Milutin Čolić: Vekovni susreti
U kontinuiranom nastojanju da mapiramo kulturne kontakte između Skandinavije i bivše Jugoslavije, objavljemo tekst novinara, publiciste i filmskog kritičara Milutina Čolića (1919 – 2009) napisan početkom osamdesetih. Čolić je 1942. godine bio uhapšen i sproveden u koncentracioni logor u Norveškoj, gde je ostao do kraja rata. To norveško internirsko iskustvo ostavilo je dubok trag na njega, tako da se Norveškoj u svoji tekstovima neretko vraćao. Ovo je prvi tekst koji objavljujemo na stranicama Trans Europe Expressa, ali sasvim sigurno ne i poslednji.
******************
Prvi Norvežanin koji je kročio na tle Jugoslavije bio je ratnik. Zvao se Sigurd Jorsafar, koji se posle boravka u Carigradu, preko Sofije, Niša i Beograda, Panonskom nizijom, zaputio prema Nemačkoj. Bilo je to 1111. godine.
Kasnije, u srednjem veku, vojska sa Severa nije prodirala na Balkan; sve veze su bile prekinute, već i stoga što je Norveška vojno i ekonomski slabila, a Južnim Slovenima bili su ovladali Turci. Vekovima su Norvežani, kao i jugoslovenski narodi, bili pod stranom vlašću, te nije mogla postojati nikakva kulturna veza. Tada je stvarana jedino narodna poezija, iz koje se moglo zapaziti da su neki motivi, tipično norveški, bili vrlo slični motivima srpskih pesama. Na primer, motiv dva stabla izrasla na groblju zaljubljenih, koja se isprepletanjem sjedinjuju, nalazimo u norveškoj pesmi Bendk i Arolije, a u srpskoj Smrt zaljubljenih. Naročito je bila sličnost narodnih priča i pesama, kao što su norveške zbirke Asbjornona i Moea vrlo slične pojedinim pričama Vuka Karadžića. Temu iz Godegama okocoakaft nalazimo u našem Gluvom vuku, a priču Kiša stara sedam godina ima i Norveška Plomer som sopel, itd.
Tako, tipična norveška tema, kao što je priča Baba je protiv svega nalazimo u našoj Zla baba. Citirajmo delove:
“Kad su stigli do polja, muž je rekao: ‘Žitnica je sazrela, sutra možemo žeti srpom’. ‘Da, sutra možemo kositi, ne žeti?’, upitao je on. ‘Ne, kosićemo!’, odlučila je Baba… ‘Kosićemo, kosićemo, kosićemo…’, vikala je i mlatarala šakama ispred muževljevog nosa.”
A delovi srpske:
“Putovao neki čovek sa ženom i kad su stigli do žitnog polja, on reče: ‘Vidi, Baba, kako je žito lepo ovršeno!’ A Baba kaza: ‘Ti si oslepio, zar ne vidiš da to nije vršeno nego košeno, striženo!’ On reče: ‘Šta je s tobom, Baba, kako žito može biti košeno, ono je vršeno, vidiš li hrpu složenih stogova slame.’ Prepirući se, ‘košeno – vršeno, košeno – vršeno’, Deda mlatnu Babu i povika da ućuti. Ali Baba je i dalje mlatarala prstima kao makazama i vikala: ‘Košeno, striženo, košeno, striženo’…”
U Norveškoj taj motiv je stekao veliku popularnost. Sve do XIX veka između dvaju naroda nije bilo kontakata, te su jedni druge malo poznavali. Krajem toga stoleća pojavio se izvesni Menson Ernest, iz Bergena, trkač na relacije, koji je na svojim brojnim tekličkim trkama prošao čitavu Evropu, pa je prošavši Sloveniju i Rijeku, stigao u Crnu Goru. Gudbrand Gregorsen, inženjer i preduzetnik, pak, gradio je železničke pruge u Austrougarskoj, pa na jugoslovenskoj teritoriji, a u Rijeci je sagradio luku.
Kontakti s Norveškom bili su skromni u svim vidovima života i rada. Ali, vezu su uspostavili lingvisti: Ivar Asen, u Norveškoj, i Vuk Karadžić našli su veliku sličnost, te su stvorili novi oblik jezika, izgrađenog na dijalektu, umesto književnog. Da bi se oduprli uticaju stranih kultura i jezikoslovlja, bili su, eto, prinuđeni da traže sopstvenu nacionalnu kulturu i jezik.
Godine 1830. Šveđanin Bunerberg prevodi Vukove narodne pesme koje su bile dostupne i Norvežanima, pa su pod tim uticajima, slično Vuku, sami počeli da skupljaju narodno blago. Činili su to Asbjerson i Mok.
U drugoj polovini XIX veka dolazilo je do obostranih poseta, pa su mnogi od tih namernika zapisivali utiske i objavljivali ih. Tako je Henrih Augus Angel, oficir, ali vičan peru, krenuo u Crnu Goru. Svoje doživljaje opisao je u knjizi Skijama kroz Crnu Goru, iz koje su mladi Norvežani saznali o herojskoj borbi Crnogoraca i Srba protiv Osmanlija. Smatra se, čak, da je on osnivač skijaškog sporta u Crnoj Gori. Štampano je i delo Sinovi crnih brda, takođe o Crnogorcima. Za vreme balkanskih ratova bio je izveštač u Srbiji, Crnoj Gori i Grčkoj, a s proleća 1914. ponovo je došao u Srbiju, i borbe Srba u Balkanskom ratu objavio je u knjizi Kad se jedan mali narod bori za opstanak, s podnaslovom “Srpska vojnička pričanja”. Norveška je prva zemlja koja je Srbiji u tome ratu poslala svoje lekare i bolničarke. To Angel spominje u knjizi, citirajući kapetana dr Johina Hanga: “Srbi su pošten, miran narod, osobito nas je dirnula njihova zahvalost našim lekarima i bolničarkama. Kao lekar sam negovao oko 700 ranjenika, ali se nijedan od njih nije žalio i patio. Slobodoljubiv, snažan narod, uvek dobre volje i raspoloženja. Puše i pevaju svoje narodne pesme.”
Za slobodu južnih Sloven mnogo je učinio Bjernson Bjernsterne (1812 – 1910), književnik, novinar i političar, nobelovac, boreći se za slobodu kako svoga naroda (za odvajanje od Švedske), tako i za Srbe i Slovake, a protiv Austrougarske monarhije, razobličavajući nasilnu mađarizaciju Hrvata, kao i aneksiju Bosne i Hercegovine. Napisao je dugi članank Mit i prijatelji mira koji je istovremeno objavljen na pet jezika u pet tadašnjih evrometropola, predviđajući ratnu opasnost, da bi posle samo dve-tri godine izbio Prvi svetski rat.
Godine 1909. uspostavljeni su prvi diplomatski odnosi sa Crnom Gorom, kada je za crnogorskog konzula u Norveškoj imenovan Nugo Molinkel, a zadržavši tu titulu do završetka Prvog rata, kada Crne Gore više nije bilo. Za vreme Mirovne konferencije u Londonu (1918 – 1922) bio je izaslanik Crne Gore, zalažući se za sve Slovene. Kada je čuo da su u njegov rodni Bergen nacisti dopremili jugoslovenske internirce, pokušao je da im organizuje pomoć, što su Nemci najstrože zabranili. Žalio se komandantu, ali ga je ovaj, s njegovom delegacijom, grubo izbacio iz komandature.
Krajem XIX veka u Norvešku su sve više počeli da stižu putopisci, a jedan od prvih bio je dr Jovan Antolković, koji je u Zagrebačkoj reviji “Vienac” opisivao doživljaje među Vikinzima. Odmah potom tamo je doputovao i međunarodno poznati geograf Jovan Cvijić, koji je svoje predstave o Norveškoj uneo u svoje klasično delo Balkanski poluotok, štampano na francuskom.
Ali sve putopise zasenila su Pisma iz Norveške Isidore Sekulić, objavljena 1914. Srpska i jugoslovenska književnica je tim svojim delom ostavila duboke tragove u Norveškoj. Ta izuzetna knjiga pružila je našim čitaocima impresivnu sliku o Norvežanima, njihovoj borbi protiv prirodnih sila, usamljenosti, stvaralačkoj snazi i kulturi.
Od norveških literata spomenimo Petera Egoa, koji je često pisao o prilikama u predratnoj Jugoslaviji. Nekoliko puta posećivao je našu zemlju, imao susrete s našim književnicima, osobito sa Borom Stankovićem, čiju je Nečistu krv veoma cenio. Godine 1938. u Jugoslaviji je proveo duži odmor nobelovac Knut Hamsun, koji je, nažalost, posle dolaska Nemaca u Norvešku bio njihov saradnik.
U tome vremenu o Norveškoj je pisao Slovenac Prežihov Vorenc, objavljujući knjigu Borba na stranom tlu, ali tek posle Drugog rata. Zanimale su ga političke prilike, delovao je i tamo kao revolucionarni internacionalac, održavao prisne veze s tamošnjim socijalistima, zbog čega je pao policiji u oči, te je morao hitno da se vrati.
Norveška je pisce toliko inspirisala da je Gustav Krklec, iako nikad nije bio u njoj, napisao 1920. divnu pesmu Sećanje na Griga, slušajući upravo njegovu muziku. Zagrebački slikar Nikola Škrbić, izložio je na izložbi u Zagrebu crtež Asocijacije na moj let nad Norveškom, na kome se prepliću praiskonski motivi sa tragičnim krstovima naših interniraca.
Posle Drugog rata posete su bivale sve češće. Norveški pesnik K. Frederik Prik, zanesen partizanskom borbom i dirnut nesrećom koju je ostavio rat, napisao je zbirku Jednoj partizanki. Učinio je to i Tor Oberštad stihovima iz Makedonije, a Arnljot Ergen opevao je seljake – slikare iz Kovačice.
Naš pesnik Ljubivoje Ršumović, nadahnut Vigelandovim skulpturama i Norveškom, stvorio je strip ciklus dečijih pesama.
Izuzetnu pažnju u Norveškoj (Severu, uopšte) izazvao je naš folklor, tako da, takoreći, nema folklornog kluba koji na svome programu nema jugoslovenske plesove i pesme.
Posle troipogodišnjeg zatočeništva jugoslovenskih interniraca objavljeno je više knjiga o njihovim nevoljama, a nemalo bilo je onih koje su pisale o društvenim i socijalnim prilikama u nas. Čak, pojavile su se prave studije. Najpoznatiju je napisao ugledni publicist Sigurd Evensmo: Istočno od zapada, zapadno od istoka, 1954. Napisao je i scenario za jugoslovensko-norveški film Krvavi put, u režiji R. Novakovića, o patnji parizana u nacističkim logorima.
Sociolog Jen Oto Johansen napisao je nekoliko knjiga o jugoslovenskoj problematici, a Dag Slohjel, koji je studirao kod nas samoupravljanje, pisao je držao mnoga predavanja. Štampao je i delo Ekonomski sistem u Jugoslaviji uz povesni pregled. Književnik Per Hanson izdao je dokumentarno delo o laponskoj starici, nazvanoj Mama Kararsjok, koja je u toku rata pomagala naše zatočenike izlažući se okupatorskoj osveti. Dokumentarni roman o tragediji naših zatvorenika napisao je Asbjern Oksendal: Kad je bilo najteže.
Početkom XX stoleća jugoslovenski pisci su pomno pratili norvešku književnost. Ivo Andrić je na nemačkom čitao Ibzena, Bjernsona i Kilanda, Krleža je, kao đak u Pečuju, čak preveo Ibzenov roman Gospođa s mora. Svoje drame pisao je pod vidljivim uticajem Ibzena. Dela toga klasika rano su kod nas igrana: u Beogradu već 1887. prikazana je drama Stubovi društva, Nora, 1891, u stvari, sve izuzev tri drame, nisu kod nas izvedene. Povodom 100-godišnjice Ibzenovog rođenja, Velibor Gligorić je 1928. napisao o njemu studiju. Ipak, najčešće je u nas prevođen nobelovac Knut Hamsun: Viktorija, Glad, Pan, Misterija, Pod jesenjom zvezdom, a Oton Župančič je preveo Skitnice, i dr. Prevođen je i Jernson, posebno njegove seoske pripovetke. Godine 1887. boravio je u Srbiji i napisao novelu Dečačić je išao šumom čitav dan. Više od 15 norveških pisaca prevedeno je kod nas, a posle Drugog rata veliku popularnost su imala dela Tora Hejerdela.
Od naših dela pre Drugog rata, prevedeni su samo Njegoš i Ivan Mažuranić (1913). A posle njega: Krleža, Ćosić, Desnica, Bulatović i dr., a nakon Nobelove nagrade, naravno, i Na Drini ćuprija i Prokleta avlija. Zanimljivo je da na norveškoj sceni nije prikazan nijedan naš komad, ali je na radio-stanicama izvedeno više radio-drama.
Vrlo razvijeni su bili kontakti naučnika, posebno slavista. Prof. dr Olaf Broh napisao je značajno delo Dijalektologija srpskog jezika. Kada je bečka Akademija osnovala Balkansku komisiju za studiju jugoslovenskih dijalekata, prof. Broh je rukovodio tim istraživanjem. Stigao je 1899. na područje Leskovca, Vranja i Niša i proučavao naša narečja. Objavio je studiju 1903. Dijalekti južnih Srba. Njegov naslednik je K. Štang, a prof. Arne Galis napisao je doktorsku disertaciju o povesti i sintaksi starih južnoslovenskih dijalekata. Odlikovan je 1973. jugoslovenskim ordenom, a sa bibliotekarom S. Komadanićem, napisao je bibliografiju Norveška – Jugoslavija. Posle Drugog rata, na univerzitetu u Oslu držana su redovna predavanja na našem jeziku, a od 1964. polagani su ispiti kao i drugih svetskih jezika.
Ne zaboravimo da je Olga Moskovljević napisala dobru putopisnu knjigu o Norveškoj, a Božidar Jakac napravio izvanredan niz skica i slika s norveškim motivima.
*****
Ovaj pregled sam priredio koristeći značajni rad “Stoljetni kontakti” Željka Takača, istaknutog novinara i publiciste iz Zagreba, našeg druga iz konc-logora, koji je, kao veliki poznavalac Norveške, bio njen konzul u Jugoslaviji.
Category: Prenosimo, Transkultura