Flashback: Gradina, glokalni fenomen
Pred polazak u osnovnu školu, u rodnom selu mojih predaka, suočio sam se, prvi put, sa pojmom gradina i gradinu sam doživeo kao brdo u centru naselja sa koga se šire vidici i pogled dopire daleko. Kasnije sam saznao da gradine podsećaju na prastara utvrđenja ili ruševine davno nestalih naselja, a oko njih su se u međuvremenu nastanili i skućili neki novi ljudi pristigli sa raznih strana.
Ispod jedne takve gradine bila je kuća i moga deda Pedijaša kraj čijih urušenih ostataka danas više niko ne bere šljive. Selo se zove Vrebac, a arheološki nalazi svedoče da su i u Vrepcu živeli pripadnici ilirskog plemena Japoda. Ilira, uostalom kao i Kelta, Tračana, tih prastarih stanovnika Balkana, odavno nema. Na svome putu istorija ih je negde zaturila. Gde?
I tu, pod vrebačkom Gradinom, sredinom tridesetih godina prošlog veka, za seoski dom kulture nabaviše radio-aparat kome, pored baterija, jer će elektrika ovde stići tek dve-tri decenije kasnije, treba i antena. Ispostaviće se da je za nju najpogodnije stablo bresta nadomak kuće Luke Majića.
Gleda postavljanje antene moj deda Pedijaš, takođe Majić, čudom se čudi, ne veruje u ono što mu pričaju. Preplovio je on okean, tamo i i ovamo, bio u Americi, radio u čikaškom salunu, nije da nije video sveta i nagledao se čudesa, ali toj mlađariji ne veruje: „Ne mere to biti, ne mere, da Lukin brestić sa Nev Jorkom razgovara. Pa ja sam do Nev Jorka samo vaporom tri nedelje putovao…“
Vrebački radio nije dugo „sa Nev Jorkom razgovarao“. Nekoliko godina kasnije počeo je rat. Selo je više puta paljeno i rušeno. Dugo se na radio nije ni pomišljalo; krovovi su bili preči. Uostalom, sve negde do šezdesetih, radio-prijemnik bio je, na jugoslovenskim prostorima, retkost i u gradskim kućama. Kasnije su se nekako brže množili televizori a u posleratnoj oskudici, kada se hleb „fasovao“ na karte sa kuponima, po dvesta-trista grama za svaki dan, zavisno od toga da li si rudar ili mastiljar, žena ili dete…Za odeću bile su „tačkice“, ali kad dođe, a dolazilo je retko i nepredvidivo. Radio-prijemnik u sopstvenoj kući za običnog čoveka bio je mislena imenica. Pogotovo u unutrašnjosti.
Ipak, slušao se, možda čak i sa većim uživanjem nego kada se u kuće uselio. Bili su ozvučeni glavni gradski trgovi; za prenose fudbalskih utakmica skupljali smo se kao na stadionu, slušali legendarnog Radivoja Markovića, njegove reči pretvarali u slike, navijali, radovali se i tugovali, zavisno od rezultata. A posle prenosa nastavljali druženje u šetnji.
„Korzo“ je, subotom i nedeljom naročito, u manjim gradovima i varošima bio omiljena zabava. I više od toga. Biti viđen na korzu imalo je svoju vrednost. Biti na korzu značilo je biti u toku. Ako su nekome došli gosti sa strane, kao da nisu ni bili ako ih mladi domaćin nije izveo na korzo. Ne pojavi li se neko na korzu, proveravalo se da nije bolestan. Nije bilo ni običnih telefona; poruke su se razmenjivale i prenosile na korzu. I tako, sve dok ga televizijske serije, one subotom i nedeljom, nisu „ukinule“…
Nekada se oko gradine sve znalo, informacije su stizale „bežičnim putem“ pre no što se i moglo pomisliti da će biti i bežični telefoni. Od gradine i do gradine informacije su se kretale teško i sporo. Prostor za manipulaciju zbog manjka informacija i njihovog sporog toga bio je tako reći neograničen.
A danas? Sve se promenilo. Ostala je samo mogućnost manipulacije. Viškom informacija i njihovim brzim tokom gradina je u nekom smislu postala svetski a ne lokalni fenomen, ali je globalno selo, ipak, ostalo selo bar onoliko koliko su njegovi žitelji, u džinsu ili modernim aljinkama, ispod šminke, sačuvali primitivni duh gradine, a njihove društvene institucije potrebu da i kreiranjem informacija i „informacija“, njihovom slekecijom i interpretacijom, dokazuju ko je jači, „stariji“, „kulturniji“, bolji po rođenju, demokratičniji po samoj prirodi stvari.
Obilje informacija jeste ali i ne mora da bude prednost. Ne pomažu slova onome ko ne ume da čita. Informacije su bezvredne pa i pogubne za one koji ne razumeju njihov smisao, njihove domašaje.
Nebojša Majić
Category: Naše priče, U prvom licu