ćemo da vidimo šta može da se uradi. Ali znaš, ako ja tebi učinim ovu uslugu, učini i ti meni. Šta cu reći šefu? Evo, imam jednu odličnu ponudu za tebe, koju definitivno ne bi trebalo da propustiš. To je repatrijacija tvojih posmrtnih ostataka.
– Molim?
– Da, tvoji roditelji bi bili veoma srećni da to imaš. Za samo 6 evra mesečno tvoji posmrtni ostaci će biti poslati u tvoju zemlju i tvoji roditelji neće morati da snose nikakve troškove. A ceh može da dostigne i 30 000 evra!
Sve to mi je vrlo samouvereno objavila, kao da je sigurna da će u tom paketu da me pošalju odavde.
U sebi razmišljam, da sigurno da bi moji bili presrećni kada bi do tako nečega došlo. Razmišljam se da li da joj kažem da sam svoje posmrtne ostatke već donirala nauci (u Španiji puno ljudi se odlučuje za takav potez), da sam potpisala ugovor na najluksuzniji “senator paket” ili sahranu u “ekovarijanti” u lokalnoj pogrebnoj kompaniji ili da ulazim u dalju raspravu.
Senator ili reciklaža – pitanje je sad!
Ipak, shvatam da je najbolje da skratim priču i ponudim “diplomatski” odgovor. Uhvatila me je, nisu to post-diplomske, 6 evra mesečno, pa to sigurno mogu sebi da priuštim, cena je prava “imigrantska”!
– Da, super mi zvuči. Za sada mi zaista tako nešto nije palo na pamet, ali sad ću definitivno razmisliti.
– Razmisli, zvaću te sledeće nedelje, kaže Marija Izabel sa nameštenim smeškom, proverava da li ima moj tačan broj i dodaje “ovo je odlična ponuda”.
I ja se smeškam, Marija Izabel baš zna čoveku da ulepša dan, a i već mesecima mi na internetu, koji god sajt da otvorim, stižu slične ponude. Internacionalne sahrane, prenos posmrtnih ostataka, itd. Čudne misli počinju da mi se motaju po glavi.
Kad si stranac, a pritom ne potpisujes nikakve ugovore, izgleda da si glavna ciljna grupa.
Kroz nepunih nedelju dana, sa nepoznatog broja, javlja mi se Marija Izabel.
– Zdravo Nevena, odlično izgovara moje ime, da li si razmislila o ponudama o kojima smo pričale?
– Dobar dan, trenutno nisam u situaciji da razgovaram o tome…
– Ok, zvaću te onda nekom drugom prilikom, a ti razmisli.
Malo kasnije, sedam za komp, otvaram mejl. U inboxu me čeka “životna ponuda” od Marije Izabel…
– Draga Marija Izabel,
Veoma mi je drago što sam imala prilike da vas upoznam. Jako sam vam zahvalna na ponudi, ali nećete mi verovati – pre par dana dobila sam drugu, još povoljniju i primamljiviju ponudu.
Potpisala sam ugovor, u Brazilu kupujem komadić neba. Više nema brige o ovozemaljskim procedurama, moja duša ići će pravo u raj.
Category: Naše priče, U prvom licu