Khemirijev recept za udobniji identitet
Trans Europe Express je nedavno objavio prevod teksta Jonasa Hassena Khemirija “Prikriveni švedski rasisti”, koji je prošle godine u Švedskoj inicirao “polemiku godine”. Khemirijeva najpoznatija knjiga “Oko crveno” svojevremeno je objavljena u srpskom prevodu, ali iako se bavi problematikom “integracije” i “asimilacije”, što su teme koje u Evropi već godinama ne silaze sa “dnevnog reda”, na prostoru bivše Jugoslavije to nije izazvalo neko veće udubljivanje.
Zato, pošto tu Evropa ne prestaje da bude tema, Trans Europe Express predstvlja i Khemirija i tu njegovu “staru” knjigu, koja i dalje zauzima ključno mesto u njegovom opusu, uprkos tome što je u međuvremenu objavio više drama i romana.
______
Iako je objavljena još početkom dvehiljaditih, “Oko crveno” (naziv je asocijacija na plač, bes i pijanstvo) Jonasa Hassena Khemirija ne prestaje da bude “knjiga trenutka”.
Na prvu loptu, to je samo priča mala priča o “tinejdžerskim” lutanjima petnaestogodišnjeg dečaka marokanskog porekla koji odrasta u Švedskoj. Međutim, pored univerzalnih mladalačkih tema (odnos s roditeljima, škola, zaljubljivanje i odljubljivanje, žurke), “Oko crveno” skoro neosetno dotiče i otvara neka od najosetljivijih pitanja našeg doba.
Prvenstveno ono što je Samuel Huntington (čije teorije mnogi nazivaju i ideološkom legitimizacijom zapadne agresije na islamski svet) nazvao sukobom civilizacija.
Na ideju za roman Khemiri je došao tokom putovanja kroz Izrael i Palestinske teritorije 1999. godine, kada je, kako kaže, izbliza doživeo naizgled beskrajni i nerešivi sukob. Nije, međutim, prihvatio teze o nepomirljivim razlikama između sukobljenih civilizacija, već se priklonio stanovištu Edvarda Saida, utemeljivača post-kolonijalnog diskursa, da su kulture dinamične i pluralistične, a ne neki jednom za svagda dati zatvoreni monoliti između kojih nema dodira i prožimanja.
Svojim poreklom, iskustvom i obrazovanjem, Khemiri kao da je bio predodređen da postane most koji će spajati obale koje danas, na prvi pogled, razdvaja nikad dublji ponor nerazumevanja. Otac mu je Tunižanin (nastavnik), majka Šveđanka (fizioterapeut), rođen je u Švedskoj, studirao međunarodnu ekonomiju i književnost, službovao kao praktikant u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, dosta vremena provodi u Parizu, drame mu se igraju širom Evrope…
Skeptičan sam prema ideji da je svet sastavljen iz niza nespojivih kultura. Sve zavisi od toga da li želite da se usredsredite na razlike ili na sličnosti. Po mom mišljenju, perspektiva zasnovana na razlikama je potrošena – kaže i svoj stav ilustruje anegdotom iz svog života. Moje bake su neverovatno slične – obe su jake, religiozne, obožavaju slatkiše i potpuno su saglasne u tome da njihov najstariji unuk nije dovoljno religiozan. Samo, jedna bi želela da budem bolji musliman, druga da budem bolji hrišćanin.
Pitanja koja postavlja svojim romanom “Oko crveno” mogu da zazvuče naivno samo onima koji su potpuno nesvesni globalizujućeg sveta oko sebe (svejedno da li zbog ignorancije ili neobaveštenosti koja se graniči sa glupošću).
Da li tamnoputi dečko arapskih crta lica, čak i kada je rođen u Švedskoj i poseduje švedsko državljanstvo, može da bude pravi Šveđanin? Da li je neko poput Halima, glavnog junaka knjige, pravi Šveđanin ili švedizovani Arapin? Šta uopšte znači biti pravi Šveđanin – biti plav, kupovati u Ikei, slušati Abu?
Ni pre deset godina, a ni danas, Evropa na ta i takva pitanja još nema pravi odgovor. Ne samo u Švedskoj, već i u Francuskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji… Na početku trećeg milenijuma u srcu Zapada žive milioni muslimana, a da Zapad (što kao kolektivitet, što pojedinačno) često, najblaže rečeno, ne pokazuje sposobnost da te ljude učini ravnopravnim i punopravnim članovima zajednice.
Khemiri samo konstatuje da ukoliko se večno insistira na razlikama imigranti ne mogu da postanu Šveđani čak i kada to žele. Ako se ne promeni optika, uvek će se naći nešto što će ih diskvalifikovati – poznavanje jezika, boja kože ili nešto treće. Khemiri takođe precizno (po)gađa Ahilovu petu svetskog poretka na kraju istorije, koji je zasnovan na manihejskoj logici (dobri momci/ loši momci) nasleđenoj iz hladnog rata i apgrejdovanoj samo utoliko što linije razdvajanja više nisu ideološke, već su (navodno) kulturno-civilizacijske.
Svet takve logike je užasno dosadno, crno-belo mesto. Nasuprot tome, svet Khemirijevih junaka je šaren i živopisan, pun boja i (među)nijansi i miriše na pravi život sastavljen i od patnji i od radosti. Likovi su razbarušeni, unikatni, svaki je univerzum za sebe. Nemoguće ih je spakovati u unapred skrojene stereotipe, bez obzira da li su ti stereotipi izvorno zapadnjački ili arapski.
Khemiri, u stvari, diskretno sugeriše da je, na početku 21. veka, pravi, udobniji identitet moguće stvoriti tek kada se odstupi od davno napisanih scenarija. Ni roditelji nemaju za ovo (vreme) prave savete, kamoli babe i dede… Njihovi svetovi se razlikuju od ovog možda i više nego što se razlikuju zapadni racionalizam i islam.
Novo vreme, naravno, samo ukoliko se teži tome da svet postane harmoničnije mesto za život, prosto traži scenarija ispisana apgrejdovanim jezikom, otvorenim za nove reči, pojmove, gramatičke konstrukcije… Otvorenim, znači, i za nove logike, malo komplikovanije od binarnih.
Zbog svega toga, “Oko crveno” je humana i optimistična knjiga. Odiše verom u pojedinca i život van zadatih, tesnih šablona.
Category: Naše priče, Transkultura