Illegal Alien (II): Kozijom stazom preko granice
Kucnuo je čas za naš mali “izlet”. Krenuli smo svi polako kozijom stazom. Cigar-bube su već odavno pojačale svoju frekvenciju i sada već opijale svojom glasnom muzikom. Julsko sunce je žežalo, a suva, žuta trava je šuškala pod našim nogama.
Išli smo u koloni po jedan i vijugali osatvljajući malo selo ispod naših nogu. Sa ove visine Dojransko jezero izgledalo je kao belo oko ispod nas koje nas nas gleda kao da nam želi sretan put.
Posle otprilike sat vremena hoda Beli nam je signalizirao da čučnemo i budemo tihi. Šćućureni ispod jednog većeg grma slušali smo kako cvrčak trlja krila i izvodi svoju simfoniju. Malo ispred nas, naš vodič je razgovarao sa nekim preko mobilnog telefona. Razgovor je bio na grčkom. Zaključio sam da je to naš vozač koji nas čeka sa druge strane. Kada smo ponovo krenuli, Beli je mahuo rukom prema kamenu pored nas – beli kamen “graničar” na kome je pisalo “ELLAS”.
“Dobrodošao u Grčku”, rekao mi je sa smeškom. Osmatračnice su sada bile sa obe naše strane, veoma blizu. Nikoga nije bilo u njima, Beli je po svoj prilici dobro znao njihove smene. Želeo sam da što pre prođemo i nestanemo iz njihovog vidokruga. Brdo pred nama nije ni jednog trenutka gubilo nagib, sve vreme smo se penjali. Posle još pola sata planinarenja stigli smo na omanju livadu, kao da smo izašli na manju visoravan. Seli smo u šiprazje i zbunje koje je činilo rub ovog brisanog prostora i prirodni zaklon za nas.
Izgledalo je kao preorana njiva, videle su se brazde. U jednom trenutku, u daljini se pojavio oblačić sivkaste boje i polako nam se približavao nisko po zemlji kao mali tornado u otvorenoj preriji.
“Evo vam prevoza”, rekao je Beli ponosno.
Kola su se približavala brzo, zemljanim putem, dižuci prašinu za sobom. U jednom momentu auto je stao, tačno preko puta te njive, naspram nas. Trebalo je da pretrčimo do njega. Beli nas je hrabrio, poput selektora ekipe, govoreći kako to nije ništa. Prva je izletela mala garava, kao djule. Ali, posle nekoliko brazdi saplela se i potonula u zemlju. Nije joj trebalo dugo da se pridigne i potom se u nekoliko koraka dočepala auta. Posle nje na “pistu” su istrčale dve plave Ukrajinke; brzo i spretno su prejezdile, kao gazele.
Na kraju – ja… Trčim sa torbom od pedesetak kila na leđima, dolazim do pola njive, ali tu noge kao da posustaju, teret na ledjima pritiska, brazde mi se petljaju pod nogama, spotiču me. Krajnjim naporom prelazim tu poslednju “deonicu” i bez daha stižem do kola koja već pod gasom čekaju da uđem pa da polete.
Automobil – star, neugledan, prljav; ni boja nije mogla da mu se odgonetne od silnog blata. Seo sam na suvozačko sedište, devojke su već bile spakovane pozadi kao sardine. Čovek u svojim tridesetim, dosta neugledan, sedeo je za volanom i znojio se ispod kačketa. U ruci mu je bio telefon i sve vreme je sa nekim pričao. Zvučao je prilično uspaničeno. Adrenalin se osećao u vazduhu.
Jurili smo po poljskom putu. Naš “pilot” je dobro poznavao put; vešto je uletao u krivine na mestima gde se ni naziralo nije da li uopšte ima puta. Čistina koja nas je grlila svojom žutom ravnicom, bila je prošarana niskim rastinjem i suvim žbunjem. Tu i tamo poneko stablo masline . Trava zlatna, kao u kakvoj savani. Pogled se prostirao daleko i sticao se utisak neke nove stvarnosti.
Posle duže vožnje, opazio sam automobil dosta daleko ispred nas. Tamne boje isticao se u svetlo zutoj podlozi oko njega. To je bila novost pošto skoro sat vremena na putu nije bilo nikoga osim nas. Naš šofer je držao distancu od skoro 500 metara iza nepoznatog automobila. Kretali smo se prilično velikom brzinom, tako da sam zaključio da taj drugi auto mora da ima neke veze sa nama. Grk za volanom, sa prljavim kačketom, mrmljao je sve vreme u svoj mobilni telefon. Na svakoj krivini spretno je menjao brzine, spuštajući u nižu i potom vraćajući u višu.
Na kraju sam uspeo da ga razumem – to ispred nas je bila izvidnica. Počela su da se nižu mala sela. U neka put nije ulazio, ali u poneka jeste. Pri ulasku u jedno malo veće selo, Grk se okrenuo prema devojkama i nerzvozno im gestikulirao da se spuste koliko god mogu. Govorio im je na grčkom pa one nisu bile skroz sigurne šta je po sredi. Iako smo slabo razumeli Grkovu priču, svima nam je bilo jasno da žurka počinje.
Tamno plavi taxi sa zutom linijom sa strana, koji je bio naša prethodnica, nestao je ispred nas.. Usporili smo skroz i stopili se sa još nekoliko vozila u selu u nekakvoj glavnoj ulici. U susret nam je dolazio neki malo veći automobil, džip. Kako se približavao, maslinasto zelena hauba je sinula, potom i rotaciono svetlo na krovu – pogranična policija!
Iako je i ovako bio tamne puti, učinilo mi se kao da je naš Grk u tom trenutko još više pocrneo. Prestao je da priča na telefon i sakrio je pogled ispod kačketa. Pošto sam sedeo na prednjem, vidnom sedištu, pokušao sam da izgledam što više moguće “domaće”, grčki. Napetost u kolima je dostigla vrhunac.
Nonšalantni pogled koji je vozač džipa uputio prema nama, onako, kao u prolazu, skoro da je bio jasan znak sumnje. Mimoišli smo se i nastavili lagano da se udaljavamo jedni od drugih. Malo sam se spustio u sedištu ne bih li uhvatio pravi ugao u desnom retrovizoru, hteo sam da vidim. Nismo se okretali, samo smo mirno ćutali i čekali sudbinu da se pokaže.
Džip graničara naglo je zaokrenuo i upalio sirenu i rotaciju. Pomislio sam – gotovo je; sada moramo da stanemo; ne gine mi šut-karta i torpedovanje odakle sam došao. Međutim, mali garavi Grk je istog časa nagazio po gasu, nije oklevao ni sekunde…
Danijel Mirkov
Nastaviće se…
Category: Na putu, Naše priče, U prvom licu