Illegal Alien (I): Dojran bele boje
Danijel Mirkov, gari iz Petrovaradina koji se posle Krita, Sao Paula i putešestvija po svetu skrasio u Njujorku, piše za Trans Europe Express o svojim imigrantsko-pečalbarskim počecima – o ilegalnim prelascima granice, o doživljajima iz grčkog zatvora, o proterivanju i novom početku i mnogo čemu još… Pošto se baš raspisao, Danijelovu priču objavljivaćemo u nastavcima, kao uzbudljiv krimić:-)
DOJRAN BELE BOJE
Voda je menjala boju svakog časa, iz modre plavo-sive u neke crvene i roza nijanse. Iznad jezera dizala se planina u polukrug, relativno ispunjena belim kamenom i manjim rastinjem, žbunjem i ponekim malim drvetom poput masline. Svitalo je, a ja sam naručio moj doručak, Skopsko pivo.
Zvali su ga Beli i trebalo je tu da me pokupi. Za stolom preko puta su sedele dve tipa koji su mogli da se uklope u razne profile. Još uvek nije bilo svanulo i sasvim sigurno nisu bili ranoranioci. Za radnike je još bilo prerano. Mogli su da budu taksisti ili neki sitni prevaranti. Njihovi upitni pogledi su se lepili za mene, ali me nisu doticali.
Sa obližnje govornice okretao sam broj telefona koji sam imao u slučaju da se ne nađemo. Telefon je zvonio, uzalud, niko se nije javljao. Sa druge strane govorila je samo tišina. Posle nekoliko pokušaja resio sam da pitam konobara da li mozda zna čoveka.
”Naravno, malo je selo” – rekao mi je. ”Njegova kuća je poslednja u brdu. Ne možes da je promašiš…” Posle još jednog Skopskog, trema je nestala. Nabacio sam svoju veliku plavu torbu na leđa i krenuo da se penjem strmom ulicom.
Već se bilo poprilično razdanilo i spremao se još jedan prelep izlazak sunca. Predeo je odisao tom kamenitom suvom lepotom, cigarr-bube su počele svoju jutarnju liturgiju, kao po planu, jedna po jedna se palila.
Trebalo je da prevalim još komad ulice, dosta strme, do te poslednje kuće koja se nazirala. Hodao sam sporo, štedeci dah. Postalo je još napornije, sve više i više, posle svakog okretanja pogled bi bivao lepši, širi i sunčaniji.
Na verandi poslednje kuće stajao je čovek u maskirnim pantalonama. Gledao je prema meni. Pozdravio me je, predosećajući valjda da sam baš ja taj koga očekuje. Pitao sam šta se desilo i zašto se nije pojavio dole. Spavao je, reče, i pozva me da se popnem na terasu njegove jednostavne kuce, poslednje u selu. Posle doručka, feta sira, maslinovog ulja i maslina, malo tople pogače, sve to domaće proizvodnje, pokazao mi je u brdo iza njegove kuće.
”Ono tamo je Grčka, tamo posle onih osmatračnica.”
Vojne pogranične karaule, nekoliko njih, stajale su u razmaku od 100-200 metara jedna od druge. Novost me nikako nije obradovala. Reče mi još da ćemo da krenemo oko podne, ”da pokušamo…” Ni to nisam ocekivao, da se granica prelazi u po bela dana?
Posle malo priče došli smo do finansijskog dela gde mi je rekao da samo Srbima uzima 400 maraka. Za Albance, Bugare, Rumune i sve ostale, tarifa je 1000 pošto oni, kako reči, nisu bratski narodi.
Eto da i mi negde u svetu imamo popuste, pomislih u sebi.
Kad sam pomislio da sam sve shvatio, iz trošne sobice izašla je jedna mala devojka, crnokosa i blago musava. Potom sam video da su tu još dve plavuše, mršave i lepuškaste.
Reče mi da one idu zajedno sa mnom u paketu. ”Radiće u noćnim-klubovima u Solunu i Grčkoj…” Nisam pitao o kakvim klubovima je reč; bilo mi je jasno i ovako.
Beli je bio veoma prost, ali i veoma smiren čovek. S obzirom kako je zarađivao za život, bio je i previše miran. Rekao mi je kroz razgovor da ako ikad budem hteo, slobodno mogu da mu dovedem jednu ili dve drugarice, koje bi možda želele da rade u nekom noćnom klubu ili nešto slično. Za svaku bi mi na licu mesta platio po 1500 maraka.
To je njemu bila čista računica. ”Posle toga lepo sedneš u voz za Novi Sad sa 3000 u džepu i vratiš se kući da uživaš.” Interesantna ponuda, nema šta. Jedini problem je što nisam baš iz priče…
Nastaviće se!
Danijel Mirkov
Category: Na putu, Naše priče, U prvom licu