Lakijeva pričica: Supersonično popodne
Sedamnaestica” gmiže preko mosta. Stojim na zadnjoj platformi. Lice mi je priljubljeno uz staklo. Tamo, u daljini, dimnjaci ugasle toplane, dva dimnjaka, s crveno-belim poprečnim prugama: kao slamčice kroz koje nebo svojim mekim usnama (jednim coktavim, usnolikim oblakom) srkuće podzemnu, peskom zašećerenu dušu Novog Beograda u koju su uceđene priče pola miliona ljudi, sve zajedno sa košticama samoće, sa peteljkama šćućurenosti u liriku porodice, prijatelja ili posla, i sa listovima svakodnevnih bekstava iz zatočeništva ega, listovima koji su odozgo uljudno glatki i sjaktavi – ipak prošarani (zapravo, i omogućeni) osnovnim skeletnim usecima navike, sitno i oštro nazupčeni po obodu, a na naličju, pod finom nervaturom, blaženo mekani, pokriveni trepavičastim dlačicama slučajnih misli, sa šupljinicama kroz koje se iz dubine izliva etarsko ulje snova i noćnih mora.
Stanica kod petlje. Izlazim i krećem uzbrdo, kući. Kod SKC-a gledam diskove. Kupujem jednog Telonijus Monka. Prelazim ulicu: presecam zebru dijagonalom nesvesnih koraka. Zastajem ispred izloga. Sričem anatomiju pejzaža: kosmos svih tih knjiga u izlogu. Odjednom, supersonični fleš zapljusne obalu mog pogleda. Okrećem se. I ugledam je kako prilazi. Izgleda kao ukus vanile. Klizi paperjasto, kao rols-rojs Džejmsa Brauna. Simfonija sa unutrašnjim sagorevanjem. Svetla semafora titluju. Onda se tope: boje se razlivaju po asfaltu. Crvena, žuta, zelena. Wow!
Ćube senki se spuštaju nisko, tek ovlaš dodirujući ovu ili onu boju, i dižući se, s vremena na vreme, zatalasane neonom i podignute prozorskim odblescima, u vis, gde njihov vrh zaranja u plavu (još uvek plavu, ali ne ultramarin, već ugasito plavu) boju neba, a ponekad, kripto-puteljcima, zalazeći i dalje, dublje: ulazeći u nebeske štale – tamo se, u vedricama, nalazi bela boja (ona je, u stvari, mleko ovaca koje su sinoć, pred spavanje, brojala beogradska deca) – pa odlazeći i još dalje, još dublje, tamo gde se može uzeti sveža zelena boja (beogradskih) nebeskih pašnjaka, gde sada pasu te ovce dečje nesanice, dok anđeli koji su ih jutros pomuzli spavaju odmah pored, u hladu krošnji.
Snabdeveni potrebnom nijansom za ovu ili onu liniju, kistovi senki se ponovo spuštaju dole, na ulicu, malo-pomalo islikavajući ovo popodne: jabukastocrveni kiosk; tamo, preko puta, olivacrnu vitkost Beograđanke; u jutrasto-ružičastu boju izlakirane nokte jedne devojčice koja u ruci drži skroz golu lutku boje mesa; smaragdnosedefasto svitkanje lutkinih očiju; glamurozno, tikvastooranž presijavanje uniforme čistača ulica; smeđi, šušteći bolero njegove metle; rđastoriđu punđu jedne gospođe iz čijeg cegera viri kioskastocrvena jabuka…
Vlada Lazarević