Šoferske meditacije (2): Kad grad postaje star?
Skretanje prema XY televiziji.
Neki dan ranije bio sam tu, u Jutarnjem programu.
Najaviše me kao novinara i pisca koji pet godina živi u Stokholmu.
«Tamo je iskusio jednu neobičnu stvar – kako je biti turistički vodič u gradu u kome si i sam stranac.»
Dobih i smuti od voditeljke.
Rekoh kako je u zemlji gde je petina stanovništva od negde drugde, u toku veliko redefinisanje pojma «mi».
Deca u osnovnoj školi u mom «bloku» stižu iz 42 različita jezika.
Prva komšinica mi je Etiopljanka.
Šveđani su u zgradi manjina.
Ko je tu (kome) stranac, a ko domaći veoma je relativno.
Jednostavno i komplikovano.
Švedska je (manje-više) meritokratija.
Suštinski kriterijum je ko šta zna i ko se u koju ulogu uklapa.
«Meriter» i «kompetenser» su «magične» reči.
Stalno se ponavljaju, kao mantra.
U neobaveznom tv-ćaskanju teme se dotaknu ko što pčelica dotakne cvet; nema širenja i zalaženja u detalje.
Posao turističkog vodiča, ne stigoh da kažem, interesantan je sam po sebi, gde god da se radi.
Podrazumeva susrete sa svakojakim ljudima. I ćudima.
Ta komunikacija zna da bude zabavna i podsticajna.
Ponekad traženje odgovora i na naizgled banalna pitanja odvede u neslućenom pravcu.
«Kad je Stari grad postao star?»
Nisam znao… Kad grad postaje star?
Odgovori se razlikuju u zavisnosti od toga ko odakle dolazi.
Ma koliko da je koji grad star, nijedan nije star od vajkada.
I stari gradovi nekad su bili mladi… Stokholm, to jest stokholmski Stari grad, koji na početku beše Stokholm, bio je mlad u 13. veku.
Osnovan je na mestu gde se jezero Melaren i Baltičko more dodiruju.
Stari grad je centralno od 14 ostrva na kojima se Stokholm danas prostire.
Arhipelag je nekad štitio grad, to jest to središnje ostrvo, od potencijalnih osvajača.
Kako je grad rastao, širio se i na ostala ostrva.
Središnje ostvro protezalo se ka njima mostovima.
Nadenuto mu je zato novo ime – Grad unutar (ili između) mostova.
Vekovima je to bilo ime današnjeg stokholmskog Starog grada.
Stokholm postaje «veći» grad (u evropskim okvirima) tek krajem 19. i početkom 20. veka.
Industrijalizacija je svuda, pa i tu, mase sa sela i iz provincije vukla ka gradovima.
Na obodima Stokholma nikla su nova radnička predgrađa.
Njihovi stanari, pridošlice u grad, središnje ostrvo – Grad unutar mostora – počinju da nazivaju starim gradom.
U poređenju sa njihovim naseljima, zgrade u centru iz ranijih vremena zaista su bile (i ostale) stare.
Zvanično, Grad unutar mostova postaće Stari grad tek decenijama kasnije – 1980. godine.
Sedam vekova je, dakle, prošlo pre nego što je stokholmski Stari grad dobio «tapiju» na starost.
Ponovio sam tu priču bezbroj puta.
Dođem u Beograd i šaka mi dopadne knjiga – o «starim beogradskim porodicama».
«Stare beogradske porodice» došle su u Beograd u slično vreme kad i radnička masa u stokholmska predgrađa.
Prespavale su i postale stare.
Odkad su se probudile glume snobovštinu.
Dobro im ide.
Srbi su talentovani za glumu.
I jako vole bajke.
Zašto u Beogradu nema tragova, a ni svesti, o prošlosti koja mu se «po difoltu» pripisuje?
To nije tema.
To je tabu.
Znamo fraze – bezbroj puta rušen, svaki put se dizao iz pepela, vrata Istoka, kapija Zapada i slično.
«Nit kontinuiteta» se, međutim, negde zaturila.
Prirodna scenografija trajanja stoji: Sava, Dunav, Ratno ostrvo, Gornji i Donji Kalemegdan…
Jasna predstava o tome kako se na tom mestu živelo iz veka u vek, iz generacije u generaciju, od osvajača do osvajača – ne postoji.
Prvi znani dokument u kome se spominje slovensko ime Beograd datira iz 876. godine. To je skoro četiri veka pre stokholmskog «imendana» i njegove godine nulte.
«Švedski životni stil od 1523. do danas», slogan je kojim Nordijski muzej u Stokholmu priziva posetioce .
Šta je naš «životni stil» kroz vekove?
Gde su nam materijalni spomenici na osnovu kojih bismo mogli to bar delimično da rekonstruišemo?
Srušeni kao što je srušena prva moderna u Srbiji?
«Nije spomenik kulture», kaže nadležni moron.
Nadležno moronstvo u Srbiji je zakon. Jedini zakon koji se poštuje.
I taj dokument iz 876. godine – pismo Pape Jovana VIII bugarskom knezu Borisu Mihajlu (tj. njegova kopija) – do nas je došao prilično slučajno.
Niko od «eksperata» nije to tražio.
Beogradom su 876. godine upravljali Bugari.
Nacionalni i drugi lumeni to valjda smatraju sramotom.
Kasnije, u turskim vremenima, glavni Beograđani bili su Turci.
Zvali su ga, pored ostalog, i Dar al džihad – kuća ratova.
Beše to granica. Na kojoj je očigledno prštalo.
Prvi kafićari behu janičari.
Srbi su se držali podalje od gradova.
Beograd je postao grad, i srpski grad, u slično doba kad su u njega stigle «stare beogradske porodice».
Prekjuče.
Plitko je to.
Za izložbu o «životnom stilu» kroz pet, šest vekova moralo bi mnogo da se kopa.
I ne bi samo zlatno grumenje nailazilo.
Dapače.
Kopanje pri tom nije lako.
Lakše je tripovati.
Tripuje se naširoko i naduboko.
Pa se pati od loših tripova.
I kompleksa plitkosti.
Lek se traži u glumljenju «evropejskog građanstva»…
U kulama od sto spratova…
U crvenim tepisima (razvučenim iznad izlizanih itisona)…
Nema tu leka.
Sreća te je tajnost dosijea pacijanata zagarantovana.
Možemo da se tešimo da se ne vidi i ne zna…
Možemo da se tešimo…
Mediji su, kao i svuda, generatori.
«Stanja».
Katatonije.
Televizija je bez premca.
Blještavi studio.
Voditeljke na tankim visokim štiklama, od rane zore.
Za ulazak u kadar obavezna je poza.
Od stvarnosti je neophodan otklon.
Glumi se Holivud.
Kao Radomir Belaćević što je glumio Travoltu.
«Preživeo je Beograd Hune i Avare, preživeće i ove», busa se jedna bivša ekselencija.
Da, zgodan je geografski položaj.
Sigurno će biti naselja na tom mestu i ubuduće.
Možda će se i dalje zvati Beograd.
To će, plašim se, biti neki drugi grad.
Kao što je bivao posle Huna i Avara.
Ili Turaka.
Moj drugar Bojan, koji od ranih devedesetih živi po «tuđinama», tvrdi kako nema nostalgiju za prostorom; samo za vremenom.
Meni određeni prostor budi nostalgiju za (određenim) vremenom.
Zadesim se negde, upali se «lampica» i za čas upadnem u određeno raspoloženje. Obično nostalgično.
Ulepšavatelji Beograda, što vole Beograd više od Beograđana, leče od nostalgije.
Stvaraju grad koji ne liči na sebe.
Grad po meri novih vlasnika i gospodara.
Grad budućnosti.
Budućnost je već počela.