Brazil nije za početnike (3): Najvažnija stvar u životu…
Sa razvojem filma, evoluirali su, pored ostalog, i nacionalni stereotipi. Holivud je bio i ostao neprevaziđen u njihovom štancovanju. A pošto su Amerikanci Latinsku Ameriku oduvek tretirali kao svoje zadnje dvorište, u sličnom stilu su u filmovima tretirali i Latinoamerikance.
Meksikanci su im bili najinspirativniji. Skoro obavezno kao prljavi, ružni, glupi, prevrtljivi, zli (i kakvi sve još ne), a Meksikanke kao lake… Drugi se nisu graničili sa SAD, nije bilo teritorijalnih sporova, pa su spočetka portretisani samo kao egzotični. Brazilci nisu bili interesantni sve do kraja tridesetih.
U predvečerje Drugog svetskog rata situacija se menja. Sjedinjenim državama potrebni su saveznici i u zadnjem dvorištu, pa Frenklin Ruzvelt i Žetulio Vargas potpisuju Sporazum o dobrosusedskim odnosima. Jedan od aneksa tog sporazuma propisivao je pozitivnu propagandu na obe strane.
Aneks sigurno nije sastavljen tako kako je sastavljen samo zbog brazilske bombe Karmen Mirande, ali ona će biti prva i najveća brazilska i južnoamerička zvezda kojoj je to širom otvorilo vrata Holivuda.
Postaće “začin” brojnih mjuzikla, a u jednom trenutku tokom četrdesetih i najplaćenija holivudska vedeta.
Pošto sam je upoznao i zavoleo preko Vudi Alena i njegovog filma “Dani radija” (Radio Days) http://www.youtube.com/watch?v=-j-7FdyG_KE uvek mi je bilo čudno što moji brazilski drugari u Beogradu ne mogu da je podnesu. Vremenom mi se razjasnilo.
Reč je o veoma kompleksnom nerazumevanju između različitih država i kultura, između sopstvene predstave o sebi i predstava i ideja drugih, između stvarnosti i fikcije… Iako je to fenomen koji nadilazi bilo kog pojedinca, Karmen Miranda je postala njegov simbol.
Likovi koje je tumačila u holivudskim filmovima jesu bili simpatični i pozitivni, ali su poslužili za stereotipiziranje i trivijalizovanje ne samo Brazilaca, nego i drugih Latinoamerikanaca. Miranda je, sa obaveznim bananama na glavi, u holivudskim mjuziklima bila Latina univerzalis: Argentinka, Kubanka, Portorikanka… I bila je tako dobra i neodoljiva kao The Lady In The Tutti Frutti Hat, da ta predstava, projektovana preko nje, u svesti ljudi živi i danas. Njeni filmovi su možda i zaboravljeni, ali Tutti Frutti Hat nije.
******’
Škotski novinar Džon Ficpatrik (John Fitzpatrick), koji je dosta vremena proveo u Brazilu, primetio je kako je za mnoge strance, pre svega zapadnjake, Brazil više stanje svesti nego stvarna zemlja. Razni sanjari, fantasti, fanatici… skloni su, kaže, da u zavisnosti od sopstvenih potreba izmišljaju i zamišljaju Brazil kako im je drago, neretko čak i ne kročivši u njega. To su, po njemu, mentalni imperijalisti čija snolika predstava Brazila ponekad jeste zasnovana i na stvarnoj zemlji, ali samo na onim aspektima stvarnosti koji podupiru san, fantaziju, utopiju…
Primeri koje navodi kao ilustraciju svoje teze su film Terija Gilijama Brazil iz 1985. godine i roman Džona Apdajka iz 1994, takođe Brazil. Ni film, ni knjiga nemaju mnogo veze sa brazilskom stvarnošću; i film i knjiga bez zazora posežu za idejom Brazila kao mestom fantazije.
Ficpatrikove opservacije u saglasnosti su sa zaključcima do kojih je došao teoretičar filma Tuniko Amansio posle analize preko 230 stranih filmova koji za mesto radnje imaju Brazil. U studiji Brazil stranaca (O Brasil dos gringos) on (u stranim filmovima) razlikuje tri dominatne matrice klišea o Brazilu i Brazilcima:
1) Brazilci su kolonizovan narod;
2) Slika koju stranci imaju i neguju o Brazilu i Brazilcima dominantna je u odnosu na stvarnost i činjenice;
3) Svesno se kreira utopijska slika zemlje, pošto se filmovi prave za ljude koji Brazil ne poznaju.
Tu se, nekako, ponovo dolazi do Robinzona Krusa. Vremena se jesu promenila, ali kada je reč o zemljama poput Brazila, mentalni imperijalisti ne posustaju. Njihovi interesi – politički, komercijalni ili neki treći – važniji su im od stvarnosti. Zato stare matrice i stereotipi – o egzotičnom tropskom raju, o divljacima i ljudožderima, o neodoljivim i druželjubivim brazilskim sirenama u toplesu (iako je toples na plažama do dan danas zabranjen)… – i dalje žive.
Ali, Brazil se menja i nije ga više moguće čitati kroz izlizane matrice (ako je to ikada i bilo). Da bi do njega zaista došlo, pod uslovom da se to uopšte želi, najpre je potrebno suočavanje sa sobom. Temeljno preispitivanje sopstvenog kulturnog i obrazovnog nasleđa je nulta tačka. Potom sledi traženje nove dioptrije. To je proces.
*******
Kad prvi put prošetate po Sao Paulu ili Riju mnogo toga izgleda poznato. Prvi utisak je varljiv. Ništa nije isto. Drugačijost je tek ponekad očigledna. Češće izmiče. Nije je lako uhvatiti, iskazati rečima.
Vremenom naučite da ništa ne mora da bude onako kako na prvi pogled izgleda. Kapuera nije samo ples, već je i borilačka veština. Katolicizam nije samo katolicizam, već zagrljeni sa Isusom mogu da stoje i afrički bogovi.
Malo po malo, shvatite da merni sistem, za koji ste u učili kako je univerzalan, to u stvarnosti nije. Nedovoljan je za uzimanje mere Brazilu.
Brazil je reč u jednini koja označava mnoštvo. Brazilstvo je distorzija koja se uzdigla u poseban žanr.
Šta je tu čime distorzirano, o tome može da se diskutuje.
Kao nekome kome su Evropa i SAD početne referentne tačke, moj prvi, intuitivni zaključak bio je da je Brazil Zapad distorziran Afrikom. I razni drugi slično su rezonovali. Žilberto Freire, na primer, nazivao je Brazil Evropom u tropima. To je, međutim, samo jedna strana medalje.
Nek pričaju šta god hoće…ali ako je Portugal otac, onda je Angola Crna Majka na čijem je krilu dete odraslo, pisao je šezdesetih godina prošlog veka angolski umetnik Albano Neves i Souza (Albano Neves e Sousa). Bio je pod utiskom sličnosti materijalne kulture (hrana, odeća itd.) i uličnih festivala u Angoli, Zelenortskim ostrvima, Gvineji Bisao, Mozambiku, Sao Tomeu i Brazilu.
Ako je Portugal Beli Otac, a Angola Crna Majka, Indijanci starosedeoci mogu da budu samo neki sveti duh. Bili su tu pre svih ostalih, danas ih maltene više nema. Samo je njihov duh sveprisutan. Žive kroz nazive naselja, reka, planina, biljaka, životinja… (Ipiranga, Ibirapuera, Pirasikaba…); kroz kulture koji su patentirali (manđioka, kukuruz, kikiriki…).
***********
Antonio Karlos Žobim (1927 – 1994), kompozitor koji je kroz svoje pesme stvorio jednu od najlepših i najsofisticiranijih vizija Brazila i brazilstva, imao je običaj da kaže kako Brazil nije za početnike.
Žobim je dobro znao da Brazil nije lak. Kad si gringo (što je univerzala izraz za strance sa pomalo pežorativnim prizvukom) lakše je nego kad si domaći. Brazil ti nije sudbina, intuitivno imaš otklon.
Sa otklonom ne treba preterivati. Ukoliko sudiš po nekim ne-brazilskim merilima, može sve da ti smeta. Ukoliko se prepustiš brazilskim, može da ti bude potaman i ono što to objektivno nije.
Moj prirodan izbor bio je – nešto između. I sam dolazim sa prostora koji je nešto između (Evrope i ne-Evrope) i živim mimo i između velikih narativa…
*********
Prvobitni plan bio je da ostanem dva meseca. Toliko je važila jeftina avionska karta koju sam imao.
Kako se datum povratka približavao, postajao sam sve frustriraniji. Imao sam osećaj da se nisam makao iz mesta. Dve, tri nedelje trebalo mi je samo da se odvažim da promolim nos na ulicu.
Prelomio sam da ostanem još.
Karta mi je propala. Nisam više imao zacrtan datum povratka.
Kao da je upravo tog časa počelo stvarno da mi se otvara.
Nisam siguran da li su mi za nalaženje dioptrije bila potrebna baš ta dva meseca ili samo svest da sam tu do daljnjeg. To i nije toliko važno. Suština je da sam posle ta dva meseca progledao.
Slobodnije sam se kretao, bolje sam razumeo šta se priča meni i oko mene, lakše sam stupao u razgovor i komunikaciju. I drugi su se navikli na moje prisustvo – nisam više bio jednokratna atrakcija i slučajni prolaznik.
***********
Nesuđeni dan povratka proveo sam u Sao Paulu.
Sa Žulianom, ženom mog brata od ujaka Dragana, i njihovim šestogodišnjim blizancima Markom i Lukom, išao sam u park Butantan. U kolima Žuliana je animirala klince.
Deco, recite mi šta je najvažnija stvar u životu? Da li je to novac?
Ne, nije novac…, odgovaraju Marko i Luka u glas.
Da li je zdravlje?
Nije…
A šta jeste?
Alegria…, galame ponovo u glas Marko i Luka.
Tako je… Najvažnija stvar u životu je alegria, potvrđuje Žuliana.
Alegria može da se prevede na više načina – životna radost, uživanje u životu, lakoća življenja… Kako god da se prevede, nema je ni u evropskom, ni u balkanskom registru najvažnijih stvari u životu.
Nasmejao sam se slušajući taj dijalog. Pitao sam se šta bi za Marka i Luku bila najvažnija stvar u životu da su kojim slučajem rođeni u Evropi, na Balkanu, u Beogradu, Vražogrncu ili na Korčuli…
*********
Iste večeri izašao sam sa Andreom i Danielom. Ona i on su deset godina u nemogućoj vezi – ona je doktor nauka iz relativno dobrostojeće bele srednjeklasne porodice iz Moeme, finog dela Sao Paula; on je crni muzičar iz Zone Norte, ne baš iz favele, ali iz njenog komšiluka. Zovu ga Reverendo, velečasni. Gde god da ide po zonama norte ljudi ga znaju, pozdravljaju i poštuju. Ima auru velečasnog i nema banku u džepu.
U Brazilu je lako ostati (ne)dobrovoljni zatočenik srednje klase. Ljudi mogu čitav život da prožive, a da nikad ne zađu dublje u milje običnog sveta. Meni su se vrata tog Brazila s one strane srednje klase otškrinula zahvaljujući Andrei i pre svega Danijelu.
Veče mog nesuđenog povratka u Evropu, išli smo na probu trupe Cachoeira. To je šarolika družina prijatelja različitih generacija i iz različitih socijalnih miljea koju je spojila zajedničko interesovanje za crnu tradiciju Sao Paula i Brazila. Danijel je tu guru.
Proba je bila kod Valentija, u velikom dvorištu njegove kuće na periferiji Sao Paula. Pored petnaestak, dvadeset članova trupe, došli su i prijatelji. Veliko društvo. Svako je doneo po nešto – pivo, vino, hranu – i proba je malo po malo prerastala u zabavu.
Na kraju je Danijel, kome je te večeri bio rođendan, slemovao. Život je sloboda. Sloboda je eskpresija, ekspresija je pokret, glas…
Puklo me je. Sloboda… Sloboda u sebi, u svom telu, u glasu, pokretu… Sloboda kroz muziku, ples, kapueru, telesnost, senzualnost…
To poimanje slobode ne postoji u udžbenicima političke teorije.
***********
U Kampinas, gde mi je u ujninom stanu u Kambuiu bila glavna brazilska baza, vratio sam se zadovoljan. Počeo sam da čitam stvarnost oko sebe.
Tešio me je i Stefan Cvajg (1881-1942), veliki evropski pisac koji je, bežeći od rata i koncentracionih logora, došao do Brazila, gde je proveo poslednje godine života. Sedamdeset godina ranije osećao se isto kao ja.
Brazil, koji je svet za sebe, nemoguće je upoznati u celosti. Proveo sam šest meseci u ovoj zemlji i, uprkos svoj mojoj žudnji za saznavanjem i neprestanom putovanju, sada shvatam do koje mere moje istraživanje ne uspeva da bude sveobuhvatno; i shvatam, takođe, da čitav životni vek ne bi dao za pravo nekome da kaže: Ja znam Brazil. (Stefan Cvajg, Вrazil, zemlja budućnosti)
