Antropofagijski manifest
Pesnik, polemičar i jedan od utemeljivača brazilskog modernizma Oswald de Andrade (1890 – 1954) i dan danas najviše je spominjan po Antropofagijskom manifestu; iako je objavljen još daleke 1928. godine, taj manifest je u mnogome sačuvao aktuealnost do ovih naših dana.
Suštinska novina i originalnost koju je doneo jeste slavljenje hibridnosti brazilske kulture. Pozivajući se na običaje Tupija, starosedelaca Brazila, koji su praktikovali ritualnu antropofagiju, jer su verovali da konzumiranjem “izuzetnih primeraka” preuzimaju njihovu snagu, Andrade je uzdigao na pijedestal ideju “kanibalizovanja” drugih kultura. Po njemu, upravo u tome leži najveća snaga Brazila.
Iako je napisan metaforičkim jezikom punim duhovitih poetskih aforizama, Antropofagijski manifest postao je, takođe, teorijsko jezgro pokreta koji se nije mirio sa brazilskom kulturnom zavisnošću i koji je pokušavao da stane “na crtu” evropskoj postkolonijalnoj kulturnoj dominaciji.
U Manifestu je niz teorijskih “referenci”: revolucionarne postavke Karla Marksa, psihoanalitička saznanja o podsvesti i studija Totem i tabu Sigmunda Frojda, oslobađanje primitivnog elementa u čoveku što su predlagali neki nadrealisti poput Andre Bretona, zatim Manifeste Cannibale koji je napisao Fransis Picabia 1920. godine, Rusoove teze o “divljaku”, ideja tehničkog varvarstva Hermana Keyserlinga.
Svi ovi uticaji u Manifestu su se našli zajedno ”pod kišobranom” jednog koncepta bez presedana koji je ukorenjen u istoriji brazilske civilizacije: antropofagija ili kanibalizam.
Manifest je upravo potrcrtao nasilnu kontradikciju između dve kulture koje čine osnovu brazilske kulture – primitivne (indijanske i afričke) i latinske (evropsko kulturno nasleđe).
To više nije proces harmonične i spontane asimilacije između dva pola, već se ”primitivizam” sada pojavljuje kao znak kritičkog varenja drugog, modernog i civilizovanog: ”Tupi ili ne Tupi, pitanje je sad…”
Treba takođe istaći da Andrade nije predlagao puko oponiranje modernoj industrijskoj civilizaciji. On je smatrao da su neka njena dostignuća omogućila postojanje primitivnih formi egzistencije; opet, sa druge strane, bio je stava da je samo antropofagijsko mišljenje sposobno da razlikuje pozitivne elemente ove civilizacijje, eliminišući ono što je neinteresantno i ultimativno promovišući ”Caraiba revoluciju” i njenog ”tehnologizovanog varvarskog” čoveka.
Zbog nesistematičnog karaktera i telegrafskog stila koji je Andrade koristio u oblikovanju svojih ”kanibalističkih” ideja, Manifest je percipiran na veoma različite načine. No, i to je na neki način u skladu sa Andradeovom averzijom prema logički linearnom diskursu nasleđenom od evropskih kolonizatora. Njegova umetnička trajektorija prosto sugeriše da ima koherentnosti u ludilu kanibalizma i smisla u njegovom besmislu.
Antropofagijski manifest
Samo nas kanibalizam spaja. Društveno. Ekonomski. Filozofski. Jedini zakon sveta. Maskirani izraz svakog individualizma i svakog kolektivizma. Svih religija. Svih mirovnih ugovora.
Tupi*, ili ne Tupi pitanje je sad. *(Tupi su „starosedeoci“ Brazila koji su praktikovali ritualni kanibalizam. Verovali su da jedući „izuzetne primerke“ apsorbuju njihovu snagu).
Protiv svih katehizama. I protiv majke svih Grachi. Zanima me samo ono što nije moje. Ljudski zakon. Zakon kanibalizma. Umorni smo od svih sumnjivih katoličkih muževa u igri. Frojd je uništio enigmu o ženi i o drugim psihološkim pisanim strahovima.
Istini je smetala odeća, nepromočiva između unutrašnjeg i spoljnog sveta. Reakcija protiv obučenog čoveka. Američki filmovi će nas obavestiti o tome.
Deca sunca, majka živih. Pronađeni i svirepo voljeni, sa svim licemernim nedostajanjem od strane imigranata, trafikanata i turista. U zemlji velike zmije.
Zato što nikada nismo imali gramatiku, niti kolekcije starog povrća. I nikada nismo naučili šta je to gradski, prigradski, granično i kontinentalno. Lenji u mapa-mundi Brazila.
Jedna učestvujuća savest, jedan verski ritam.
Protiv svih uvoznika upakovane savesti. Opipljiv opstanak života. I, neka Levy-Bruhl proučava pre-logični mentalitet.
Hoćemo Revoluciju Karaiba (Caraiba). Veću od Francuske revolucije. Ujedinjenje svih efikasnih pubuna u pravcu čoveka. Bez nas Evropa ne bi imala čak ni svoju tričavu deklaraciju o pravu čoveka.
Zlatne godine koje je najavila Amerika. Zlatne godine. I sve girls.
Očinstvo: Kontakt sa Brazilom Karaiba. Ori Villegaignon print terre. Montaigne. Prirodni čovek. Rousseau. Od Francuske revolucije do Romantizma, do Boljševicke revolucije do varvarske Keyserling tehnike. Idemo.
Nikada nismo bili katehizirani. Živimo po jednom pravu sonanbula. Imamo Hrista rođenog u Baiji. Ili u Belemu, Para. Ali nikada nismo priznali rođenje logike među nama.
Protiv sveštenika Viere. Bio je autor našeg prvog zajma, za proviziju. Nepismeni kralj mu reče: stavi to na papir ali bez mnogo laskanja. I dobio se zajam. Obračunao se brazilski šećer.
Vieira je ostavio novac u Portugalu i doneo nam laskanje.
Duh odbija da prihvati duh bez tela. Antropomorfija. Potreba ljudožderske vakcine. Za ravnotežu protiv meridijanskih religija. I strane inkvizicije.
Možemo samo da prihvatimo proročki svet.
Imali smo pravedničku kodifikaciju osvete. Naučnu kodifikaciju Magije. Antropofagija. Stalnu transformaciju tabua u totem.
Protiv reverzibilnog sveta i objektivizovanih ideja. Kadaverizovanih (kadavericne). Zabrane dinamičnim mislima. Pojedinca kao žrtve sistema. Izvora klasičnih nepravdi. Romantičnih nepravdi. Zaborava unutrašnjih dostignuća.
Scenario. Scenario. Scenario. Scenario. Scenario. Scenario. Scenario.
Instinkt Karaiba.
Život i smrt hipoteza. Od jednačine ja deo Kosmosa do aksioma Kosmos deo mene.
Opstanak. Znanje. Antropofagija.
Protiv biljnih elita. U komunikaciji sa tlom.
Nikada nismo bili katehizirani. Ono što stvarno delali beše karneval. Indijanac obučen kao Senator Imperije. Koji glumi da je Pitt. Ili protagonista Alenkarovih (José de Alencar) opera punih dobrih portugalskih osećanja.
Već smo imali komunizam. Već smo imali nadrealistički jezik. Zlatno doba.
Catiti Catiti
Imara Notiá
Notiá Imara
Ipeju*
Čarolija života. Imali smo odnos i distribuciju fizičkih dobara, moralnih dobara i dobara dostojanstva. I znali smo kako da preokrenemo misteriju smrti uz pomoć nekoliko gramatičkih formi. Pitao sam jednog čoveka sta je Pravo. Odgovorio mi je da je to garancija da se (is)koriste mogućnosti. Taj čovek zove se Galli Mathias. Pojeo sam ga.
Determinizam nije prisustan samo tamo gde ima misterije. Ali kakve to veze ima sa nama?
Protiv priče čoveka koja počinje u Rtu Finistere. Svet bez datuma. Bez potpisa. Bez Napoleona. Bez Cezara.
Učvršćivanje napretka pomoću kataloga i televizijskih aparata. Samo mašinerija. I transfuzije krvi.
Protiv uzvišenog antagonizma. Donesenog na brodovima.
Protiv istine misionarskih naroda, određene oštrinom njuha jednog ljudoždera, Visconde de Cairo: – Laž mnogo puta ponovljena.
Ali nisu dosli krstaši. Bili su begunci jedne civilizacije koju grickamo, jer smo jaki i osvetoljubivi kao jabuti* (*južnoameričke kornjače).
Ako je Bog savest Nestvorenog Univerzuma, Guaraci* (*bog sunca u mitologiji Tupi Guarani) je majka živih bića. Jasi* (*boginja meseca) je majka povrća.
Nismo imali spekulacije. Ali smo imali moć proricanja (pogađanja). Imali smo politiku koja je nauka o distribuciji. I jedan planetarni društveni sistem.
Migracije. Bežanje iz stanja dosade. Protiv urbane skleroze. Protiv konzervatoriuma i dosadne spekulacije.
Od Vilijama Džemsa (William James) do Vorronofa (Voronoff). Preobražavanje tabua u totem. Antropofagija.
Otac porodice i stvaranje Morala kako decu donose Rode: prenebregavanje stvarnog stanja stvari + nedostatak mašte + osećanje autoriteta spram znatiželjnih potomaka.
Neophodno je odvojiti se od dubokog ateizma da bi se došlo do ideje o Bogu. Ali Karaibima* (*autohotna etnička grupa sa severa Juzne Amerike) to nije bilo potrebno. Jer su imali Guaraci (Boga Sunca).
Kreirani objekt reaguje kao pali andjeli. Od tada Mojsije luta. Šta se to nas tiče?
Pre nego što su Portuglalci otkrili Brazil, Brazil je otkrio sreću.
Protiv indijanca da bakljom. Indijanskog sina Marije, kumčeta Katarine Medici, zeta Don Antonia od Marize.
Radost je pravi dokaz.
U matrijarhatu Pindorame* (*Na tupi jeziku Pindorama znači Zemlja palmi, a tako su domoroci nazivali Brazil).
Protiv memorije kao izvora običaja. Lično iskustvo obnovljeno.
Mi smo konkretisti. Ideje osvajaju, reaguju, pale ljude na javnim trgovima. Dozvolite da prigušimo ideje i druge paralize. Po scenariju. Verovati znacima, verovati instrumentima i zvezdama.
Protiv Getea, majke braće Grachi i Dvora Kralja Jovana VI.
Radost je pravi dokaz.
Borba između onog što bi nazvali Nestvorenim i Stvorenim – ilustrovana stalnom protivrečnošću između čoveka i njegovog tabua. Svakodnevna ljubav i kapitalistički modus-vivendi. Antropofagija. Apsorpcija svetog neprijatelja – da bi ga pretvorili u totem. Ljudska pustolovina. Zemaljski cilj.
Međutim, samo čiste elite uspele su da ostvare telesni kanibalizam, koji u sebi sadrži najviši osećaj života i izbegava sva zla koja je Frojd identifikovao, zla katehizacije. To što se nudi nije sublimacija seksualnog nagona. To je termometarska skala kanibalistickog nagona. Iz telesnog postaje izborni i rađa prijateljstvo. Nežnost, ljubav. Spekulativno, nauku. Odstupa i prenosi se. Stižemo do klevetanja. Niska antropofagija nagomilana u gresima katehizma – zavist, zelenaštvo, kleveta, ubistvo. Kuga takozvanih kulturnih i hristijanizovanih naroda, protiv toga delamo. Antropofagi.
Protiv Anchiete* (* Jose de Anchieta (1534-1597), jezuitski misionar koji je igrao važnu ulogu u konverziji domorodačkog stanovništva Brazila u katoličanstvo) koji peva jedanaest hiljada devica na nebu, u zemlji Iraseme* (legenda, lik domorotkinje u romanu koji je napisao Jose de Alenkar), – Patrijarha Joa Ramaljo (João Ramalho) osnivac grada Sao Paula. **
Naša nezavisnost još nije proglašena. Tipična fraza Kralja Joa VI: – Sine moj, stavi tu krunu na svoju glavu, pre nego što neki pustolov to učini. Proterali smo dinastiju. Potrebno je proterati duh braganze* (*misli se na duh nekadasnje brazilske kraljevske porodice), naredbe i burmut (prasinu) Marije Fontes (Maria da Fonte).
Protiv društvene stvarnosti, umotane i opresivne, definisane po Frojdu kao stvarnost bez kompleksa, bez ludosti, bez prostituisanja i bez zatvora Pindorama matrijarhata.
Oswald de Andrade, Piratininga
Godina 374. od gutanja Biskupa Sardinja* (*Oswald de Andrade ironično aludira na epizodu u brazilskoj istoriji: brodolom broda na kojem je putovao portugalski biskup, kojeg su posle njegove smrti, pojeli Indijanci ljudozderi.)
Časopis Antropofagia, Godina 1, br. 1, maja 1928.
Sa portugalskog prevela Anita Franulović Mijalković
Za objavljivanje priredio Predrag Dragosavac