Cristóvam Buarque (Kristovam Buarke): Siromaštvo bogatstva
Ni u jednoj državi na svetu bogataši se ne razmeću toliko koliko u Brazilu. Uprkos tome, brazilski bogataši su siromašni. Siromašni su jer kupuju sofisticirane uvozne automobile, sa svom mogućom modernom opremom, ali satima stoje zarobljeni u saobraćaju pored autobusa sa periferije. Ponekad, budu opljačkani, oteti ili ubijeni bukvalno na semaforima. Poklanjaju prelepe automobile svojim sinovima, a onda ne mogu mirno da spavaju dok se ovi ne vrate kući. Troše bogastva na izgradnju prelepih modernih kuća, koje su projektovali poznati arhitekti, i onda moraju da ih kriju iza visokih zidova, kao da žive u srednjevekovnim zamcima i zavise od stražara koji se smenjuju po smenama.
Brazilski bogataši uživaju privatno sve što im bogastvo pruža, ali žive zarobljeni u socijalnoj bedi. Petkom uveče izlaze na večeru u restoranima koji su toliko skupi da evropski bogataši ne mogu da im priđu, ali onda gube apetit pred sirotinjom koja tu u blizini beči oči tražeći parče hleba; ili su prinuđeni da idu u zatvorene restorane, okuženi i zaštićeni svojim ličnim policajcima. Kada završe večeru šoferi im dovoze automobile, i nemaju mogućnost da uživaju šetnji ulicom, odlasku u bioskop, pozorište ili do kafica gde bi nastavili priču o onome što su videli.
Uprkos tome, neretko bivaju napadnuti i opljačkani pre nego što završe večeru, ili neposredno posle, na putu do kuće. Srećom to se ne dešava uvek, ali sigurno, povratak kući je uvek celim putem praćen strahom. Ponekad, strah se nastavlja i kod kuće.
Brazilski bogataši su siromašni od silnog straha. Koliko god da zgrću bogastva u sadašnjosti, veoma su siromašni jer zbog nesigurnosti ne znaju da li će to bogastvo moći da koriste i u budućnosti. I stalno žive u strahu i nesigurnosti u kojoj im odrastaju deca. Brazilski bogataši su siromašni od silnih troškova samo da bi popravljali greške koje je izazvalo upravo njihovo bogastvo: nesigurnost i nesposobnost.
Umesto da uživaju u onome što troše, jedan veliki deo tog novca služi isključivo da se izbegnu gubici. Zbog siromaštva oko sebe, brazilski bogataši žive jedan paradoks: da bi postali bogatiji moraju da gube novac, trošeći sve više i više samo da bi se zaštitili od surove realnosti.
Kada putuju u inostranstvo, brazilski bogataši znaju da su u hotelima u kojima odsedaju viđeni kao ubice dece na Kandelariji i štetočine Amazonske prašume, uzurpatori najveće koncentracije prihoda na planeti, nosioci malarije, denga i glista. Oni su osiromašeni sramotom odštapanom u očima stranaca.
U stvari, najveće siromaštvo brazilskih bogataša sadržano je u nesposobnosti da vide bogastvo koje poseduju siromašni. Ta nesposobnost vizije sprečila je brazilske bogataše da primete, pre sto godina, lepotu i bogastvo koje je bilo zadržano u krilu oslobođenih robova i da su im dali pravo na rad na ogromnim prostranstvima zapuštene zemlje koja u zemlji postojala; da su primetili to bogastvo i oslobodili zemlju zajedno sa robovima, brazilski bogataši bi bili unistili siromaštvo koje ih prati više od stoleća. Da su ta prostranstva stavljena na raspolaganje vrednim bivšim robovskim rukama, stvoreno bogastvo došlo bi i do ovdašnjih bogataša, koji bi živeli u gradovima, bez nekontrolisane imigracije i siromašnog stanovništva.
Nedostatak vizije tih siromašnih bogataša Brazila sprečio ih je, takođe, da vide bogastvo koje postoji u glavama jednog obrazovanog naroda. U toku cele naše istorije, naši su bogataši zapustili obrazovanje naroda, uzurpirali ta sredstva da bi samo sebi stvorili bogastvo i postali su siromašni: zaposlili su ljude sa niskim mogućnostima proizvodnje; ulozili su u moderniu mehanizaciju, ali nemaju ljude da njom upravljaju; žive okruženi zemljacima koji ne znaju da čitaju svet oko sebe, ne znaju da menjaju svet, ne znaju da izgrade jednu novu državu koja bi bila svima na kosrit. Mnogo više bi bili bogatiji bogataši kada bi živeli u društvu gde bi svi bili obrazovaniji.
Da bi koristili svoje skupe automobile, bogataši grade mostove sa novcem od vodovoda i kanalizacije, misleći da su zaštićeni od bolesti siromasnih ako piju mineralnu vodu. Zaboravili su da su im ti siromašni potrebni i da ne mogu da računaju na njih svakog dana i na svo zdravlje, jer oni (siromasi) zive bez vode i bez kanalizacije. Sagradili su moderne bolnice, ali imaju poteškoce da spreče infekcije jer siromasi donose od kuće klice sa kojima ih zaražavaju. Siromašno su mislili da mogu samo oni da postanu bogati, izgradili su jednu bolesnu drzavu i sada zive medju bolestinama.
Postoji jedna teška slika siromaštva medju brazilskim bogatašima. I, to siromaštvo je toliko teško da većina to ne primecuje. Zbog toga je siromaštvo duha je bio izvor većine vladajućih odluka tih siromašno-bogatih brazilskih elita.
Kada bi primetili potencijal koji postoji u rukama i glavama siromašnih, brazilski bogataši bi mogli preusmeriti model razvoja u pravcu i interesu sirokih narodnih masa. Oslobodili bi zemlju popljoprivrednim radnicima, izgradili bi kuće i uveli vodovode i kanalizaciju, zaposlili bi stotine hiljada profesora i stavili narod da proizvodi za narod. To bi bila odluka koja bi obogatila ceo Brazil – siromašne koji bi izašli iz siromaštva i bogataše koji bi izbegli sramotu, nesigurnost i glupost.
Ali, to bi bilo previše za očekivati. Bogataši su tako siromasni da ne primecuju tugu u kojoj koriste svoje prokleto bogastvo.
Prevod s portugalskog: Anita Franulović Mijalković
Category: Prenosimo, Transkultura