Vladan Petković o filmskoj 2013: Skupljači gvožđa i drugi marginalci
Dva siromašno obučena dečaka u ranim tinejdžerskim godinama vode konja sa zapregom natovarenom starim gvožđem preko livade retke, gotovo bezbojne trave. Pozadinu ove slike ispunjavaju zarđali dalekovodi i ogaravljeni, džinovski fabrički dimnjaci. To je okolina Bredforda na severoistoku Engleske a prizor pripada filmu Sebični div (The Selfish Giant) rediteljke Klajo Barnard (Clio Barnard).
Dečaci dopunjuju bedne kućne budžete svojih disfunkcionalnih porodica skupljajući staro gvožđe i prodajući ga u bescenje lokalnom trgovcu, koji im skupo naplaćuje i iznajmljivanje konja.
Gotovo iste takve dimnjake, za sobom ostavlja jedna romska porodica, otac, majka i dve kćerke u starom opelu “astra” u okolini Tuzle u filmu Epizoda u životu berača željeza Danisa Tanovića. Ovi bosanski skupljači gvožđa žure iz svog sela u bolnicu. Žena je imala spontani pobačaj i život joj je u opasnosti ako se kiretaža ne izvrši što pre. Naravno, nemaju zdravstveno osiguranje, kao ni 500 evra za operaciju.
U Kini, u četiri priče filma Dodir greha (A Touch of Sin) Đie Žangkea (Jia Zhangke), glavni likovi se odlučuju na nasilje kao odgovor na nepravdu i klasne podele. Bivši rudar uzima pravdu u svoje ruke kada lokalni moćnik za sebe zadržava sav prihod od rudnika u državnom vlasništvu; lutajući bandit na motociklu puca iz pištolja na svaki znak opasnosti pa i na svaku provokaciju; vlasnica saune poteže nož na klijenta koji je bukvalno šiba svežnjem novca, tražeći intimniju masažu…
Devojčica na pragu adolescencije se prerušava u dečaka da bi se pridružila dvojici nešto starijih drugara iz gvatemalanskog gradića u pokušaju da preko Meksika stignu u Ameriku. Oni prate prugu, što peške, što švercujući se vozom, sa desetinama odraslih radnika-migranata u pokušaju, kroz guste šume i prašnjave varošice centralne Amerike, gde opasnost vreba podjednako od drumskih razbojnika, trgovaca belim robljem i korumpiranih policajaca i graničara. Svo troje mladih glumaca u debitantskom filmu Diego Quemada-Dieza Zlatni kavez (La Jaula de oro) su naturščici.
Ovo su neki od najznačajnijih filmova 2013. godine, koji dolaze iz najrazličitijih krajeva sveta a oslikavaju veoma slične društvene probleme. Naravno, teško da bi se bilo šta u ovako širokom polju moglo smatrati trendom, socijalna situacija ne samo da je jedna od glavnih inspiracija, već i zadataka umetnosti, ali navedeni filmovi imaju još nešto zajedničko: likove sa društvene margine i nesumnjiv i beskompromisan krik protiv statusa quo.
Taj krik je kod Tanovića glasan i gnevan. Bosanski reditelj je na tragičnu priču iz romske svakodnevice reagovao poput istraživačkog novinara: čuo je za priču i u roku od nedelju dana je posetio Mujićeve. Tu je onda proradio rediteljski instinkt i bez toga filma ne bi ni bilo. Tanović je osetio da Nazif, Senada i njihova deca imaju u sebi “to nešto”, neuhvatljivi talenat za glumu kojom se nikad nisu bavili. Dao im je da igraju sami sebe i rekonstruišu ono što im se dogodilo, ne čekajući državne konkurse i evropske fondove koji bi omogućili da se snimi “pravi film”.
U ovom slučaju je bilo je ključno ukazati na problem dok je priča još sveža u javnosti. Svako čudo za tri dana, a Tanović i Mujići su uspeli da ga produže na više od godinu dana kada su se iz Berlina vratili sa dva Srebrna medveda.
Mladim engleskim skupljačima gvožđa, Barnardova je prišla na donekle sličan način. Glavni likovi su zasnovani na dvojici dečaka, Koneru Čepmenu i Šonu Tomasu, koje je rediteljka otkrila tokom rada na svom prethodnom filmu, izuzetno originalnom dokumentarcu The Arbor.
I dok u Tanovićevom filmu protest i bes izlaze iz rediteljske postavke, Barnardova stilski gradi svoj film na zaostavštini Kena Louča i britanskog kitchen sink realizma, a krike prepušta najglasnijima: dvojici dečaka koji su maestralno odigrali uloge zasnovane na sopstvenoj situaciji. A postoji li glasniji protest od tinejdžerskog angsta? I to još sa siromašnog severoistoka Engleske?
Sebični div iz naslova, pozajmljen od Oskara Vajlda, svakako se odnosi na trgovca starim gvožđem koji eksploatiše dvojicu dečaka, ali još više i osetnije na političku ideologiju koja podstiče pohlepu, sebičluk i nebrigu o marginalnim grupama i pojedincima. Korumpirani, truli sistem zasnovan isključivo na moći i novcu, uništava pojedinca tako što mu na svakom koraku oduzima nadu.
To je osnova problema kojim se bavi i Đia Žangke na drugom kraju planete. Kineski ekonomski bum je podigao državu na noge, ali je i potpuno ogolio jaz između bogatih i svih ostalih slojeva društva. U takvoj situaciji psihološko stanje osobe u nemaštini je izvor mnogo veće frustracije, koja lako može da izazove nasilje. Reditelj je četiri priče pokupio iz stvarnosti, kao i Tanović, a kao formalni oslonac poslužila mu je vuksija (wuxia), širok i raznovrsan žanr kineskih borilačkih filmova. Poznat kao vrlo umetnički orijentisan reditelj, Žangke je na ovaj način iznenadio i publiku i kritiku, pa i kineske vlasti koje jesu navikle na njegove politički kritičke filmove, ali nisu na ovakav pristup. Autor je najjasnije do sada izrazio svoj protest koristeći najmanje očekivan metod, i zato njegov krik odzvanja mnogo dalje i duže.
I Meksiko je imao svoj ekonomski bum, ali on nije umanjio broj ilegalnih imigranata u SAD. U Zlatnom kavezu, troje klinaca bez ikakvog predznanja kreće iz svog gvatemalanskog gradića samo da bi se suočilo sa beskrupuloznim kriminalcima- ljudima koji na granici navodno žele da pomognu nesuđenim doseljenicima da pređu granicu, a zapravo ih prijavljuju vlastima, ili ih zarobljavaju i preprodaju kao belo roblje.
Suština Zlatnog kaveza nije u nemaštini i potrazi za boljim životom, kao ni u ostala tri filma- Diaz pre svega govori o solidarnosti i prijateljstvu, Barnardova o odrastanju i bliskosti, Tanović o porodičnoj ljubavi, a Žangke o samospoznaji i razočaranju ljudskog bića. Ali upravo zbog toga ovi filmovi glasnije, jasnije i snažnije govore o okolnostima u kojima su se njihovi junaci našli, i razlozima za te okolnosti. Njihovi likovi su ljudi najrazličitijih uzrasta, porekla i sudbina, i to su ljudi od krvi i mesa, poput publike koja gleda te filmove i tako se identifikuje sa njima u svakom smislu: od socijalnog položaja do međuljudskih odnosa. Tako se prepoznajemo, i tako (ne)svesno utičemo na svet oko sebe. I to je način na koji umetnost može da menja svet- od najsitnijeg mikro-nivoa, neosetno, sporo, ali suštinski.
Vladan Petković
Category: Naše priče, Transkultura