Illegal Alien (III): Uigrana kombinacija?
Mali, neugledni prljavi automobil iznenada je probudio zver koja je spavala ispod haube. Kao da smo dobili nekoliko stotina konja viška snage, poleteli smo kao da nas sam đavo goni. Za našeg drajvera ta policija iza nas kao da je stvarno bila nešto poput đavola. Ako ga uhvate sa nama u kolima, sigurno bi zaglavio u jednom od zgodnih i udobnih grčkih zatvora. Iz njegove odlučnosti videlo se da mu se tamo ne ide. Ekspresno smo izašli iz sela i izašli na otvoreni usko asfaltirani put.
Vrata na kolima su toliko zveketala da sam mislio da ćemo ostati bez njih. Pod ovom supersoničnom brzinom, krov će nam se, s obzirom na izgled bolida, odrolati kao konzerva. Put ispred nas je usisavao pejzaz; žuto-suvo se pretvorilo u zlatno-mutno. Linija puta se gubila pred nama.
Vrlo brzo smo se ponovo našli na još jednom zemljanom putu. Džip njie imao poteškoća da nas prati; sve vreme je bio na svega 200-300 metara iza nas. Vidljiva razdaljina,pogotovo po lepom čistom sunčanom danu.
Igra se okrenula u našu korist kada smo počeli da im ostavljamo široku zavesu prašine guste kao magla, tačno u njihov vetrobran. Dok je vozio njegov kamikaza mobil, naš Grk je gledao fiksirano napred, skoro da nije ni disao, ispred nas se uvijala velika i duga krivina. Po strani je bilo rastinje koje je blokiralo pogled dalje u dubinu.
Pri brzini od stotinak kilometara na sat, uleteli smo u centrifugu, jedva se držeći sredine puta. Na pola krivine izenada se pojavio veliki traktor sa prikolicom, sporo nam dolazeći u susret. Adrenalin više nije bio dovoljno jasan pojam za ono što sam osećao. Mali oznojani Grk je smotao volan i tako ispravio krivinu; uleteo je u visoku travu i počeo da kosi. Nismo se zaustavljali nego samo lagano ispravljali i pripajali se nazad putu. Naposletku smo se vratili na lepi prasnjavi put.
Oblak prašine iza nas skrivao je dogadjaj. Grk je vozio kao u transu i kao da je hteo da iskoristi priliku i što više poveća razdaljinu. Verovatno smo ih makar malo usporili, mislio sam u sebi, vrpoljeći se po sedištu i moleći boga se da sve to što pre završi.
Sve vreme sam zurio u retrovizor i konačno samo opazio policijski džip. Bio je na samom kraju dugog repa od prašine i izgledao je majušno. Kao profesionalni kaskader ili pilot Grk je uleteo u livadu pored i paralelno sa zemljanim putem i nastavio strahovitom brzinom. Sekli smo sve redom – krticnjake, šiblje, travu..
Odjednom se s moje desne strane pojavio nekakav put, veliki put… Bio je to auto-put prema Solunu. Od njega su nas razdvajali šumica i nekakav kanal. Uz to, nalazili smo se s leve strane puta što je značilo da ne možemo u desnu traku, posto je niski zid delio različite smerove na auto-putu.
Još jedan pogled u retrovizor dao mi je do znanja da potera za nama i dalje traje, s tim da je džip sada bio podosta iza as. Naš auto je sve kobnije kibicovao auto-put, red drveća i zbunja uz kanal su mi bili sve blizi.
U jednom trenutku, Grk je silno smotao volan i uputio bolida pravo u žbunje. Na tren sam zatvorio oči… Proleteli smo kroz zeleni zid i uleteli u blagi kanal i dobivši u njemu dodatno ubrzanje kao iz katapulta smo izleteli pravo u kontra smer auto-puta! U tom trenutku, na našu sreću, tu nije bilo saobraćaja. U narednim desetinama metara spretni šofer je samo malo prikočio, a potom je brzo i precizno skrenuo u jedan od retkih prolaza u ogradi prema pravom smeru. Tada je ponovo nagazio svoju pedalu od olova…
U prvi mah nisam shvatio šta se to upravo dogodilo. Okrenuo sam se da pogledam – policije nije bilo, samo malo prašine, ali ne odatle gde smo mi izašli. Oblak prašine kao da nastavio pravo od mesta gde smo mi skočili na beton i asvalt, zavaravajući trag !? Da li je ovo bila uigrana kombinacija?
Grk nije štedeo ni vreme ni auto, hitro je vozio i prestizao sve što nam se našlo ispred u tri široke trake auto puta. Bili smo pred samim Solunom. Polako se pomaljala industrijska zona i razne omanje zgrade i fabike. Sve vreme osmatrajući put u retrovizoru, pažljivo se usklađivao sa sve gušćim saobraćajem, smanjivao brzinu i stapao se sa okolinom.
Konačno Solun. Konačno sigurnost. Mali neugledni automobil se dobro pokazao na verovatno još jednom iskušenju. Polako je skrenuo na veliki parking posut sitnom šljakom, pa još malo produžio do iza jednog od hangara. Uz velika industrijska vrata bio je parkiran jedan lep crveni automobil zatamnjenih stakala, mercedes, elegantan.
Dva tipa u crnim odelima sa belim košuljama i sa tamnim naocarima stajali su ispred kola. Dok smo izlazili iz kola, Grk mi je rekao da devojke prelaze u druga kola a meni je poželeo sretan put kao da se proteklih sat vremena ništa nije dogodilo.
Bio je miran i spokojan, verovatno kada smo mi izvan nejegovog super mobila, ne postoje nikakvi dokazi protiv njega. Osmehnuo se, malo podigao kačket, mangupski namignuo i lagano otišao sa parkinga. Jedan od likova u crnom mi je prišao i ponovio da devojke treba da uđu kod njih u kola.
Kada su sele, mene je gospodin poveo prema ulici, posle par momenata naišao je taxi i on ga je zaustavio. Izvadio je iz džepa hiljadu drahmi i pružio mi, rekao je ovo bi trebalo da bude više nego dovoljno do centra. Poželeo mi je srećan put i otišao. Nisam siguran da li je to lepo ponašanje svih bilo uključeno u cenu mog paketa, tako je izgledalo!
Taksista je upitao kuda, razmislio sam i setio se, naravno – hotel Ariston, tačno preko puta spomenika konjanika u centru.
Category: Na putu, Naše priče, U prvom licu