Priča iz naftalina: O (ne)uklopivosti u svetsku priču
Interesantno je ponekad zaviriti u stare “foldere” , svašta u njima može da se nađe. S jedne strane, lepo je, a i pomalo setno, vratiti se 10, 15 ili 20 godina unazad; s druge strane, kad čitam neke (svoje) tekstove od pre petnaestak godina, zastrašujuće mi je i poražavajuće kako se u Srbiji ništa suštinski nije promenilo, makar ne nabolje. Nemam neku posebnu satisfakciju zato što ispostavilo da sam u svojim dijagnozama i predviđanjima bio “vidovit”.
Neposredno posle 5. oktobra, tokom prve polovine 2001, novinar Drago Borić vodio je emisiju “Vetar i hrast”, koja se emitovala subotom popodne na YU Radiju; pošto smo se u to vreme sretali, a povremeno i sarađivali, dobih i ja tako nekoliko minuta u toj emisiji za rubriku koja je bila neka vrsta nedeljne hronike iz moje lične perspektive. Termin mi nije bio baš najzgodniji, jer smo upravo u to vreme završavali prelom pop-kulturnog dodatka Glasno, koji je izlazio u nedeljnom Glasu javnosti i obično sam u poslednji čas trčao od Vlajkovićeve do Hilandarske.
Nekakav kroki bih napisao ranije, ali retko sam u Radio-Beograd stizao sa gotovim tekstom. Završavao sam ih ili u hodniku pred studiom…ili bih pred mikrofonima nešto improvizovao na osnovu krokija. Zato u svojoj arhivi od tih rubrika uglavnom imam sačuvane samo fragmente. Borić sigurno ima tonske zapise emisija, ali on je u jednom trenutku te 2001. godine preko noći netragom nestao iz Beograda, jer mu je, po onome što saznah od zajedničkih poznanika i drugara, poručeno da mora da nestane “na ovaj ili onaj način”. Ta poruka nije mogla da ne bude povezana sa dotičnom emisijom, jer je Borić u njoj prozivao i optuživao razne etablirane srpske “kulturnjake”. No to je posebna tema.
Moji tekstovi tamo bili su (i) refleksije o događajima i susretima tokom radne nedelje u dnevnim novinama, kakve ni tada u novinama nisu mogle da se objave. Tekst koji sledi je pročitan u emisiji “Vetar i hrast” u aprilu 2001. godine.
***
Radna nedelja novinarskog radoholičara nema ni početka, ni kraja. Događaji, susreti, upoznavanja i razne priče samo se smenjuju, od subote do subote nakupi se toliko utisaka da na kraju tek poneki završi na novinskom papiru. Većina samo prođe kroz glavu kao kroz protočni bojler… A najinteresantnije priče, one koje ne ulaze u novine, pričaju se u foajeima – pre i posle koncerata, u kafićima ili negde u prolazu… Ali, po pravilu tek kad se isključi diktafon, bez olovke, u četiri oka…
I sve nekako u prolazu, prošle nedelje sam se »nezvanično« družio sa jednim prevodiocem koji već desetak godina živi na relaciji Beograd – Kanada, sa jednim beogradskim slavistom koji je od početka osamdesetih u Americi i sa beogradskim profesorom književnosti, koji je izgradio karijeru ovde, ma šta to značilo. Sva trojica su negde oko četrdesetpete i mada različiti, svi razgovori su se nekako završavali sa manje – više istom pričom: šta je nekada bio i u šta se u poslednjih desetak godina pretvorio Beograd?
Pretvorio se u debelu provinciju, dok je nekad, kako reče prevodilac, bio pravi mali Njujork: »Sedamdesetih, pa i dobrim delom osamdesetih imao si u Beogradu sve što ti treba. I tačno se znalo gde je kome mesto… A sad… Imaš ove generacije formirane uz Pink«, priča i klima glavom prema klincima koji su došli na koncert koji je u današnjem poretku stvari bio glavni (ili jedini) gradski događaj te večeri…
Sličnu stvar primećuje i slavista… Ovde, kaže, postoji neka ljudska prisnost kakve u Americi nema, a to, po njegovom mišljenju, ima posebnu vrednost… Ali, primećuje siromaštvo, primećuje da se grad promenio u fizičkom smislu, da je prethodnih desetak i više godina jako sužen javni prostor koji čini jednu kosmopolitsku sredinu… Kada govori o novim generacijama, kaže da su nepovratno oštećene što zbog šupljeg obrazovanja, što zbog dugogodišnje isključenosti iz globalnih tokova…
»Ta izgubljena generacija treba ponovo da pronađe sebe, da se uklopi u svetsku priču, ali to neće biti nimalo lako… I ne treba imati iluzija da će neko sa strane, iz inostranstva, u tome ne znam kako da pomogne. Do promene mora da se dođe iznutra i u sebi, kaže, konstatujući da je građenje normalne građanske kulture preduslov da neke naredne generacije opet budu deo sveta… Ipak, na kraju je ipak bio optimističan – primećuje da su promene uticale da ljudi postanu otvoreniji i da ponovo vide neki horizont kome teže…
Međutim, profesor koji je sve ove godine preživljavao ovde i na svojoj koži iskusio »reforme« univerziteta, rezignirano je pričao o ostvarenju negativnih utopija i bio je više nego kritičan – prema novim generacijama svojih studenata… Ili je možda bio samo iskren i realan…
Pričao je o siromaštvu, o tome kako staro odelo može da se čuva i pere tako da se uvek vidi da ga nosi gospodin. Međutim, tkanina se tanji i u jednom trenutku puca… E, to pucanje se, smatra on, ovde dogodilo sa mladim ljudima… Dve nedelje posle 5. oktobra na fakultetu se osećala euforija, a posle se sve ponovo vratilo u staru kolotečinu – apatija, neambicioznost, nezainteresovanost.
Godine ratova, moralnog i mentalnog zagađivanja, materijalne bede i izolacije, u kojima je najgori ljudski šljam po svojoj meri stvarao »idealni svet«, učinile su svoje… Pomoć sa strane ne treba očekivati jer je u okviru »svetske podele rada« nama, kao i ostaloj istočnoevropskoj braći, očigledno namenjena uloga evropskih crnaca.
Ipak, svi smo se našli na tome da ne mora da bude tako crno… Ako nam iz dupeta konačno dođe u glavu. Ako konačno prestanemo da očekujemo od nekog drugog da sredi naš život, možda ćemo ga srediti sami…
Predrag Dragosavac
Category: Naše priče, U prvom licu