Uspon i poniranje “švedskog modela” (1)
”Švedsko izbegavanje antagonizama ponekad ide do stvarno supersoničnih ekstrema”, pisala je svojevremeno Suzan Zontag, kada je krajem šezdesetih u Stokholmu provela duže vreme snimajući (zahvaljujući podršci Švedskog filmskog instituta) svoj dokumentarani film. Zapažala je kako je u Švedskoj ”teško čuti ljude kako se prepiru” pošto ”postoji jaka averzija prema neslaganju kao takvom”. Švedsku razboritost, ipak, nije videla kao vrlinu po sebi – smatrala je da suviše duguje inhibicijama, anksioznosti i strogoj racionalnoj samokontroli.
Koliko god da je ta dijagnoza bila tačna tada, a i kasnije, čini se da joj rok trajanja ističe. Definitivno je došlo do određenog dezinhibiranja; antagonizmi se više ne izbegavaju, bar ne kao nekad. Politička scena sigurno ne mora da bude apsolutno ogledalo društva, ali svakako dosta govori o pravcu kretanja i trendovima. Konsenzus, taj fundament švedskog modela, još opstaje, ali konac o kom visi kao da odavno nije bio tanji.
Novo računanje vremena u Švedskoj je počelo tridesetih godina – 20. decembra 1938. potpisan je istorijski Saltsjöbaden-ski sporazum između Saveza sindikata (LO) i Švedskog saveza poslodavaca. Taj sporazum je postao simbol klasnog kompromisa između rada i kapitala. Smatra se da je time začet duh međuklasne saradnje i zajedničke odgovornosti za razvoj na nacionalnom tržištu rada i u švedskoj ekonomiji. Glavni posrednik i garant tog sporazuma bila je Socijaldemokratska partija, koja je bila mnogo više od puke vladajuće partije; bila je spiritus movens velikog preobražaja.
Upravo će taj i takav »društveni ugovor« u narednim decenijama tranformsati siromašnu zemlju – od zemlje u kojoj se gladovalo i iz koje se masovno odlazilo, Švedska postaje zemlja prosperiteta i blagostanja; socijalna država izgrađena na načelima pravednosti, solidarnosti i egalitarizma. To je bilo i ostalo suština onoga što se najčešće nazivalo švedskim modelom.
No, ništa nije večno i nepromenjivo. Struktura švedske ekonomije se poslednjih decenija kontinuirano menja – klasična industrija erodira, globalizacija takođe čini svoje. Mnogi poslovi »sele« se na druga mesta, a veliki priliv useljenika labavi pravila igre na domaćem tržištu rada. Kod novih generacija, odraslih u blagostanju, svest o tome gde se bilo i odakle se krenulo pre nepunih sto godina postojano bledi, pa se tako svakim danom sve više stvaraju uslovi za poništavanje “društvenog ugovora” koji je bio kopernikanski obrt u razvoju Švedske.
Photo: Björn Roos
Moglo bi da se kaže da je proces krunjenja švedskog modela, bar simbolički, počeo nikad razjašnjenim ubistvom premijera Ulofa Palmea (u februaru 1986. godine). Palme je predstavljao verovatno najmarkantniju personifikaciju metamorfoze zemlje i velikog globalnog (simboličkog) značaja švedskog modela.
Nadiranje neoliberalno-komercijalnog principa traje dugo (Nobelova nagrada Miltonu Fridmanu, idejnom tvorcu neoliberalizma, dodeljena je još 1976. godine!), ali svoj vrhunac svakako doživljava između 2006. i 2014. godine, za vakta Alijanse, četvoročlane koalicije (čine je konzervativci, liberali, demohrišćani i Centar) čijim je članicama zajednički imenilac upravo neoliberalni svetonazor (doduše, na švedski način).
Uprkos svoje agresivne invazivnosti, neoliberalni model nije prevladao. Odnosno, onaj stari, socijalni, socijademokratski, još se drži. Temelji su mu duboko ukopani, zaliveni armiranim betonom; za vreme višedecenijske dominacije socijademokrata dignuti su jaki odbrambeni bedemi. Ali, već dosta dugo je u defanzivi, opkoljen. Njegova odbrana podseća, na neki način, na odbranu Konstantinopolja pred Mehmedom II i Osmanlijama (bedemi su visoki i solidni, napadači kidišu, saveznika nigde na vidiku…).
Koliko god bila okrunjena, Švedska je još uvek jedna od retkih preostalih »socijalnih država« u Evropi i svetu; daleko je ta »socijalna država« danas od onoga što je nekad bila, ali bar nije srušena do temelja i neoliberalno poravnata. »Saltsjöbadenski duh« opstojavao je i još uvek opstojava iako se ideološka podela u društvu produbljivala. Sam sporazum je bivao revidiran »u hodu«.
Socijaldemokratska partija nije više moćna kao nekad, osuli su se i sindikati, ali ni jedni ni drugi nisu kapitulirali. Kapital jeste došao u »aktivniju« poziciju nego što je bio, ali koegzistencija dva dominantna modela i njihovo preplitanje na »sredini terena«, to je bio apgrejdovani »švedski model« na početku 21. veka.
Rastom Švedskih demokrata, anti-imigrantske partije iznikle iz rasističko-nacističkog »andergraunda«, došlo je do narušavanja ravnoteže. Na izborima 2006. osvojili su tri posto glasova, 2010. su ušli u parlament sa 5, 7 posto glasova, da bi sada, posle izbora u septembru prošle godine, sa 12.7 posto glasova postali treća po snazi parlamentarna partija. Uz »imigrantofobičnost« i san o homogenoj naciji, jedna od najizraženijih karakteristika im je netrpeljivost prema svemu što miriše na nekakvu levicu.
U prethodnom skupštinskom sazivu, izolovani i usamljeni, gladili su imidž glumeći konstruktivnu opoziciju. Izbegavali su ih sa desna, i još više s leva, ali su oni to strpljivo trpeli. Podržavajući zakonske predloge tada vladajuće Alijanse diskretno su davali do znanja koga smatraju bliskim i potencijalnim partnerima u danima koji dolaze.
Svojih pet minuta dočekali su ubrzo posle prošlogodišnjih izbora. Pošto ni jedan od dva dominantna (i »zacementirana«) bloka nije dobio dovoljnu većinu da samostalno formira vladu, stvorena je svojevrsna pat-pozicija. »Švedski fašisti«, kako ih neretko »brendiraju« sa levice, došli su tako u poziciju da budu jezičak na vagi.
Predrag Dragosavac
Category: Naše priče